banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
banner
Kategorije


Kako izgleda to?
Vaš glas
U fokusu
Regioni
Izvori
Arhiva

Korisnicki servisi

Naši sajtovi

Fan stranice

Promo



Evro-radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić: dve frakcije jedne politike  

14.Sep.2013, 09:30, Izvor: Vaseljenska TV Evro-radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić: dve frakcije jedne politike

 
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić (Foto: Nova srpska politička misao)

Dvoglava izdaja
Više od dvadeset godina Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić svakodnevno rade na štetu Srbije. Počeli su kao mali ulični šovinisti, opčinjeni Vojislavom Šešeljem, a kasnije nastavili svoj nečastan posao, po diktatu službi bezbednosti Slobodana Miloševića. Nakon prevrata 5. oktobra, obaveštajne zajednice od Vašingtona do Brisela došle su do zaključka da su ova dva beskarakterna tipa, idealan materijal za „reviziju srpskog slučaja“.
Danas je taj naum ostvaren. Nikolić i Vučić upravljaju Srbijom, svako na svoj način. Vučić sa svojim evroameričkim „instruktorima“ i stranačkim plaćenicima, a Nikolić sa svojom mnogobrojnom familijom i grupom mizernih udvorica. Obojica komanduju svojim posebnim pretorijanskim gardama, svako od njih ima svoje sudije, tužioce i svoje klanove u MUP-u, javnim preduzećima, zdravstvenim institucijama, vojsci, diplomatiji…I Nikolić i Vučić imaju svoje zasebne poslovne veze i svoje planove da ostanu na vlasti dok Srbija ne bude potpuno slomljena kao država. Političko, ekonomsko i kulturno dno na kome se ona danas nalazi, govori da je njihov posao pri kraju.
U maju mesecu 2012. godine, izbila je žestoka svađa između Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, oko rezultata prvog kruga „đurđevdanskih“ izbora. Svađa je počela ogorčenom Vučićevom „paljbom“ po Nikoliću: „…Većina ljudi na listi su tvoji!“ vikao je iz sveg glasa Vučić. Slomljeni Nikolić mu je uzvratio: „…Ti si vodio kampanju, a gde je tvojih 40 odsto u Beogradu za koje si tvrdio da imaš!?“.
Milan Beko i drugi finansijeri Srpske napredne stranke, upozoravali su tada Tomislava Nikolića da će mu Vučić „doći glave“ i da on ne treba da se oslanja na njega jer je sasvim sigurno da Beograd, kao grad sa najvećim budžetom u regionu, sigurno neće dobiti. Naravno, i Beko i ostali finansijeri SNS, znali su za paralelne pregovore Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa.
Istina, ni raniji odnos Nikolića i Vučića nije bio idealan. Dok su bili samo male vodonoše Vojislava Šešelja, svako od njih se svome šefu udvarao na svoj način. Posledica njihovih odnosa do današnjeg dana ostale su najvidljivije u lokalnoj samoupravi, gde su gradski odbori SNS strogo podeljeni na Nikolićeve i Vučićeve klanove. Vučića u stranci podržavaju odbori u Vrnjačkoj Banji, Smederevskoj Palanci, Kruševcu, pojedini odbori u Beogradu – Voždovac, Zemun. Ali, Vučić nije popularan u Šumadiji i južnoj Srbiji. Tamo su Nikolićevi odbori- Kraljevo, Kragujevac, Niš, Čačak, Smederevo…
Ova podela imovine, teritorija, stranke i državnih institucija koja i sada traje između njih dvojice, potpuno je nevažna, jer i jedan i drugi intenzivno rade na štetu Srbije. Najbolje je to opisao njihov nekadašnji partijski kolega D.V. rečima:
„…Nikolić je naprednjak među kriminalcima, kriminal je osnovna tekovina na kojima se zasniva njegova izdajnička partija. Kako ga nije sramota da se poziva na principe koje je odavno prodao. Mi narod jesmo ovce, ali njegovu izdaju je teško ne videti. Njegovo izborno telo su gladna usta koja se nadaju da će da dobiju mrvice sa njegovog stola, pošto znaju da je pun stranih valuta…“.
