Izvor: Vostok.rs, 21.Jun.2011, 15:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OPERACIJA KORIDOR - Bitka za put života, II deo
21.06.2011. - Da nije bilo operacije Koridor ne bi bilo ni današnje Republike Srpske
Pročitajte I deo
Odluka o proboju koridora
S pravom se može reći da je inicijalna kapisla, za ubrzanje ove operacije bila smrt 12 beba u banjalučkom porodilištu. I pored toga što je gradonačelnik Banja Luke, molbom upućenom direktno generalnom sekretatru UN Butrosu Butrosu Galiju, u kojoj je molio zvaničnike UN da odobre humanitarni let aviona sa lekovima, kiseonikom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << odgovor nije dobio. Tad je bilo jasno da se „veliki" svet oglušio na to, te srpskom narodu nije ništa drugo preostalo nego ili da se probije ili da tiho umre, jer rezerve nisu bile neiscrpne.
Povoljna okolnost za komandante srpskih snaga, bila je ta što su borci bili iskusni i spremni za izvršenje postavljenog zadatke. Samu neodlučnost oko probijanja „koridora" (iako su svi bili za), koja je pravila problem jer se nije moglo odlučiti kojim pravcem, kojim snagama, kako da se krene u izvršenje zadatka - prekinuo je sam general Talić. General Momir Talić komandant Prvog krajiškog korpusa VRS, odlučio je da se preko Trebave, najkraćim putem do Vidovdana probije „koridor" i uspostavi veza sa istočnim delom RS i dalje sa Srbijom. Tada je rekao: „ Hoću koridor do Vidovdana, pa makar to bila kozija staza, neću da deca umiru!...".
Ovom odlukom generala Talića, mozaik se sam posložio, i krenulo se ka realizaciji plana. Glavnina srpskih snaga bila je u okruženju, samo su dva srpska bataljona (iz Posavine) bila van okruženja, ali su oni sadejstvovali, glavnini srpskig snaga. Međutim, treba navesti da su i ta dva bataljona bila u poluokruženju. Odluka o formiranju taktičkih grupa koje su nosile proboj, bila je iznuđena, jer se moralo sa operacijom krenuti pre nego što su snage UNPROFOR-a preuzele položaja u zapadnoj Slavoniji. Kako se koja jedinica srpske vojske izvlačila iz rejona zapadne Slavonije, tako je ona i angažovana na frontu prema Posavini. Lake brigade su imale zadatak da smire pozadinu Prvog krajiškog korpusa, nakon što su muslimanske snage pokrenule opšti napada na neke gradove u banjalučkoj regiji (Novi Grad, Prijedor, Sanski Most). Zadatak koji je bio postavljen pred lake brigade, izvršen je u potpunosti, stvarajući tako uslove glavnini srpskih snaga za izvršenje postavljenog zadatka. Malo je jedinica Prvog krajiškog korpusa koje nisu učestvovale u ovoj operaciji, nisu bile samo one oko Jajca i Vlašića. Sve ostale jedinice su imale neku od uloga – ili snage za obezbeđenje bokova, ili snage za proboj iz okruženja.
Odlučeno je da udarna pesnica proboja „koridora" bude Prva oklopna brigada kojom je komandovao pukovnik Novica Simić, a da joj sadejstvuje Šesnaesta krajiška motorizovana brigada (16. kmtbr – garava), kojom je komandovao pukovnik Milan Čeleketić. Naređenjem generala Talića koji je rekao: „Daj Simića na težište", planiranje operacije je bilo u završnici. Kad je operacija isplanirana odluka je donesena u Stanovima kod Doboja, a 19. juna 1992. godine je saopštena. Izdata su naređenja komandantima i krenule su pripreme – izviđanje, dovođenje jedinica na pravac izvođenja. Samo nije saopšten tačan početak operacije. Komandno mesto Korpusa bilo je u Dugim njivama i ono je dobro uređeno, uspostaljene su sve potrebne komunikacije. Sve jedinice su dobile zadatak da otvore vatru na celoj dužini fronta, i samim tim su olakšale glavnini srpskih snaga koje su bile na težištu proboja. General Borivoje Đukić, vodio je mali tim za propagandni rat, koji je radio na zavaravanju neprijatelja, da će glavni udar da krene prema Tuzli.
Obaveštajni izvori srpskih snaga, saznali su da Hrvatska planira da u rejon Posavine, ubaci znatne snage ojačanja, te je odlučeno da operacija započne 24. juna, a ne 26. juna kako je provobitno planirano. Svako čekanje značilo je da odnos snaga ide u korist neprijatelja, a ne u srpsku korist.
