Izvor: Vostok.rs, 26.Maj.2015, 11:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dešavanja u Ukrajini su tragedija za sve

26.05.2015. -

Može li fizičar da veruje u Boga, kakva bi trebalo da bude savremena kinematografija, zašto Gospod dopušta ratove i progone hrišćana i kakvo iskustvo može podeliti sa Rusijom i Ukrajinom Gruzija, ispričao je u intervjuu za RIA Novosti arhijerej Gruzijske pravoslavne crkve Mitropolit ahalkalakski i kumurdojski Nikolaj (Pačuašvili).

— Događaji u Ukrajini izazivaju aktivnu reakciju međunarodne zajednice. I Crkva, koja se našla kao talac međudržavnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << sukoba, takođe ima svoj odnos prema toj tragediji. Zbog različitih političkih stavova ponekad se raspadaju čak i porodice – rođaci, koji žive u Ukrajini i u Rusiji, prestaju da komuniciraju...

— Ono što se dešava u Ukrajini mogu nazvati samo jednim imenom, a to je – bratoubilački rat. Mi smo takođe preživeli i preživljavamo njegovu težinu – i na nivou međudržavnog sukoba i političkih procesa, i na nivou opštedržavnih, svakodnevnih manifestacija. Još uvek u našem društvu postoje primeri, gde se članovi jedne porodice koji imaju različita politička ubeđenja, s naporom, nepoverenjem i skoro neprijateljski odnose jedni prema drugima. Nažalost, to je opšteljudska nevolja. A glavni problem ogleda se u tome što ljudi danas nemaju dovoljno vere. Ispravno bi bilo sagledati sva ta dešavanja sa stanovišta svoje vere.

Što je čovek utvrđeniji u svojoj veri, to je manje agresivno nastrojen prema drugom čoveku. Komunicirajući sa Gruzinima, Rusima, Abhascima, Osetincima, uvek sam im se obraćao kao hrišćanima, čak i ako oni nisu bili hrišćani. Jer, bez obzira na veroispovest, ako ljudi pronađu u sebi versku motivaciju, ako se češće budu okretali svojim verskim korenima, izlaz iz konfliktnih situacija zasigurno će biti pronađen i bez krvoprolića.

— Ali u Gruziji nije bio toliki broj raskolničkih organizacija, kao u Ukrajini. Danas tamo pokušavaju svoj politički doprinos da daju i predstavnici tzv. Kijevske patrijaršije, i grkokatolici, koje takođe podržavaju tamošnje vlasti. Kako se boriti s raskolnicima?

— Raskolnici — to su ljudi koji imaju neke druge potrebe i argumente, i oni uvek slede svoje ciljeve. Uveren sam da se treba boriti ne toliko sa raskolnicima, koliko za sopstvenu veru. Zbog toga ja pozivam hrišćane pre svega da budu više pravoslavni. I onda će ih Gospod zaštititi od „svakog neprijatelja“ — i ukazati im pravi put izlaska iz konflikta.

Glavni problem je u nereligioznosti sve većeg broja ljudi danas. Upravo iz toga proizilaze raskoli, a razlog njihovog pojavljivanja je na prvom mestu gordost. Jer, prema tumačenju svetih otaca, a posebno Svetog Ignjatija Brjančaninova, raskol i jeres su „u suštini grehovi uma“. I kao što svakom grehu odgovara neko unutrašnje osećanje, tako i jeresi odgovara okorelost srca. Tom problemu tako i treba pristupati. Ukoliko želimo da utičemo na raskolnika, onda ni u kom slučaju ne smemo da mu se obraćamo agresivno, već samo s hrišćanskom ljubavlju. Ako mi, pravoslavni, budemo imali takvu hrišćansku ljubav, i ako budemo utvrđeni u svom ispovedanju vere, onda ćemo moći da prevaziđemo svaki konflikt.

