Izvor: Večernje novosti, 01.Maj.2016, 15:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tamara Dragičević: I Sonja je stvarala našu košarku

Glumica o serijama „Prvaci sveta”, „Montevideo...”, "Vojnoj akademiji", epohi, uspehu... GLUMA je opčinila zato što kroz nju može večno da se igra, ali i da u raznim ulogama bude neko drugi i tako proživi mnogo života. Da nije upisala FDU, Tamara Dragičević bi verovatno studirala psihologiju, jer u njoj, kaže, pronalazi >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << vezu sa onim što sada radi na sceni. Razotkrivanje likova, analiziranje karaktera i ljudi je nešto što je oduvek inspiriše i budi njenu maštu. Ova lepa i harizmatična devojka jedna je od naših najtraženijih mladih glumica, a iako joj je tek 27. godina, iza sebe ima već nekoliko vrlo značajnih rola. Trenutno je gledamo u seriji „Prvaci sveta” (RTS) koja nas vraća u vreme kada je Jugoslavija ostvarila izuzetne uspehe na svetskoj košarkaškoj sceni, sa naglaskom na prvu titulu prvaka osvojenu 1970. u Ljubljani. - Ova priča privlači pažnju gledalaca zato što su u njoj prikazani heroji jednog vremena. Ona svedoči o nastajanju košarke kod nas i osvajanju prve zlatne medalje na Svetskom prvenstvu. Naš narod voli sport, u njemu smo i najuspešniji, kako u košarci tako i u tenisu, vaterpolu, odbojci... * U seriji igrate Sonju Mladenović koja je ostala zapamćena kao peti član čuvene četvorke (Nebojša Popović, Aca Nikolić, Radomir Šaper i Bora Stanković) koja je stvorila jugoslovensku košarku. Kako ste je doživeli? Čime vas je osvojila dok ste gradili lik? - Sonja je bila zaljubljenik u košarku i njoj je posvetila ceo svoj život. Prvo je bila igrač, pa trener i kapiten ženske ekipe pedesetih godina, a po završetku karijere postala je visoki funkcioner u Košarkaškom savezu Jugoslavije. Dok sam radila na liku, bilo mi je zanimljivo što je Sonja potpuno drugačija od mene. Bila je malo grublja i povučenija. Ali, ako postoji neka sličnost imeđu nas dve to je ta velika ljubav prema poslu, posvećenost i predanost do srži. Za mene je posebna zato što je verovala u svoje snove i istrajala je u tome.* Gledali smo vas i u filmu i seriji „Montevideo, bog te video”, gde tumačite lik Eli, devojku tadašnjeg kapitena FK Jugoslavija - Milutinca. I ova priča svedoči o istoriji našeg sporta... - Iako su u pitanju dva različita projekta, oba filma, odnosno serije, bave se najvećim uspesima u sportu na ovim prostorima. E sad, razlog zbog čega je „Montevideo...” doživeo veći uspeh i negde bio interesantniji publici, verovatno je u tome što smo u košarci ostvareni - osvojili smo silne medalje ... Ali, za svedoke skorije prošlosti i ovog vremena medalja u fudbalu je kao pusta želja, a ovaj film je upravo priča o najsvetlijem trenutku naše fudbalske reprezentacije. Na takvo svedočanstvo ne možete da ostanete ravnodušni. Eli mi je jedna od prvih uloga i bilo mi je zanimljivo dok sam je pripremala. Ona je jedna stroga, odgovorna i rigidna devojka koja ne shvata ni Milutinca, ni fudbal, i smatra da je sve to samo gubljenje vremena. Sušta je suprotnost većini likova u filmu koji gore u navijačkoj strasti i želji za uspehom reprezentacije.