Srpski uragan
Sve srpske snage su bile spremne i čekale su naređenje za početak operacije. Na aerodromu Mahovljani bili su spremni jurišni avioni tipa orao i jastreb, koji su trebali da pruže vazdušnu podršku snagama na težištu proboja. Moral boraca je bio na visini, znali su da imaju podršku artiljerije, pratnju tenkova, podršku jurišne avijacije, a i želeli su da „probiju" taj put za Srbiju kako im bebe više ne bi umirale.
U zoru, u šest časova 24. juna 1992. godine, otpočela je operacija Koridor. Tog jutra otpočela je snažna artiljerijska priprema, raketni udari, vatra iz tenkovskih topova, minobacača, precizan nalet jurišne avijacije. Bilo je strašno. Prvi dan je bio žestok na čitavom delu fronta. Problem tog prostora bio je dosta težak teren, reka Bosna je praktično delila srpske snage na dva dela. Prvobitno plan je predviđao da se napreduje asvaltnim putem, pa da se očisti leva obala reke Bosne, kako bi se stvorila šira osnovica, i time što pre izbilo u širi rejon Modriče. Međutim, general Talić iako se složio odlučio je da glavnina snaga ide Trebavom, i time je postignut stepen iznenađenja. Neprijatelj je očekivao da će srpske snage ići levom obalom reke Bosne, kasnije će se pokazati da su tu bili znatno bolje utvrđeni. Odluka generala Talića da glavnina snaga ide Trebavom pokazala se ispravnom. Pukovnik Novica Simić (komandant TG-1, tokom izvođenja proboja), uočava opasnost od Gradačca. U tom pravcu se postavlja deo 43. Prijedorske motorizovane brigade (43. pmtbr), koja je tako čuvala desno krilo Simićevih snaga, koje je predvodila Prva oklopna.
Neprijatelj je bio obmanut početkom operacije, jer je operacija počela dva dana ranije. Obmanut je bio i pravcem napada. Jer, teško je bilo pomisliti da su srpske snage izabrale jedan teško prohodan planinski put preko Trebave, da se glavne snage tu usmere i udare u levi bok neprijatelja. Baš zbog tog pravca koji je izabran, srpske jedinice brzo prelaze preko reke Bosne, izbijaju pred Modriču i oslobađaju je.
Propaganda koju su širile srpske snage uglavnom preko radija, manje preko televizije, trebala je da stvori utisak kod neprijatelja, da će se glavni udar skoncentrisati prema Tuzli. Neprijatelju je izgledalo da će glavne snage koje su na Trebavi, ići preko Gračanice, Gradačca i Tuzle. Tom utisku doprineo je i žestok udar 43. pmtbr, na sam Gradačac. Sama brigada je u svom naletu došla do industrijske zone u Gradačcu i tu je stala. Informacije koje su slate preko sredstava za informisanje, tvredele su da je to baš glavni pravac napada srpskih snaga, tako da je zavaravanje neprijatelja u potpunosti uspelo. I na ostalim pravcima napada srpska propaganda je davala rezultata. Oko prostora Dervente, Broda, Orašja, Odžaka, Modriče propaganda je dala odlične rezultate. Govorilo se o prodaji, zameni teritorije i sličnim stvarima. Hrvatska sredstva informisanja, su išla srpskim snagama na ruku, jer su uglavnom kasnili sa informacija četiri dana. Srpske snage koje su bile u Jakešu i u Odžaku, izbijale su na reku Savu, dok je HRT (hrvatska televizija) pričala da se još brani Modriča, Jakeš i slično. To su bile kombinacije stvarnih, materijalnih elemenata, i jedne propagandne kombinatorike. Na taj način Srbi su dovodili do raznih zabluda hrvatske medije.