Zapravo, ono što se sada dešava u Ukrajini – to je tragedija za sve ljude zdravog razuma. Sasvim nedavno sam bio na Svetoj Gori i služio Božanstvenu Liturgiju s Mitropolitom Antonijem – upravnikom poslova Ukrajinske pravoslavne crkve. Zajedničku službu mi smo posvetili podršci pravoslavnim hrišćanima. Ni ja sam ne pravim razliku između ruskih, gruzijskih ili ukrajinskih pravoslavaca. Svi smo mi hrišćani.

To što sada u Ukrajini napadaju crkve i zauzimaju hramove – sve su to pojave apsolutno nereligioznog karaktera. Naravno, mi u Gruziji se stalno molimo za pravoslavne hrišćane u Ukrajini, podržavamo ih, sa velikim nemirom pratimo sudbine sveštenika koji moraju da obavljaju svoju dužnost, svoje služenje u takvoj jednoj nimalo prostoj situaciji. Nama je sve to blisko: 1993. godine mi smo preživeli praktično isto. U Abhaziji, u selu Koman, gde je mučeničkom smrću postradao Sveti Vasilisk (4. vek) i gde je bio sahranjen Sveti Jovan Zlatoust (5. vek – prim. red.), streljali su jeromonaha Andreja (Kurašvili – prim. red.), koji nikada u svom životu u ruke nije uzeo oružje. Ubijen je samo zato što je bio predstavnik Gruzijske pravoslavne crkve.

— Pomenuli ste okorelost srca. Ove godine obeležava se 70 godina Pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Međutim, nije prošao ni vek od jednog svetskog rata, a međunarodna zajednica je već gotovo spremna da započne novi. Šta je to – kratko ljudsko pamćenje, političke ambicije ili odumiranje moralnih i duhovnih načela? Zbog čega su, prema vašem mišljenju, ljudi tako brzo zaboravili strahote Drugog svetskog rata?

— Meni se čini da za novi rat i nije potrebno da prođe vek. Siguran sam da su i 1945. godine, kada je označen Dan pobede, postojali ljudi koji su iskreno žalili zbog toga što je rat završen. Isto tako, bilo je i onih koji su bili spremni da nastave vojne operacije, zbog toga što su od toga imali korist. Ni posle Drugog svetskog rata svet nije spokojno uzdahnuo: u danima neposredno pred okončanje borbenih dejstava i potpisivanje mirovnih sporazuma stvarani su novi savezi za nastavak borbe. I sada se u svetu događaju lokalni ratovi i ratni sukobi. Oni koji započinju ratove sprovode svoje sebične interese, a to su u prvom redu srebroljublje i ljudska gordost. Šta se može učiniti sa tim?

Duša čovečija ima jednu utehu – njih treba da smiri Gospod, kao što je smirio sve nas uoči okončanja Drugog svetskog rata. 6. maja 1945. godine poklopili su se i praznik Svetog Georgija Pobedonosca, i Vaskrs, a istog dana je i Nemačka započela pregovore o kapitulaciji. Takve slučajnosti za one koji su u stanju da čuju očigledno potvrđuju božiju promisao u svim radosnim događajima koji su se odigrali tih dana i otklanjaju sve sumnje po pitanju istorijske greške u završetku rata. Gospod jasno ukazuje u čemu je bila istorijska istina tih događaja – akt o kapitulaciji Nemačke potpisao je „maršal Pobede“ pod imenom Georgij!

Treba stalno imati na umu da naš neprijatelj nije čovek i da to nisu političari. To je zajednički neprijatelj koji će uvek želeti ljudima zlo, a ono će se projavljivati samim tim i u ratovima. Ali Gospod nas ograđuje i štiti. I ako čovek može sebe ograditi od zlih ljudi, onda od zlog duha on može biti zaštićen samo uz pomoć Božiju. Zato se mi i uzdamo u Gospoda i molimo se Njemu. I izlaz za sve nas je u zajedničkoj molitvi.

— Rođeni ste u Tbilisiju u ono vreme kada je u agresivno ateističkom SSSR-u vera bila proganjana. Koliko je za vašu porodicu bila važna religija, kako ste sačuvali veru predaka i da li se ona prenosila s kolena na koleno?

