Izvor: Politika, 22.Jul.2014, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milošević i Putin, Novorusija i RS(K)
U svakom slučaju, siguran sam da za Rusiju i Putina u ovom trenutku gotovo da nema važnijeg posla nego da pažljivo prostudiraju sve aspekte jugoslovenskog konflikta i tako izbegnu makar neke Miloševićeve zablude
Srbija i Rusija! Milošević i Putin! To je ta „jeretička“ asocijacija koja se, s jedne strane, prosto nameće i od koje se, istovremeno, gotovo panično beži i otklanja. To je poređenje koje svih ovih meseci, od izbijanja ukrajinske krize, neprestano prave >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zajednički srpski i ruski neprijatelji. Ali takođe i mnogi dobronamerni posmatrači, zabrinuti da bi Putin i Rusija na kraju mogli podeliti žalosnu sudbinu Srbije i Miloševića.
Najlakše je, ali i najpovršnije, reći: ma, nema to nikakve veze, drugo je vreme, drugi su akteri, uostalom, pogledajte samo koliko je Rusija – uprkos svemu – velika i moćna, a koliko je Srbija beznačajna i mala.
Međutim, kada pogledamo regionalne proporcije i odnose, a posebno kada pogledamo tretman koji još od pripajanja Krima, a naročito poslednjih dana, posle pada malezijskog aviona na istoku Ukrajine, u tzv. svetskom (čitaj, zapadnom) javnom mnjenju imaju Rusija i njen lider, asocijacija je neizbežna. Pri čemu se Putin javlja kao Milošević, Igor Strelkov kao neka kombinacija Kapetana Dragana, Milana Martića i Ratka Mladića, a Donjeck i Lugansk kao Krajina. Odnosno, u toj asocijaciji jedina neizvesnost bi bila to da li će Rusi na ukrajinskom istoku podeliti sudbinu „Republike Srpske Krajine“ u Hrvatskoj, ili – u optimističkoj varijanti – ipak proći nešto bolje, tj. institucionalizovati se otprilike kao „Republika Srpska“ unutar BiH.
Usled svih ovih događaja, u prilično nezahvalnoj poziciji našla se i zvanična srpska politika, koja se Miloševića i njegove politike već odavno zvanično i suštinski odrekla (a o „Republici Srpskoj Krajini“ da i ne govorimo), želi najbolje odnose sa Zapadom, „bezalternativno“ teži ulasku u EU – dok Putina i Rusiju (bar zvanično) voli i podržava. Što sve skupa neodoljivo liči na politički galimatijas i šibicarenje koje se, uveren sam, na kraju po Beograd neće ni srećno, a ni časno završiti.
Nema, naravno, sumnje da su Putin i Rusija mnogo jači, a – ja bih rekao – i mnogo neviniji za događaje u Ukrajini i na prostoru bivšeg SSSR-a, nego što su Milošević i Srbija bili u slučaju bivše Jugoslavije. (A što, opet, nipošto, ne znači da su Milošević i Srbija bili krivi u onom smislu i u onoj meri koliko im se to nastoji pripisati presudama Haškog tribunala, ili u zajedničkim „postkonfliktnim“ istorijskim udžbenicima koje pišu lokalne nevladine organizacije.) Spontano ili namerno, planski ili stihijski, Rusija je u raspad Sovjetskog Saveza ušla potpuno drugačije od Srbije i svojevremeno su mnogi u Beogradu pomišljali da je to bolji način, prebacujući Srbima i Miloševiću što su „srljali“ i što „nisu bili mudri kao Rusi i Jeljcin“.
Za razliku od Miloševićeve Srbije, Rusija se pomirila s raspadom zemlje, zapravo, čak ga je na neki način i inicirala, i naizgled mirno prihvatila činjenicu da se dvadesetak miliona etničkih Rusa našlo u ulozi manjine širom bivšeg SSSR-a. Rusija nije pravila svoje „krajine“ i „autonomne oblasti“, nije politički mobilisala niti instrumentalizovala Ruse po baltičkim republikama, Ukrajini ili Kazahstanu. I tek u poslednjih desetak godina je počela nešto malo više da se interesuje i brine o sudbini i ljudskim pravima svojih sunarodnika raštrkanih diljem ekssovjetskog prostora.
Položaj tog stanovništva često je bio ponižavajuće diskriminativan i, pošteno govoreći, Moskva se u protekloj četvrti veka nije proslavila u njegovoj zaštiti. Ali sva ta nevinost (koja je u nekim slučajevima prelazila u svojevrsni nemar i neodgovornost), odnosno, nedovoljna zainteresovanost, inertnost i nespremnost da se ozbiljnije angažuje na političkoj i fizičkoj zaštiti sunarodnika, nije bila dovoljna da Rusiju amnestira od optužbe kako „poput nacista, instrumentalizuje svoju manjinu u susednim zemljama“, niti da sa Putina skine oreol „neprijatelja slobodnog sveta i demokratije“ (čitaj, Zapada).
U svakom slučaju, siguran sam da za Rusiju i Putina lično, odnosno, njegove političke, medijske i ostale savetnike, u ovom trenutku gotovo da nema važnijeg i hitnijeg posla nego da – još jednom – pažljivo prostudiraju sve aspekte jugoslovenskog konflikta iz devedesetih godina. I tako, možda, izbegnu makar neke Miloševićeve zablude, greške i zamke. A naročito onu osnovnu i fatalnu: da vas prvo medijski i politički demonizuju („zlikovac“, „balkanski kasapin“, „ubica beba“), potom, tako oslabljenog i dezorijentisanog, proglase za „faktor mira i stabilnosti“ i navedu na odricanje od legitimnih nacionalnih i državnih interesa – i na kraju eliminišu indukovanjem unutrašnjih nemira i nezadovoljstva.
Sve u svemu, sviđalo nam se to ili ne, analogija je uspostavljena i od nje će se teško moći pobeći. A na Putinu i Rusiji je sada da se – ne samo sebe radi – potrude i učine sve da ta analogija makar ne bude doslovna. A pogotovo ne u pogledu krajnjeg ishoda.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 22.07.2014.
.jpg)