Na izvestan način, ovo je potvrdio svojevremeno i bivši šef presbiroa vlade DOS-a, Vladimir Beba Popović, koji je u jednom od svojih televizijskih nastupa, pozivajući se na izjavu Jovice Stanišića, bivšeg šefa Državne bezbednosti, rekao sledeće:
„…Ako hoćete da rušite radikale, pustite Šešelja, uzmite Tomu“.
I zaista, Nikolić je, odmah nakon izdaje bivših partijskih kolega, formiranjem Srpske napredne stranke, ubrzo pokazao koliko mu je stalo do „gladne baze“ koja je pretrčala kod njega, pa je najpre svu svoju rodbinu postavio na važna mesta u državi i partiji. Najstarijeg sina Radomira podmetnuo je Vučiću kao „supervizora“ stranke, tačnije, ključnog kadrovika koji je zadužen da rovari iznutra i obara Vučiću odbore u kojima on ima svoje simpatizere. Mlađeg sina Branislava, „namestio“ je kao fudbalskog trenera omladinske reprezentacije Srbije, svoju suprugu Dragicu smestio je u Predsedništvo Srbije, u kabinetu do njegovog da bi odatle mogla da obavlja i koordinira svoje “humanitarne aktivnosti“, preko fondacije koju je ona nazvala svojim imenom („Fondacija Dragica Nikolić“), a svoje snaje, Milicu i Milenu, drži u Upravnog odboru fondacije, kojom kao direktor, operativno rukovodi Dragicina prijateljica Violeta Karić.
Kada su iz dve beogradske novinske agencije pokušali da saznaju zašto Dragica Nikolić ima kancelariju na Andrićevom vencu, da li ona i njene snaje i koleginice primaju nadoknadu za rad u toj organizaciji, saradnica zadužena za medije, izvesna Iva Žikić drsko ih je napala rečima da odgovara samo na normalna pitanja: „…Bavimo se ozbiljnim temama i divnim poslom. Odgovaramo samo na normalna pitanja i ne pada mi na pamet da vam odgovorim na vaša. Za to nemam vremena, imam drugog posla, a vi razmislite kakvim se temama bavite!“.
Uprkos tome što izgleda da je „samostalan u radu“, Tomislav Nikolić je pod najstrožijim „monitoringom“ evropskih obaveštajnih institucija. Njegov partner u razbijanju Srbije, Aleksandar Vučić je pod komandom kancelarije NATO pakta u Beogradu, i nekoliko britanskih i američkih obaveštajnih agencija. I jedan i drugi imaju zadatak da „civilizuju Srbiju“, te da kao pokajnici, koji su devedesetih godina promovisali šovinističko divljanje predstavljajući ga kao „patriotizam“, sada na svom primeru pokazuju kako je Evropska unija jedini izlaz a NATO pakt jedina zaštita.
Ukratko rečeno, bez obzira na njihovu netrpeljivost (koja nije samo lična, nego je, kao što se vidi i znatno dublja, političko-obaveštajna), zadatak im je isti.
Rečnik kojim se Aleksandar Vučić služi, jasno pokazuje da je Srbija predviđena da izdahne kao država. Njemu i Tomislavu Nikoliću, taj posao nije poveren bez ozbiljne analize njihovih karaktera. Naime, proteklo je tačno godinu dana, od kako je Vučić krenuo u ofanzivu na kosovskometohijske Srbe, kako bi ih „prelomio“ da priznaju samoproglašenu albansku državu i njihove institucije. Tokom predizborne kampanje 2012. godine, to je bilo nezamislivo. Režiseri predstave u Vašingtonu i Briselu, „dozirali su“ Vučićevu predstavu, pa je tek kad se učvrstio u institucijama sistema, tačnije kad ih je zajašio sasvim, mogao da kaže: „…Narod Srbije mora da bude spreman na bolan kompromis u rešavanju statusa Kosova i Metohije“.
Taj „bol“ se ne tiče ni njega ni Nikolića, jer je vreme pokazalo-što je operacija „bolnija“, to su oni sve moćniji i bogatiji! Ako je Vučić doživeo sebe kao istorijskog i neprikosnovenog lidera, Nikolić je doživeo sebe kao prestolonaslednika, a Srbiju kao svoju babovinu.