Prva dva-tri dana, glavni udar i većina tenkova bili su na desnoj obali Reke Bosne. Međutim, kad se uvidelo da leva strana dosta zaostaje, prebačen je deo oklopnih snaga na levu stranu. U toku same operacije bilo je brzog manevra, brzih prebacivanja jedinica u cilju stalnog proširenja koridora. Već drugog dana operacije spojile su se jedinice Prvog krajiškog korpusa i jedinice Istočnobosanskog korpusa VRS. Sve postavljene zadatke TG-1 je izvršila, a 16. kmtbr je veoma brzo izbila na Savu. Samim probijanjem koridora 26. juna 1992. godine, omogućeno je pukovniku Simiću komandantu TG-1 da 28. juna za Vidovdan oslobodi Modriču. Čekajući da se izravna sa TG-2 pukovnik Simić predložio je generalu Taliću da se forsira reka Bosna i udari u bok Odžaka, kako bi se oslabila uporišta neprijatelja u Jakešu i Pećniku. Pontonirski bataljon je omogućio taj brzi manevar TG-1. Srpska vojska je oslobodila Derventu 7. jula, dok je Odžak oslobođen 13. jula 1992. godine. Nakon oslobađanja Odžaka srpska vojska je krenula u gonjenje neprijatelja. Treba navesti da je hrvatska vojska imala i podršku sopstvene avijacije. Tako da je pružajući podršku sopstvenim snagama, iznad Posavine 26. juna oboren avion tipa MiG-21 (evidencijski broj 101, bivši JNA 17133), hrvatskog vazduhoplovstva. Pilot pukovnik Anton Radoš je poginuo.
U vezi sa oslobađanjem Odžaka, postoji jedna anegdota. Naime, dan nakon oslobađanja Odžaka zove general Talić, pukovnika Simića i pita: „Napadaš li ti to danas?". Na to će Simić: „Ne napadam." I onda je general krenuo da psuje, pa je rekao: „Jesil ti normalan pa oni beže, a ti ne napadaš, oni su u panici!" Na to je pukovnik odgovorio: „Ne napadam, prešao sam u gonjenje, a to je sasvim druga borbena radnja od napada." Na to su se obojica ismejali.
Treba istaći da je je TG-1 sve svoje postavljene zadatke izvršila pre roka. Samim svojim uspešnim dejstvom znatno je pomagala i drugim taktičkim grupama. Dejstvom s boka i forsiranjem reke Bosne TG-1 znatno je doprinela razvlačenju neprijateljskih snaga. Bilo je tu i samodokazivanja, kao što je bio odred Skugrić-Tolisa, kojim je komandovao kapetan Stanković. Naime kada bi se vojnici odreda izmešali sa mehanizovanom pešadijom Prve oklopne, bili su strah i trepet za neprijatelja, prava udarna jedinica.
Period nakon oslobađanja Dervente i Odžaka, je period manjih bojeva. Tako da je značajan deo borbi vođen i na Ozrenu. Samo na Ozrenu i u selu Smoluća angažovano je oko šest hiljada vojnika VRS. Deblokada Smoluće uspešno je izvršena na Veliku Gospojinu 28. avgusta. Samim deblokiranjem Smoluće, srpska vojska je bila na 1,5 kilometara od sela Potpeći. Već je bio presečen put Tuzla-Gračanica. A od Potpeći je bio put koji je išao ka Srebreniku. To je već bio kraj avgusta 1992. godine. Preko Obodnog kanala se mnogo pre moglo doći do Broda, ali su hrvatske snage dobro uredile tu teritoriju. Sam Kostreš je bio uređen po priručnicima, i imali su tu dosta jedinica iz unutrašnjosti Hrvatske, koje su bile dobro opremljene. U zauzimanju Kostreša od strane srpskih snaga, važnu ulogu odigrala je i srpska avijacija. Na komandnom mestu Korpusa, uvek je bio pilot potpukovnik Slobodan Kusturić, zahvaljujući kojem je uspešno obavljena operacija zauzimanja Kostreša, kao i ostali zadaci koji su bili neophodni da se operacija Koridor privede kraju.
Inače u operaciji Koridor ljudski faktor nije bio tolika prevaga koliko oklopno-mehanizovani sastavi i avijacijska podrška. Jer kad bi se iznad malog prostora fronta pojavilo dvanaest jurišnih aviona J-22 orao, na zemlji i u redovima neprijatelja nastajao je pakao.
Konačan slom snaga HV, HVO i Armije BiH na posavskom delu ratišta, usledio je srpskim zauzimanjem Bosanskog Broda (danas Brod) 6. oktobra 1992. godine. Operacijom zauzimanja Broda komandovao je pukovnik Slavko Lisica.
Srpski heroji
Sigurno je jedno, da se svi borci (i jedinice poput Prve oklopne, Šesnaeste krajiške itd.) koji su učestvovali u ovoj operaciji, s pravom mogu nazvati srpski heroji - srpski Obilići.
