Izvor: RTS, 10.Dec.2016, 08:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrt i njeni hirovi
Geopolitika sahrana. Zašto se Kastro priklonio De Golu i Čerčilu? Zašto Staljinova sahrana nije mogla da prođe bez mrtvih? Šta zaključujemo na osnovu azijske histerije? Da li je Titova sahrana bila najveći svetski samit? Zašto na Titovom grobu nema petokrake, odnosno, zbog čega je Maršal odlučio da njegov grob bude kopija Ruzveltovog?
El komandante Fidel je vodio Kubance pola veka, preživeo više >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << od 600 atentata, ispratio 11 američkih predsednika. Oplakivan je devet dana i sahranjen 900 kilometara daleko od Havane – bez državne ceremonije, suvišnih reči i bez mnogo znamenja.
Posle četiri dana pronošenja kroz Kubu, Kastrova urna je položena nedaleko od mauzoleja nacionalnog heroja Hose Martija, u gradu Santjago de Kuba, u kojem je 1959. godine proglasio nezavisnost.
Najdugovečniji vladar posle kraljice Elizabete, po sopstvenoj želji je sahranjen onako kako se nije očekivalo, a televizijski prenosi su otkazani u poslednjem trenutku.
"Kastro se odlučio da ode sa ovog sveta na način na koji je na ovom svetu boravio – kao ličnost koja je održavala neposredan kontakt sa stanovništvom. Tako se može tumačiti to što sahrana nije imala državničke elemente, a posebno onaj zahtev da škole ni ulice ne nose njegovo ime", kaže istoričar Dejan Ristić.
Od 1959. godine, Kuba je u znaku Kastrovih – prvo Fidela, a zatim njegovog brata Raula, koji danas vodi tu karipsku zemlju. Otuda i iznađuje to što sahrana Fidela Kastra nosi simboliku pogreba velikih evropskih državnika 20. veka, poput, recimo, De Gola.
"Pokazalo se da postoji razlika u nivoima kulture i prefinjenosti kod tih velikih državnika. Ti ljudi koji imaju neku gospoštinu u sebi, kao De Gol i Kastro, nisu pustili da od njih prave božanstva, kao što su to radili Mao, Kim Il Sun, Kim Džong Il ili naš drug Tito", pojašnjava istoričar Predrag Marković.
Oda Marseljeza
Intimnu sahranu, uprkos tome što je ceo svet pratio taj događaj, želeo je i jedan od najvećih državnika 20. veka, čovek koji je 30 godina vodio Francusku, Šarl de Gol.
"Ne želim državnu sahranu, ni predsednika, ni ministre, ni narodne poslanike. Izjavljujem unapred da odbijam sva odlikovanja, posmrtne činove, bilo iz Francuske, bilo iz drugih zemalja. Ako bi do toga došlo, bilo bi protiv moje volje", testamentarna je poruka najvećeg francuskog državnika.
Ipak su se na svečanoj misi u Notr Damu 1970. godine okupili ugledni predstavnici 80 zemalja. Njegova želja je poštovana toliko da je sahranjen u porodičnoj grobnici u Kolombeju, u prisustvu rodbine, njegovih tenkista i meštana.
Istovremeno, u srcu zemlje, u Parizu, građani su na ulicama pevali Marseljezu.
Kruna i Čerčil
Vinston Čerčil, čovek koji je Britaniju vodio kroz Drugi svetski rat, imao je gotovo kraljevsku ceremoniju. U Londonu joj je, u Vestminsterskoj katedrali, prisustvovalo više od stotinu delegacija. Međutim, kao i u De Golovom slučaju, ukop je bio lični čin, daleko od očiju javnosti.
Šest dana nakon proslave njegovog 90. rođendana, Britanija se oprostila od čoveka koji ju je zaštitio od nacizma.
Od Čerčila su se oprostili i članovi kraljevske porodice, i to lično kraljica Elizabeta, što je za krunu neuobičajeno, jer britanski monarsi ne prisustvuju ovakvim sahranama već povorku pozdravljaju sa terase Bakingemske palate.
Staljin ne može umreti
Kada je 1953. godine preminuo drug Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, niko od saradnika satima nije smeo da mu priđe i proveri da li se to zaista i desilo. Onda je i cela zemlja stala.
"Staljinova sahrana je pokazala jednu čudnu stvar – da je čovek koji je pobio najviše svojih podanika, jedan od najvećih krvoloka sopstvenog naroda u istoriji, donekle, krvavo ožaljen. Hiljade ljudi su poginule u gaženju, jer je nastalo stampedo zbog želje obožavaoca da vide Staljina na odru", slike su koje ističe istoričar Predrag Marković.
Istoričari, dalje, pamte taj pogreb kao tipičnu sahranu sovjetskog lidera – grandioznu, pomalo megalomansku, dok istoričar Dejan Ristić naročito ističe hrišćansku simboliku u zemlji komunističke ideologije.
"Tu postoji dosta momenata iz hrišćanstva, koji su prošli kroz reideologizaciju. Pre svega, to je masovna poseta sahrani, višednevna žalost, ali i činjenica da je nošen u otvorenom kovčegu, izuzetno podseća na hrišćansku tradiciju koja je, u ovom slučaju, bila izvitoperena, a sve u cilju da se Staljinov lik zacementira u kolektivnom pamćenju", objašnjava Ristić.
Na Staljinovoj sahrani je govorio i Nikita Hruščov, ali isti taj Hruščov, pošto se ogradio od Staljina i njegovog surovog tretmana i komunističke doktrine 1961. godine, u pola noći, premešta Staljinov grob iz Mauzoleja na Crvenom trgu i pohranjuje ga uz zidine Kremlja.