Ovo, naravno, neće potrajati duže od volje američkih i britanskih ciljeva, koji će u Srbiji biti ostvareni sasvim, kad Srbije ne bude više, i kada njena državnost, tradicija, vera i kultura, budu svedeni na karikaturu. Taj dan nije daleko, a tada će politička i lična sudbina Nikolića i Vučića biti potpuno beznačajna za ona koji prežive.
Isus u Armanijevom odelu
Aleksandar Vučić se poslednjih godinu dana bavio skoro isključivo „pokrivanjem“ demokratske pljačke, očuvanjem njenog kontinuiteta i zaštitom svakog člana Demokratske stranke koji je bio u sukobu sa zakonom protekle decenije. U međuvremenu je postao i podvojena ličnost, pa je počeo da imitira Zorana Đinđića, stavljajući sebe kao žrtvu u prvi plan: „…Ja nisam važan, važna je Srbija. Ja znam da ću loše da završim, ali neka ostane nešto iza mene!“
Ovaj savremeni Isus nije ni izdaleka lud kao što želi da se predstavi, jer živi znatno bolje nego što je ikada živeo. Ipak, kao i neki diktatori pre njega, i on pati oblika teške sociopatije, pa je čas optimističan, eruptivan, sklon velikim delima, a čas ponizan, slomljen, depresivan i uplašen. Da nije na tako visokom mestu, izgledao bi tragično. Ovako, deluje opasno, kao vozač bez volana pri velikoj brzini. Od njega u takvom stanju ne treba ništa dobro očekivati.
Slaveći ga kao skromnog čoveka, londonski list „Independent“, u broju od 4. avgusta 2013. godine (nedelja) preko svojih ljudi iz MI6, plasirali su priču kako je „…gospodin Vučić (43) postao čovek kome se Zapad prvom obraća kada je u pitanju Srbija a, sve češće, i region. Naporno je radio na reputaciji glasnika umerenosti i modernizacije koja je potrebna da se zacele gorući problemi“.
U znak zahvalnosti za sve što čini u komadanju Srbije, ali i u kreaciji antiruskog raspoloženja u sopstvenoj zemlji, britanski obaveštajni umetnici su preko „Independenta“ između ostalog napisali i ovo:
„Vučić nije bio uvek ovakav. Pre 14 godina bio je gnevan mladić koji se protivio NATO paktu i tvrdio da Zapad demonizuje Srbiju…“. Naglasio je „Independent“ da je Vučić nekada bio na strani Vojislava Šešelja i Ratka Mladića, ali da se to potpuno preokrenulo. Vučić im je sam objasnio kako se to desilo:
„…Mislio sam da radim ono što je najbolje za moju zemlju, mnogo nas je to mislilo. Pogrešili smo, moram da priznam. Mislili smo da možemo da zaštitimo ugrožene Srbe u drugim delovima Jugoslavije ali ni to nismo uspeli. Članovi porodice su mi ubijeni u Bosni, ali i to, kao i mnoga ubijanja u tom periodu moramo ostaviti iza sebe ako ne želimo da živimo u zamci prošlosti“.
„Peglajući“ dalje njegovu biografiju, stručnjaci iz MI6 dodaju da je Vučić kao osamnaestogodišnji student otišao u London ne bi li usavršio engleski jezik, a da bi to finansirao radio je u trafici! I o tome je Vučić pričao dirljivo:
„…Radio sam za Indijca po imenu gospodin Sagar. Bio je vrlo ljubazan prema meni, mladiću koji je stigao u čudan grad. Nisam tada mnogo znao o popularnoj britanskoj kulturi, a to je moglo skupo da me košta. Navijač sam Crvene Zvezde, tako da sam u Londonu odmah obukao Arsenalov dres zbog crveno – bele šare na majici. Uskoro sam shvatio da nije bilo pametno šetkati se tako ulicom. Bio sam smešten u teritoriji Čelzija“.
Ali, odmah posle ovih, na prvi pogled nebitnih detalja, list citira delove njegovog razgovora sa bivšim direktorom CIA-e i sadašnjim ministrom odbrane SAD:
„…Tokom razgovora sa Leonom Panetom, američkim ministrom odbrane, on je rekao u koliko se ratova Amerika borila, a ja sam istakao da bi Srbija mogla da ih nadmaši, doduše samo po broju, jer smo većinu izgubili. On je ukazao da je možda vreme da promenimo strategiju. Mogao sam samo da se složim…“.
Ipak, neki od komentara u ovom listu (a ima ih 34), govore u Vučiću kao protuvi iz bivšeg režima, pitajući se-ako je on toliko britanski čovek i miljenik Amerike, kako je onda moguće da Rusija kontroliše Niš, niški region (i aerodrom u Nišu), kako je prodala Srbiji raketne sisteme, kako gradi 430 kilometara dug gasovod kroz Srbiju…
Pretvaranje Srbije u tržište robova
Poznati srpski ekonomista, profesor finansija evropskog formata, dr. Jovan Ranković, koga bi svaka vlada na svetu poželela, i zbog stručnosti i zbog životnog iskustva, ne tako davno komentarisao je stanje u Srbiji ovim rečima:
„…Hiljade preduzeća otišlo je u stečaj ili likvidaciju, a ona koja su opstala – zidala su nove gubitke. A tamo gde se gubici gomilaju i rastu dugovi, neminovni su finansijski rashodi i troškovi za kamate…“.
Uprkos ovoj kristalno jasnoj činjenici, Srbija zahvaljujući Vučićevim „reformama“, doživela da danas nema para ni za tu kamatu, ali ima Lazara Krstića, novog ministra finansija koji nema ni trideset godina, koji je kao fantom došao u Srbiju, vođen Vučićevim nagonom za opskurnim ličnostima, čije akademsko i porodično poreklo niko ne može sa sigurnošću da utvrdi, i koji se savršeno uklapaju u foto-robot međunarodnih terorista.
U Srbiji, državi bez osnovne pravne sigurnosti, gde je svaki dan života neizvestan za većinu građana, gde su beda, očaj, apatija i beznađe deo nasleđene kolektivne psihologije, dvojica ljudi na vrhu države, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, žive kao faraoni, vode svoju faraonsku politiku i pretvaraju Srbiju u najveće tržište belih robova u savremenoj Evropi. Njihovim dolaskom na vlast, potpuno je ostvarena američka ideja porobljavanja Srbije, njene izolacije, „preoblikovanja“, ekonomskog i kulturnog ubijanja.
Pre manje od godinu dana, prvi put u svojoj istoriji, najčuvenija svetska kompanija za proizvodnju najskupljeg nakita „Swarovski“ iz austrijskog Tirola, po prvi put u svojoj istoriji otvorila je fabriku van granica svoje države, i to u Subotici. Predstavnici ove prebogate kompanije nisu krili oduševljenje: „…Tražili smo dugo u više zemalja ovakve uslove, ali ih nigde nismo našli…Najbolji kadrovi su nam ponuđeni… „. Ali, nigde ne rekoše kako su te kadrove dobili na poklon, za mizernu mesečnu platu, koja ne prelazi visinu plate kineskog radnika u proizvodnji, na periferiji Šangaja. Tu i jeste suština: „Swarovski“ je imao plan da deo proizvodnje iseli u Kinu, ali je odustao shvativši da ovde, na pragu njihove kuće, postoje „evropski kinezi“ koji rade za manju nadnicu od Kineza!
Ali, u Srbiju više ni takvi ne dolaze. Od početka 2013. godine, nijedna nova investicija nije ostvarena, a kad će, ne zna se.
Ruska vrata uvek otvorena
U maju 2012. godine, kada su Tomislav Nikolić i Aleksandr Vučić, na svoje veliko iznenađenje dobili izbore (a bili uvereni da su ih, po običaju izgubili), vođa socijalista Ivica Dačić, rečito je objasnio o čemu se tu radi:
„…SNS i DS su suštinski, uprkos rezultatima, izgubili izbore, ali su ipak dobili predsednika Srbije…“.
Naravno, Dačić nije dublje objašnjavao čijom voljom se to desilo, jer je volja naroda (najnižom mogućom izlaznošću) tih dana bila nikakva. Tako reći, idealan teren za volju evroameričke volje.
