Izvor: Deutsche Welle, 06.Feb.2016, 10:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šmid: Rusi su oduševljeni projektom imperije

Kolektivna nacionalna euforija koja trese Rusiju u poslednje dve godine može brzo ponovo da nestane, kaže švajcarski slavista Ulrih Šmid uz intervjuu za DW. On je nedavno objavio knjigu o ruskom „neoimperijalizmu“.

DW: U Vašoj novoj knjizi „Tehnologije duše“ pišete da ruska državna ideologija počiva na tri stuba: neoimperijalizmu, religioznoj legitimaciji od strane Ruske pravoslavne crkve i pozivanju na evroazijski geopolitički prostor. Šta razumete >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << pod neoimperijalizmom? Ne mislite valjda na agresiju u Ukrajini?

Kakvu ulogu pri tome ima ruski nacionalizam? Jer u Ruskoj Federaciji žive različiti narodi.

Ruski nacionalizam naravno igra ulogu u obrazlaganju potrebe za imperijom. Rekao bih da je ipak trenutno prisutnije geopolitičko zasnivanje imperije od onog koje bi bilo čisto rusko nacionalističko. U zvaničnoj terminologiji ove nove državne ideologije često se govori o Rusiji kao neponovljivoj civilizaciji čija je srž osobena ruska nacionalna kultura. To se čak vidi u zvaničnim dokumentima, recimo u novoj nacionalnoj strategiji koju je predsednik Putin predstavio poslednjeg dana prošle godine. Tu kultura igra značajnu ulogu. Ona je danas deo zvanične nacionalne bezbednosne strategije u Rusiji.

Da li naslov Vaše knjige cilja na Staljina koji je pisce svojevremeno nazivao „inženjerima ljudskih duša“?

Drago mi je da me pitate za naslov knjige jer, jasno je, u naslovu se krije koncept. Naslov ne cilja samo na Staljinov citat već i na Mišela Fukoa. On je moć definisao kao nešto što ne dolazi odozgo, dakle od elita današnje ruske kulturne delatnosti koje odlučuju o budžetima i tokovima novca. Fuko je jednom rekao da je moć ono što dolazi odozdo. Pogledajte upravo pisce iz vremena staljinizma: oni nisu jednostavno ispunjavali naređenja odozgo, nego su pokušavali da se užive u veliki imperijalni projekat koji ih je često fascinirao. Bilo bi previše jednostavno opisati angažman pisaca samo kao plod represije. Verujem da se danas mnogim konzervativnim piscima dopada jačanje ruske države. Ne ispunjavaju oni tek naloge Ministarstva kulture, već su sami ubeđeni da ono što pišu predstavlja važnu istinu. Ne možemo danas govoriti o piscima kao izvršnom osoblju države, već su to ljudi koji su se uživeli u veliki nacionalni neoimperijalni projekat Rusije.

Citirate pojedine stručnjake koji Rusiju nazivaju „postmodernom diktaturom“.

Rusija nije diktatura u klasičnom smislu. Ali možda jeste postmoderna diktatura koja je uspela da privuče ogromnu većinu stanovništva na stranu vlasti, čuvenih 86 odsto. Dakle diktatura uz pristanak podređenih. Veoma mnogo ljudi saglasno je s autoritarnim kursom vlade.

Spisateljica i nobelovka Svetlana Aleksijevič govori o „kolektivnom Putinu“. Jeste li saglasni?

Putinov uticaj je generalno precenjen. Ne može se reći da je Rusija „kolektivni Putin“. U knjizi pokušavam da objasnim patriotsku euforiju koja je zahvatila Rusiju, pogotovo nakon aneksije Krima. Ne verujem da to patriotsko oduševljenje dolazi niotkuda. Ono više predstavlja nešto poput pojačavanja i radikalizacije patriotskog raspoloženja koje možemo posmatrati u Rusiji već deset godina unazad.

Pišete da rusko društvo pati od gubitka osećaja za realnost. Može li to ponovo da se promeni?

Propaganda je u poslednje dve godine jaka kao u sovjetska vremena. Danas se u Rusiji ne vodi samo borba za uticaj već i borba za istine. Pokušao sam da predstavim i kontra-procese koji su pokrenuti zbog gubitka realnosti i propagande. Verujem da ovo patriotsko oduševljenje, koje je jako ojačalo pre dve godine, veoma brzo može ponovo da nestane. U Rusiji postoji dovoljno razvijena kritička kultura.

*Švajcarski slavista i književni kritičar Ulrih Šmid, 1965, predaje o kulturi i društvenom sistemu Rusije na Univerzitetu u Sent Galenu. Od 1993. piše za redakciju kulture uglednog Noje cirher cajtunga.

Nastavak na Deutsche Welle...