* I Eli i Sonja pripadaju epohi koja je sve češće tema i u filmovima i serijama. Kakav je osećaj vratiti se unazad, makar samo u filmu? - Zavisi od karaktera uloge - da li je slična meni ili moram da pobegnem od sebe. Ja epohu volim zato što je u njoj sve drugačije počevši od scenografije, kostima, frizura, šminke do načina izražavanja i atmosfere. Veoma mi je prijalo kada smo u seriji „Prvaci sveta” snimali scene igranki kroz koje sam osetila kako su se tada provodili. Drugačija je bila i muzika, način zabavljanja, ali i zavođenja, sve je imalo posebnu čar, bilo je mnogo romantičnije. Ali, uživam i kada snimam nešto u ovom vremenu, zato što imam veću slobodu da se igram, dodam, ubacim ili promenim nešto. * Vaša uloga u seriji „Vojna akademija” gde igrate Nadicu, potpuno je drugačija od prethodne dve. Zbog čega je ta devojka tako brzo postala simpatična publici? - Sa ovom ulogom dobila sam i prostor da je nadogradim i dosta toga sam preuzela iz svog karaktera. Publika je verovatno odmah zavolela zato što je pomalo otkačena, mnogo i brzo priča, a to mi zaista nije problem da odglumim (smeh). U maju snimamo nastavak serije i baš se radujem tome. Sada dolaze novi kadeti, mi smo završili Akademiju, tako da ćete pratiti i naše i njihove priče. Biće tu interesantnih zapleta, zanimljivih i neočekivanih događaja koje ne smem nikako da otkrivam. Ali, mislim da će publika zbog nekih epizoda biti iznenađena i blago šokirana.PONOSNA SAM NA BRATA * I BRAT Miodrag Dragičević pošao je vašim putem i već je u ulozi Žike Kurjaka u seriji „Čizmaši” pokazao je da je veoma darovit. - Mislim da sam donekle uticala na njegov izbor, zato što je uz mene mogao da vidi kako izgleda glumački posao. Dolazio je i na moje predstave i snimanja, i tada sam imala utisak da mu se to dopada. Za razliku od mene, on se do Akademije nikad nije bavio glumom. Kada mi je rekao da bi želeo da upiše FDU dala samu mu da mi izrecituje neku pesmu da vidim kako mu to ide. Međutim, kako mi se nije dopalo, silno sam ga iskritikovala. Od tog trenutka, stvar u svoje ruke preuzeo je moj dečko Petar Benčina koji ga je spremao za fakultet. Sećam se da sam zaplakala od sreće kada su mi javili da je primljen. Bila sam tako dirnuta zato što je to zaista želeo da upiše i uspeo je. Od početka sam se zaista pribojavala kako će sve proći, osećala sam i neku odgovornost, a na to je dosta uticala, verovatno, i ta ljubav sestre prema mlađem bratu. I, eto, sada sam posle njegove uloge u seriji „Čizmaši” veoma ponosna. Verovala sam u njega i pre prijemnog, ali nisam znala da je takav talenat. * Veoma mladi ste dobili priliku da se predstavite publici, a poneli ste i bitno glumačko priznanje - Zlatni ćuran. Da li verujete da je osim talenta, za uspeh potrebno i malo sreće? - Mislim da je za to zaslužna intuicija koja mi pomaže da prepoznam svoje želje, ono što me interesuje i čini srećnom. Mene ovaj posao nikad nije frustrirao i ne razmišljam o tome da li će sutra biti uloga za mene. Te pozitivne misli nisu usmerene samo na glumu, nego na život uopšte. Ako iskreno volite posao kojim se bavite, onda tu nema mesta strahu od neuspeha. Kada sam upisla Akademiju znala sam da je tada za mene počela igra koja se nikada ne završava, kao i to da u svakoj novoj ulozi moram iznova da se dokazujem. Naravno da tu ima i malo sreće, ali je važno i da budeš normalna osoba, prijatna, dobra za saradnju, da bi i dalje dobijao uloge. Jer, brzo se pročuje za nekog kakav je kolega i čovek... Eto, ima tu mnogo faktora koji utiču na to da neko traje kao glumac.

Nastavak na Večernje novosti...