— Ja sam rođen u porodici u kojoj nije bilo ni sveštenih lica, ni živih tradicija crkvenosti. Ipak, to što danas više od 95% stanovništva Gruzije ispoveda pravoslavnu veru, znači da se vera u godinama progona, bez obzira na sve, sačuvala u dubokim porama ljudske svesti i kulture našeg naroda. Na primer, mi smo u detinjstvu obavezno za Vaskrs farbali jaja. Isto tako, obavezno smo primali Sveto Krštenje – mene su, recimo, krstili u ranoj mladosti, što je bilo sasvim prirodno, uprkos zabranama i progonima. Ti običaji su se očuvali u našem narodu. Upravo sam zato, čim mi se ukazala prilika, vrlo lako doneo odluku da uđem u veru.

— Da li to znači da u Gruziji nije bilo tako velikih progona religije, vere, crkve i sveštenika, kao u Rusiji?

— Gruzijska Crkva je bila u veoma teškom položaju. Boljševici i bogoborci su hteli u potpunosti da zatru pravoslavlje u Gruziji. Sada se, naravno, situacija vratila u normalu, ali je neku statistiku nemoguće navesti. Čuo sam da u Rusiji postoje statistički podaci koji pokazuju da se skoro svakog dana na njenoj teritoriji otvori najmanje jedan hram. U Gruziji takve zvanične brojke ne postoje, ali se crkve grade, sveštenici se rukopolažu, i sada njih ima već na hiljade. Možemo reći da je u ovom trenutku njihov broj dostigao onaj nivo od pre revolucije.

— Vi ste počeli da idete u crkvu nakon završetka Fizičkog fakulteta na Moskovskom državnom univerzitetu (MGU). Zašto ste izabrali baš taj fakultet?

— Ja sam od najranijeg detinjstva bio vrlo radoznao i zainteresovan za prirodu i njene zakone. Pošto je fizika nauka o prirodi, ona me je interesovala još od školskih dana, a čak sam i u školi bio prirodno-matematički smer. Istina, nakon toga sam dugo razmišljao šta da upišem, jer sam imao mnogo različitih interesovanja, kao što su, na primer, jezik i filologija, ili matematika kao apstraktna forma mišljenja. No, na kraju sam ipak dao prednost fizici. Prvo sam upisao Univerzitet u Tbilisiju, a kasnije sam se, na trećoj godini, prebacio na MGU; to je tada bilo moguće – studente su namenski slali na školovanje u različite gradove u zemlji. Fizički fakultet sam završio 1985. godine na MGU.

— Šta je pokrenulo vas, svršenog studenta fakulteta prirodnih nauka, dalekog od problema duhovnosti i religioznog poimanja sveta, ne samo da dođe u hram već da tamo i ostane? Jer postoji stereotip da je upravo među naučnicima – prirodnjacima najviše ateista.

— U stvari, to je lažni stereotip. Dovoljno je pročitati biografije svih velikih fizičara i shvatiti da je retko ko od njih bio neverujući. Isti Njutn je bio čuveni bogoslov. A Blez Paskal ili Albert Ajnštajn? Svi su oni verovali u Boga. Stoga, dakle, ne postoji ništa neprirodno u tome što čovek, naklonjen egzaktnim znanjima i naukama, dolazi do spoznaje vere i Boga. Još je astronom Johan Kepler, posmatrajući nebeska tela, rekao, da bi on, kad ne bi bio verujući, sam došao do zaključka da čitav ovaj poredak ima jednog autora. Fizika – to je posmatranje prirode, i, ako se udubite i pogledate je malo pažljivije, tu se uvek može videti trag božanskog stvaranja.

— A da li ste vi lično videli taj trag u vašem naučnom radu?

— Ja na kraju nisam ni postao naučnik. Još za vreme studija na univerzitetu nije me interesovala samo fizika. Možda je, u izvesnoj meri, to i dovelo do toga da sam odmah po okončanju Fizičkog fakulteta nastavio svoje studije na Pozorišnom institutu. Meni se činilo da je interakcija sa ljudima u to vreme, kada se socijalno služenje Crkve tek počelo razvijati, bila važnija, a nauka je, u svakom slučaju – u mojoj percepciji – podrazumevala neku vrstu izolacije i koncentraciju. Ja i sada smatram naučnu aktivnost u oblasti prirodnih nauka interesantnim zanimanjem, ali to zanimanje ja sebi ne mogu priuštiti, jer osećam veliku potrebu za neposrednim služenjem ljudima. Zbog toga ja o svom naučnom iskustvu i susretu sa Bogom u njemu ja ne mogu ništa reći.