Pucanj koji je zaustavio Ameriku
Čovek koji je zajedno sa Nikitom Hruščovim sprečio Treći svetski rat, ubijen je u atentatu 1963. godine.
Zahvaljujući televiziji, ubistvo Džona Kenedija će biti jedan od najpoznatijih snimaka 20. veka, a zatim će isto toliko gledana biti i njegova sahrana.
Iako je Abraham Linkoln 1860. godine stradao na isti način i iako je njegov kovčeg putovao kroz sedam američkih država – ubistvo i sahrana Kenedija su slike koje svet pamti.
Azija – žal, suze, histerija
Nedugo pošto je Kenedi ubijen, na drugoj strani sveta je azijska čvrsta ruka Mao Cedung sprovodio Kulturnu revoluciju, koja je trajala sve do njegove smrti, 1976. godine.
Kraj Mao Cedunga u nekoliko slika može se opisati ovako: milioni ljudi na Tjenanmenu, tri minuta ćutanja, Internacionala i balsamovanje u mauzoleju u Pekingu.
Sa azijskog kontinenta se pamti masovna histerija, padanje u nesvest pod jakim suncem Teherana i stanje transa među milionima Iranaca koji su 1989. godine sahranili vođu Iranske revolucije Ajatolaha Homeinija.
Svet je pomalo zlurado gledao na opštu histeriju na sahranama Kim Il Sunga 1994. godine i Kim Džong Ila 2011. godine. Na sahrani pre pet godina, zapadni mediji su izveštavali da su suze u televizijskom prenosu bile obavezne i da se tako kupovala sloboda.
Broz, Ruzvelt i petokraka
Jugoslavija je bila centar sveta 8. maja 1980. godine, na sahrani njenog doživotnog predsednika Josipa Broza Tita.
Bio je to najveći skup, koji je spojio nespojivo, sa nikad viđenih 209 delegacija, iz 127 zemalja.
Titu su se poklonili Margaret Tačer i članovi kraljevske porodice, Leonid Brežnjev, Helmut Šmit, Jaser Arafat, Gadafi, Sadam Husein, Čaušesku, Mugabe i mnogi drugi.
Koliko je skup bio važan, govori i podatak da je Džimi Karter, koji je izostao zbog bolesti, osim državne delegacije na Titovu sahranu poslao i svoju majku.
"Do te mere je to bio značajan događaj, po prvi put su se sreli, na primer, indijski i kineski državnici, a nemačka štampa je pisala da bi bilo dobro da su takve sahrane češće, jer su usput razgovarali i vođe dve Nemačke. Ona je bila samit svetskih državnika kakav se nije dogodio", kaže istoričar Marković.
To je bio i televizijski spektakl, što je potvrdio i tadašnji glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a Dušan Mitević, koji kaže da je to jedan od najgledanijih događaja u istoriji svetske televizije.
"Mi smo tada dobili izveštaj od Evrovizije da je, posle spuštanja čoveka na Mesec, kada je istorijske reči rekao Nil Amstrong, televizijska sahrana bila drugi veliki televizijski spektakl", rekao je Mitević u dokumentarnom filmu "Sahrana".
Iako je kamera hirurški precizno i planski dokumentovala svaki moment, ipak je ostalo mesta za teorije zavere.
Naime, uprkos tome što su dve filmske kamere snimale spuštanje Titovog kovčega u Kući cveća, ti snimci nisu završili u programu. To je bilo dovoljno za sumnju javnosti i za postavljanje pitanja da li je Tito uopšte sahranjen. Zatim je usledila dilema zbog čega pokraj Titovog imena nema petokrake.
Nov i nesvakidašnji podatak iznosi Dejan Ristić, zahvaljujući dokumentaciji Filmskih novosti, koje su, beležeći Titovu posetu Eleonori Ruzvelt, rešile ovu zagonetku.
"Tokom boravka u SAD 1960. godine, Tito je izrazio želju da se sretne sa Eleonorom Ruzvelt i da poseti grob i oda počast svom ratnom saborcu Frenklinu Ruzveltu. Oni su mu izašli u susret, posetio je njihovo porodično imanje i otišao do Ruzveltovog groba. Na naše iznenađenje, Ruzveltov grob je jedan veliki mermerni sarkofag, gde su samo biografski podaci – ime, prezime i godina rođenja. Tito je time bio toliko impresioniran da je tražio da bude sahranjen na isti način. Njegova grobnica u Kući cveća je u potpunosti iskopiran Ruzveltov grob", pojašnjava Ristić.
Mandela, doba javnih obmana
Milioni su prisustvovali, milijarde gledale sahrane pape Jovana Pavla II, zatim princeze Dajane, sve zahvaljujući televiziji. Afrika je istinski žalila mirotvorca Nelsona Mandelu i to je poslednji lider koji je, kao i Tito, okupio nespojive delegacije.
Nespojivo sa Titovom sahranom je, međutim, bilo to što je ona bila vojnički precizno organizovana.
Mandelina sahrana je pokazala da živimo u svetu selfija, pa se sa te sahrane pamte selfi fotografije američkog predsednika Baraka Obame, ali je događaj pokazao da živimo i u svetu očiglednih obmana, jer je lažni tumač znakovnog jezika pred milionskim auditorijumom pokazivao jezik koji – ne zna.
De Gol je jednom prilikom citirao Sofokla: "Treba sačekati noć da bi se videlo kako je dan bio lep, treba sačekati smrt da bi se sudilo o životu".
.jpg)