Međutim, u oslobađanju Modriče i Dervente značajnu ulogu je odigrao i Bataljon vojne policije Prvog krajiškog korpusa. U samom startu znalo se da će bataljon biti jurišna jedinica Korpusa, tako da je u svom sastavu imao jedan protivtenkovski vod i mešovitu jedinicu minobacača, a imali su i oklopne automobile M-86 i BOV-3. Jedinica kojom je u to vreme komandovao kapetan Lakić, pridodata je Prvoj oklopnoj i to je bio tandem za zauzimanje svakog grada u Posavini. Znalo se da je tenk u gradskoj borbi bez prave podrške, beskoristan, ali ako su sadejstvovali tenkovi Prve okopne i vojni policajci Prvog korpusa, znalo se da će zadatak biti izvršen. U odnosu na jurišni bataljon „Vukovi s Vučjaka" Bataljon vojne policije bila je kompletnija jedinica. Gledajući procentualno, Bataljon vojne policije imao je najviše gubitaka, baš zbog toga što nisu napuštali položaj, kad je bilo teško. Bataljon je probio kod Modriče, sadejstvovao Prvoj oklopnoj kod Dervente i Odžaka. Bataljon je sam vršio pripremu i podršku i retko su kad tražili podršku artiljerije ili nečiju drugu. Na tenkove koje bi oni štitili, stavili bi po jednog svog vojnika sa svojom vezom i on bi održavao vezu između tenka i jurišne jedinice. Karakteristika jedinice je bila i ta što su svi nosili šlemove i pancire (ko je imao).
Druga po kvalitetu jurišna jedinica bio je jurišni bataljon „Vukovi s Vučjaka" kojim je komandovao Veljko Milanković. Za ovu jedinicu je karakteristično da je probila položaje neprijatelja na Dobor kuli, jurišom i borbom prsa u prsa. Naime, tad je Milanković komandovao: „Nož na pušku. Juriš! Za mene."
Komandant 327. brigade (27. Derventska motorizovana brigada) pukovnik Trivo Vujić u jurišu, praktično u prvim redovima, ispred tenka gine odmah na početku same operacije u okviru TG-3.
Posebno se treba istaći u celini helikopterska eskadrila, koja je prevozila i omogućila kvalitetno sanitetsko zbrinjavanje ranjenika. Major Veljko Leka pilot helikoptera, donosio je boce s kiseonikom, saminicijativno je preletao preko neprijateljskih položaja, kako bi dovezao ranjenike do prihvatilišta. Uvek je rizikovao sopstveni život kako bi spasao civile i ranjenike. Sve vreme bio je u sanitetskoj ekipi. Sa svojim helikopterom postigao je svojevrstan rekord. Spasao je šest stotina ranjenika sa „koridora". Mnogi mogu samo njemu da zahvale, što su ostali živi. U toku dana znao je po tri puta da teško ranjene vozi za Beograd. Tri puta kroz taj uski koridor, ispod dalekovoda, jer se nije smeo podići, gađale bi ga neprijateljske snage.
Zaključak
Operacija Koridor je jedna od značajnijih bitaka u istoriji srpskog naroda, ona predstavlja temelj Republike Srpske. Vojnički gledano to je dobro planirana i briljantono izvedena operacija, kojom je slomljen znatno jači neprijatelj. Prema tvrdnji samog učesnika ove operacije generala u penziji Novice Simića - operacija Koridor je jedinstvena operacija u svetu. Činjenica da su glavne operativne snage bile u operativnom okruženju neprijatelja, i da nisu imale podršku snaga izvan okruženja, govori u prilog tvrdnji generala Simića. Vojni vrh je imao potpunu i vojnu, i političku i moralnu podršku kako političkog vrha tog dela RS, tako i samih boraca i civila. Što se tiče operacije u operativnim okvirima, ona je najznačajnija operacija u proteklom ratu sa srpske strane. Samim uspešnim završetkom operacije, sprečen je genocid koji je planiran nad srpskim narodom u BiH. Operacija je vođena po svim međunarodnim ratnim i humanitarnim pravilima. Baš zbog te činjenice, Haški tribunal nije mogao naći niti jednu „mrlju" na način pripreme, tok i ishod same operacije. Operacija Koridor zasigurno se može uvrstiti u jednu od najčasnijih srpskih vojnih pobeda u dvadesetom veku. Da nije bilo operacije Koridor ne bi bilo ni današnje Republike Srpske.
Nazad na I deo
Danko Borojević i Dragi Ivić,
Izvor: vidovdan.org
.jpg)