Videvši kakva ujdurma sprema, Dačić se unapred ogradio rekavši: „…Od Srbije će se tražiti faktičko priznanje Kosova. To znači da vas niko neće terati da priznate nezavisnost Kosova, nego će vam nametati odluke koje će značiti da je to suverena i nezavisna zemlja i toga su svesne DS i SNS.“
Čudeći se što u takvoj situaciji ne čine ništa da se odbrane od ovog nasilja, početkom 2013. godine, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:
„…S jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a s druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…“.
Zašto ove činjenice ne impresioniraju Vučića i Nikolića? Zašto im je Rusija daleka i apstraktna, a predaleka Amerika i Engleska uvek tako blizu? Odgovor ne može biti jasniji: obojica su dugogodišnji abonenti njihove politike (bili su čak i u vreme dok su se bavili najžešćom antiameričkom propagandom).
Danas, kad su na vrhu državne piramide, kad dele napojnice domaćim prevarantima, a sebi trpaju velike sume u džep i svakog jutra sebe u ogledalu vide kao imperatore, Nikolić i Vučić ne razmatraju neminovnost pada. A, ko je jednom bio dno, lakše dole pada nego onaj ko na njemu nije boravio.
Glas Rusije: Dok Moskva reaguje, Beograd sramno ćuti
(Šta radi zastava samoproglašenog Kosova ispred kabineta Tomislava Nikolića)
U Rusiji i drugim zemljama strogo se kažnjava izrugivanje državnim simbolima, ali u nekim državama to nije slučaj – u Srbija se to dešava često, ocenio je Glas Rusije.
Ovih dana američka muzička grupa „Bladhaund Geng“ ekspresno je proterana iz Rusije zbog krajnje nedoličnog brisanja zadnjice ruskom zastavom. U isto vreme, u centru Beograda, ispred gradskih i državnih institucija javno se širi zastava protivustavne separatističke kosovske republike, ali to nije bio nikakav povod za reakciju državnih organa, pa čak ni za primerenu reakciju vodećih medija.
Ruski zvaničnici, ali i obični građani Rusije i Ukrajine, bili su zgroženi postupkom basiste na koncertu u ukrajinskoj Odesi, kada se muzičar pred publikom posprdno obrisao ruskom trobojkom. Posle tog incidenta, rokeri iz Filadelfije otputovali su u Rusiju, ali tamo im je nastup otkazan, a zatim su morali i da napuste zemlju zbog grubog vređanja državnog simbola.
Međutim, nekoliko sličnih slučajeva u Beogradu je prošlo skoro sasvim neopaženo u javnosti, iako su tom prilikom isticani simboli koji su, blago rečeno, u neskladu sa Ustavom i zakonima Srbije, jer se njima podstiče cepanje državne teritorije.
Pre dva meseca, u središtu Beograda, i to nakon zvaničnog prijema kod predsednika Srbije Tomislava Nikolića, trojica mladih Albanaca su raširili zastavu samoproglašenog Kosova ispred zgrade Skupštine Beograda, i pri tom su se fotografisali za uspomenu. Drugi primer je bio još drastičniji, a on se odigrao još pre pet godina, kada je savremeni umetnik iz Prištine izlagao svoja dela u Novom Sadu i Beogradu, a jedan od njegovih radova je prikazivao poznatog teroristu Adema Jašarija u pop-art stilu. Tada je protiv navedene izložbe u Beogradu negodovala grupa građana, a na otvaranju izložbe je bio prisutan veliki broj policajaca .
The post Evro-radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić: dve frakcije jedne politike appeared first on Vaseljenska TV.
Pogledaj vesti o: Nova godina,   Doček srpske nove godine

Nastavak na Vaseljenska TV...   
      
Losa vest 1 Dobra vest 0

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva ovog sajta, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite kako bi uklonili sporni sadržaj.