Izvor: B92, 27.Jul.2010, 12:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Etno sela Srbije
Širom zemlje nova-stara sela i gazdinstva nikla su kao muzeji tradicije i seoskog stvaralaštva. Uz moderan smeštaj turistima se nude nezaboravni ukus starine, života srpskog sela od pre stotine godina, zdrave hrane i uživanje u lepotama reka, jezera i planina
Tekst i fotografije: Marija Vranić
Izvor: Ekonom:east
Srbija bejaše do sredine prošlog veka „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu".
Do industrijalizacije, 90 odsto stanovništva >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je živelo na selu, a više od polovine je šezdesetih godina jelo „žutu proju". Kad su se u Srbiju uselile vladavina radničke klase i migracije stanovništva „trbuhom za boljim kruhom", sela su stihijski počela da pustoše. U svetlu građanstva, podjednako su ga se odricali i gospoda i radnici i oni koji su upravo skinuli stajski miris zakoračivši na asfalt.
U vremenu odmora, uz otvorene staze ka svetu, lepote Jadranskog mora, bistrinu jezera i dah planina, selo je bačeno u zapećak. Potom su došle devedesete, godine kraha, cepanje zemlje, sankcije. Srbija, zatvorena, s osakaćenim granicama, nije imala šta turistički da ponudi svom narodu, a i strancima umornim od brzine i betona. Neko se setio prirodnih lepota sela, tradicije i mirisa domaće kujne. „Etno", kao znak prirode i starine, postala je najčešće pominjana reč u turističkom rečniku. Toliko da se u drugom milenijumu stil uređenja sela počeo seliti u gradove. Drvene ograde su zamenjivale mermerne, ćilimi tepihe, čeze kičaste fontane, a ćeramide betonske staze. Toplina zaboravljenog sela se uselila u gradove, dok ne dođe vreme odmora kad se može pobeći u autentičnu Srbiju – na ognjište predaka. Onu od pre vek, spremnu da dočeka svakog gosta i ušuška ga u mir prirode. Zato su širom Srbije počela da niču etno sela - brvnare se adaptiraju, ali se grade potpuno nove, dobro osmišljene i začinjene „dušom starina". Postala su pravi trend pružajući mogućnost širokog „zavirivanja" u zajednički, skromni život srpske čeljadi i jednostavnosti u kojoj su obitavali. Tako današnji turista nostalgiju za starim dobrim vremenima ima gde da izleči i da se smiren i s punim plućima svežeg seoskog vazduha vrati u svakodnevicu.
Muzeji zapadne Srbije
U spasavanju tradicije prvenstveno se iskazala zapadna Srbija. Na „planini od zlata" , Zlatiboru, staro selo Sirogojno je još pre 30 godina počelo da se adaptira kao muzej pod otvorenim nebom. Pedesetak brvnara sa više od dve hiljade eksponata izloženih u starim okućnicama otvoreno je čitave godine. U svet zaboravljene ili nepoznate postojbine predaka uvodi nas pokućstvo i alati stvarani za prošlovekovne potrebe, krčme čija hrana mami mirisom toplog zavičaja i zanatlije koje starim alatima rezbare i delju drvo, pletu korpe, kuju" U blizini je muzej pletilja nastao kao omaž vrednim ženama zlatiborskog kraja čija se pletiva prodaju širom sveta. U starim zgradama uređeni su konaci oplemenjeni tradicionalnim pokućstvom i ogrejani vatrom iz kamina, a prilagođeni potrebama modernog čoveka. Selo je proglašeno kulturnim dobrom prve kategorije i učlanjeno je u Evropsku zajednicu muzeja pod otvorenim nebom.
I slavni reditelj Emir Kusturica nastanio se na obroncima Mokre gore, na brdu Mećavnik i već šest godina gradi filmsko selo – Drvengrad. Brvnare, crkva, pijaca, galerije slika, bioskop, poslastičarnica i nacionalni restoran su projektovano umetničko iskustvo. U njemu se održava filmski festival "Kustendorf” i mnoštvo seminara. O Drvengradu Kusturica kaže da je "izmislio grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo”. Zasnovan na poštovanju prirode, čoveka i eko-sistema, Drvengrad je briselska Fondacija za arhitekturu "Filip Rotije” proglasila najboljim arhitektonskim ostvarenjem u protekle tri godine u Evropi.
