Sve više zaštićenih svedoka, sve manje zaštite  

Čitanjem i pevanjem drame „Srpski Faust i drugi citati” Tanje Simić-Berclaz, u subotu 20. juna u 18 sati, u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju počinje Rizik #2, svojevrsni proto-produkcioni festival hrabrog pozorišta. Drame koje se bave novijom političkom i društvenom istorijom, istovremeno su i polemički predlog za drugačiju repertoarsku politiku konzervativne pozorišne >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << scene u Srbiji

Srpski Faust: Umesto predstave, kritičko čitanje (kon)teksta zagrebačke trupe Bacači sjenki, sinteza je dva teksta, pozorišnog i metapozorišnog - drama Srpski Faust i drugi citati Tanje Simić-Berclaz upotpunjena je jednim od sopstvenih citata, transkriptom tribine „Umesto predstave”, održane krajem 1996. godine u CZKD-u, na kojoj su glumci, reditelji i dramaturzi diskutovali o tome da li treba igrati dok se na ulicama održavaju masovni protesti zbog izborne krađe.

O čemu pozorište govori kada govori o sebi? O čemu pozorište može i/ili treba da govori ovde i sada? Kakvi su obrisi (ne)moguće političke dimenzije pozorišta danas? Konsenzus i kompromis - gde je granica i koja je priroda provodnika između njih? Čemu pamćenje? Zašto zaborav? Da li pozorište govori (o) zajednici? I ako da, (o) kojoj zajednici?

Bacači sjenki se i inače bave „dramaturgijom visokog rizika”, objasnio je Boris Bakal, ali je za razliku od rizika tajkuna ili korumpiranih političara, to „rizik odgovornosti”. Tekst Tanje Simić je ozbiljna drama, koja zahteva ozbiljnu produkciju, no kako o njenom komadu ovdašnja pozorišta ni ne razmišljaju, u ovom trenutku je već i čitanje drame polazna tačka za otvaranje dijaloga - ne samo o temama kojima se neposredno bavi, već i o samoj činjenici da su joj vrata pozorišnih kuća u Srbiji zatvorena.

Sledeći pozorišni „polufabrikat” je Zatvor podunavske regije, režija i dramaturška rekonstrukcija četiri drame Biljane Jovanović - Soba na Bosforu / Centralni zatvor / Leti u goru kao ptica i Ulrike Majhnof - autora Zlatka Pakovića. Smeštena u zatvor - fizičko i političko mesto izolacije, opsesivnoj temi Biljane Jovanović - Pakovićeva postavka biće izvedena kao work in progress u nedelju 5. jula (20 sati), u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Igraju Marija Opsenica, Vladislava Đorđević, Jovo Maksić, Igor Filipović i Miloš Timotijević, uz muzičku pratnju Dece loših muzičara.

Treća spisateljica ovog izdanja Rizika, „osuđena na pozorišno nepostojanje”, jeste Zorica Jevremović, autorka drame Kopile, napisane 1987. za KPGT i nikad realizovane na pozorišnoj sceni. U režiji Anje Suše, „neka vrsta omaža ili nekrologa '68.” biće inscenirana uz pomoć samih aktera lipanjih gibanja na prostorima bivše Jugoslavije. „Tekst je bolna, lična introspekcija i obračun sa revolucionarnim i drugim idealima te generacije”, navela je Suša. Prema njenim rečima, trenutak je za ovu sredinu da se konačno upozna sa celokupnim dramskim opusom Zorice Jevremović, koji nije dobio pažnju kakvu zaslužuje. Čitanje Kopileta zakazano je za 10. juli u adekvatnom ambijentu, dedinjskom diplomatskom klubu.

Drama Srpski Faust i drugi citati Tanje Simić-Berclaz povod je (ali ne i jedini uzrok) pokretanja novog produkcionog ciklusa unutar projekta RIZIK Centra za kulturnu dekontaminaciju. U pitanju su tri pozorišna događaja, zasnovana na sasvim različitim scenskim i dramaturškim polazištima, kojim se Centar za kulturnu dekontaminaciju vraća ovim i mnogim drugim pitanjima. Prostor je isti kao i burnih 1990-tih, kada je stvarnost, u nekoliko navrata, prodrla u pozorište do tačke njegovog (makar kratkotrajnog) institucionalnog zaustavljanja i kada su analiza, refleksija i dijalog bili nužni izlaz za pozorišne profesionalce. Vreme, međutim, menja svoje odlike brzinom (ili sporošću?) koju naše pozorište s mukom prati - ako mu je uopšte i stalo do toga.

U polazištu svake od tri proto-produkciije su dramski tekstovi autorki koje pripadaju različitim generacijama, ali za koje je zajedničko opredeljenje pozorištu najpre određenom idejama rizika, provokacije, sukoba sa neposrednim socijalnim, političkim i umetničkim okruženjem i vremenom u kom stvaraju. Predstojeći produkcijski triptih CZKD-a pokreće se u vreme mnogih otvorenih pitanja koja, za razliku od vremena 1990-ih, ovaj put, ne nalaze artikulaciju u uličnom protestu i građanskom buntu. Da li je pozorište prostor te artikulacije?

RIZIK, projekat hrabrog pozorišta: Rizik shvatamo kao mogućnost, kao prostor i vreme u kojima uspostavljamo priliku za lične i institucionalne inicijative, kao idealizovani, ali i operativni mehanizam unutar kog se umesto „dogovorenih rizika” i „dogovorenih uspeha”, umesto ”konsenzusa po svaku cenu”, otvara i realizuje sve ono što je nemoguće uraditi na drugom mestu, a što je nužno uraditi sada i ovde.

Rizik je imanentna kritika postojećeg modela „proizvodnje pozorišta”. Rizik je pokušaj da se ukaže na nedostatak kritičkog mišljenja o prirodi takve pozorišne produkcije. Istovremeno, to je i sasvim određeni predlog kulturne politike, model jednog od mogućih načina da se vratimo onoj umetnosti koja ulog sopstvenog autoriteta pretpostavlja rasporedu unutar hijerarhije moći.

Pre svega - Rizik je avantura, ah, u ime ideala. Rizik je i negacija i afirmacija. Izabrano promišljanje pozicije Centra za kulturnu dekontaminaciju ovoga puta na teritoriji pozorišne produkcije. Rizik je nastao kao analiza postojeće pozorišne produkcije u kojoj je poređenje sa „ovim ovde” postalo merilo vrednosti - Rizik je, dakle, jedan predlog, priziv i poziv.

Prva produkcija projekta Rizik realizovana je u periodu oktobar 2007 - februar 2008, kada su na scenama Centra za kulturnu dekontaminaciju, Beogradskog dramskog pozorišta i Magacina u Kraljevića Marka, izvedene drame Evropa, Žena-bomba i Rio bar, u režiji Bojana Đorđeva.

Projekat Rizik podržali su Ministarstvo kulture Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda.

Nastavak na e-Novine... 0 0

Dodajte komentar