Potvrdu o postojanju Tvorca sa naučnog stanovišta pre bih mogao izvesti teoretski. I to bi zvučalo ovako. I u fizici i u matematici postoji pojam „zatvorenog prostora“. To je utvrđeni naučni pojam. Materijalni svet, našu Vaseljenu, moguće je zamisliti kao zatvoreni materijalni sistem, gde mesta za nematerijalnog Boga kao i da nema. Ali matematičari su dokazali da u svakom zatvorenom prostoru postoji neka tvrdnja, koja ne proističe iz aksioma tog prostora i ne protivureči im. U našem slučaju, to znači da postojanje Boga ne proističe iz zakona materijalnog sveta i da im ne protivureči.

— Studirali ste još i na Katedri za animaciju na Tbiliskom državnom fakultetu kinematografije „Šota Rustaveli“. Zašto baš taj fakultet, šta vas je privuklo i šta vas privlači u animaciji? Da li ste pravili neke crtane filmove?

— Po mom shvatanju, animacija i crtani filmovi su donekle različiti pojmovi. Crtanim filmovima naziva se specifična vrsta animiranih filmova, uglavnom namenjena deci. A reč „animacija“, etimološki gledano, znači oživljavanje, davanje duše. Ja sam se ozbiljno zainteresovao za animaciju upravo zbog toga što su praktično svi filmovi, po mom mišljenju, animacija. Jer ako pogledamo filmske trake, videćemo da su sve one sastavljene od slika koje se pokreću samo kada ih brzo pregledaš jednu za drugom. Različiti su samo principi nastajanja slike: slike se ili crtaju, ili fotografišu. To i jeste film.

Kinematografija, kao i književnost, stvara slike. A prvi primer stvaranja takvih slika pokazao nam je Gospod Isus Hristos. On je pričao priče, koje ponekad nisu imale stvarnu ili istorijsku osnovu, ali su upravo one bile prva dela hrišćanske umetnosti. Meni se čini da cela umetnost, posebno film, kao, između ostalog, i animacija, i jeste stvaranje slika i parabola. Zbog toga je za mene svaki film – svojevrsna parabola.

— Često ste u Rusiji i u Moskvi. Šta vas je ovog puta dovelo u prestonicu?

— Razlog moje posete Rusiji ovog puta jeste odbrana disertacije na disertacionom savetu Pravoslavnog univerziteta društveno-humanističkih nauka „Sveti Tihon“. Tema rada je: „Misionarski aspekti služenja proroka Jone u svetootačkoj egzegezi hrišćanske crkve“. Tema, naravno, nije bila izabrana slučajno. Ona je određivana u skladu sa osobenostima i zadacima mog služenja. Od 1991. godine zamenik sam predsednika Misionarskog odeljenja Gruzijske patrijaršije. Tema misionarskog rada, tema apostolstva, predstavlja glavnu temu kako u gruzijskoj, tako i u ruskoj crkvi, tačnije, u vaseljenskom pravoslavlju. Stoga je veoma važno imati teoretsku platformu, naravno, zasnovanu na Svetom Pismu, koja obavezno mora opisivati i razjašnjavati osnove i principe misionarskog rada. Što se tiče proroka Jone, koji je živeo pre 2,8 hiljada godina, ispostavilo se da „Knjiga proroka Jone“ – najmanja od svih knjiga Svetog Pisma – sadrži osnovne principe misionarskog rada, uključujući i novozavetne, koji ostaju aktuelni i do današnjeg dana. Odbrana je prošla uspešno.

— Da li će disertacija prolaziti Visoku atestacionu komisiju?