To su prava sela, ali za razliku od njih postoje i mala gazdinstva. U selu Zlakusa, poznatom po grnčarskoj koloniji, zapatila se "Terzića avlija”. Tipično selo tog kraja sa početka XX veka sa dve stare kuće, mlekarom, bunarom, krčmom, muzejom i letnjom pozornicom priča još jednu priču davnina. U okviru etno udruženja "Zavičaj” rade pevačke grupe, folklorna, grnčarska, tkačka i likovna sekcija. U dvorištu se održavaju razne manifestacije, književne večeri i promocije, slikarske izložbe... U blizini Divčibara, nalazi se domaćinstvo „Gostoljublje" koje nudi turistima upoznavanje sa radom na selu. Posetioci se mogu oprobati u spremanju zimnice, sakupljanju sena, branju malina, sakupljanju šljiva ili šumskih plodova. Takvih selašca je dosta. Uz „dah Mučnja" u Katićima, Vrhpolje kod Ljubovije, cvetne trgove Gornje Kravarice kod Dragačeva, sedenje na Lepenici u „Ključu raja", šetanje po Tari dok se boravi u „Zelenim čardacima" može se dotaći dašak zavodljive prirode na zapadu zemlje.
Tople boje Šumadije
Šumadija ne samo da može da se pohvali prirodnim lepotama, već i etno selima koja se gnezde po njoj. Pod Bukuljom se smešta "Divljakovac" idealan za sve koji žele malo tišine. Sedam tradicionalnih kuća starih više od 200 godina je dopremljeno iz nekoliko okolnih sela. Moravski konaci na izlasku iz Velike Plane stari su samo nekoliko godina, ali su poveliko selo. Od rupa nastalih vađenjem zemlje za ciglanu „Progres", vlasnik je napravio pravu malu oazu na jezerima. Isprepletena mostićima i poribljena, dobila su restoran, desetak brvnara iz šumadijskog kraja i crkvicu, a potom i bazene za turiste. U restoranu konobari nose narodnu nošnju i vunene čarape. Da li im je vruće u julu? „Pa bilo je vruće i mom dedi, ali ih je nosio", tvrdi osnivač Dragan Kostjerčević. Tako se dočarava prava srpska tradicija. "Rajski konaci” u Leušićima kod Gornjeg Milanovca nude blagorodni ambijent i tople boje takovskog kraja. I podno planina Goč i Kopaonik nalazi se „Latkovac". Uz uobičajene turističke izlete tu su i umetničke radionice i dečiji festival „Etnovizija". Stari vinarski kraj nudi branje grožđa u Aleksandrovačkoj Župi, a turista može da dobije parcelu za obrađivanje čije će plodove poneti sa sobom.
Bajka
Sva etno sela su stvarali oni koji su na vreme shvatili šta će biti okosnica turizma u Srbiji. Svi su uložili puno ljubavi i mašte kako bi prikazali odlike svoga kraja. I gostoprimstvo. Nude se različiti programi, manifestacije, paraglajding, jahanje, splavarenje... Ipak, u sve njih uložene su na hiljade evra, od restauracije pa do opremanja konaka za civilizacijske zahteve - grejanje ili klimu, internet, kupatila uz svaku sobu. Da ništa ne zafali i da odmor bude što potpuniji. Saša Drndarević osnivač „Terzića Avlije" i Dragan Kostjerčević za Ekonom:east magazin tvrde da sve to još uvek nije isplativo. Zbog velikog posla, ali i krize. „Ovo je crnački posao. Mnogi pričaju o tome, ali treba sve postići", priča Drndarević dok organizuje Zlakuške dane, dočekuje goste, potom vodi folklor u Bugarsku. „Kad prođe kriza možda će biti isplativije. Mi nismo u gradu koji je živ da bi mogao da donosi profit. Za sada moramo namenski da dovodimo turiste", veli Kostjerčević. Cilj je dovesti što više inostranih gostiju koji će pospešiti razvoj kraja i promovisati lepote Srbije: britki planinski vazduh, bistre reke, pitku vodu, zaorane njive, miris pokošene trave i tek ubranog voća. Ukus žute proje, kačamaka, jagnjetine ispod sača, čvaraka, rakije i pršute je „bajka" srpske kuhinje koju će turisti poneti i vraćati joj se kako bi ponovo prošli kroz magični lavirint davnih vremena. I kroz lepote sela Srbije.
.jpg)