— Pravoslavni univerzitet društveno-humanističkih nauka „Sveti Tihon“, koji je osnovan 1992. godine po blagoslovu patrijarha Aleksija Drugog, kao jedan od svojih zadataka postaviće ulazak crkvenih disciplina u državni obrazovni standard. I to je takođe svojevrsno misionarstvo. Predmet bogoslovlja Visoke atestacione komisije se već priznaje, ali se naučna zvanja još ne dodeljuju. Međutim, ipak se nadam da sve ide ka tome.

— U Rusiji pa već nekoliko meseci traje živa rasprava o filmu Andreja Zvjaginceva „Levijatan“. Neko ga naziva savremenim i potrebnim, a neko je, naprotiv, uveren da je reditelj u njemu istupio protiv Ruske pravoslavne crkve i protiv vere. Da li ste odgledali taj film, i ako jeste, šta mislite o njemu?

— Da, gledao sam taj film. Autori su pokušali da stvore lik Levijatana, tj. nepobedivog zla, u poročnom savezu svetovnih i duhovnih vlasti, i da time pokažu neku vrstu bezizlaza. Levijatan postoji – to je knez ovoga sveta. Nažalost, on je prisutan u stvarnom životu i projavljuje se kroz konkretne ljude, ali od njega se treba na pravi način zaštiti. Na film „Levijatan“ imam nekoliko ozbiljnih zamerki. Prva od njih je, svakako, vezana za govorni stil. Ono što se sada popularno naziva necenzurisana leksika, u stvari predstavlja psovanje, i tu, nažalost, danas greše mnogi autori. Meni se čini da psovanje s umetnošću ne može imati ništa zajedničko. Bilo koju emociju – gnev, radost, razočaranje – moguće je izraziti pristojnim književnim jezikom. Objašnjenja da je to, navodno, refleksija stvarnosti, zvuče u tom slučaju kao opravdanje za nedostatak profesionalnih mogućnosti za prenošenje misli i buđenje kod posmatrača čula, koje, po svemu sudeći, treba da isprovocira film. Vulgarna leksika ne odražava realnost, već predstavlja samo jednu njenu tamnu stranu. Postoje takođe i filmovi, u kojima su i negativniji junaci vrlo ubedljivi, pa ipak ne koriste vulgarnosti. I glumci i reditelji u potpunosti prenose smisao događaja i osećanja svog lika – možda čak i ubedljivije i preciznije.

Druga zamerka tiče se aspekta razumevanja: zašto umetnik stvara ovaj ili onaj lik, šta on time želi da kaže ili prikaže? Jedna je stvar, ako autor ima neki realan prototip, a druga – kada je to čista fikcija. U ovom drugom slučaju treba jasno shvatiti s kojim ciljem se to čini. U ovom trenutku imam na umu lik arhijereja, koji je predstavljen u filmu.

Ako je to neka vrsta „prijateljske pomoći“ kako bi se izlečile neke žive rane crkve, onda autoru ta misija, po mom mišljenju, uopšte nije uspela. Danas arhijereja nema tako mnogo, da bi se mogla stvoriti opšta slika. Zbog toga pojavljivanje takvog lika na ekranu momentalno budi u čoveku želju da u njemu identifikuje skrivenog konkretnog pojedinca. Ali upravo zbog malobrojnosti arhijerejskog korpusa njegov takav predstavnik, čak i ako bi postojao, bio bi od strane sveštenonačalstva crkve razotkriven sigurno pre nego što bi to pošlo za rukom autoru filma.

A ako je to izmišljen lik, onda nije jasno zašto je on potreban. Ako čovek želi da razmisli o ulozi crkve u savremenom društvu i da se izjasni na taj račun, onda bi on, u najmanju ruku, morao bar da se upozna sa sveštenoslužiteljima, da sazna ponešto o njihovom služenju, o životu Crkve, da shvati zbog čega je sveštenik potreban društvu i lično njemu, što, po mojim utiscima, autori nisu učinili.

Razgovarala Milena Faustova

RIA Novosti

Prevod sa ruskog: Nataša Jeftić

Mitropolit ahalkalakski i kumurdojski Nikolaj (Pačuašvili)

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut

pravoslavlje

Nastavak na Vostok.rs...