Izvor: RTS, 24.Jul.2016, 07:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minhen dan posle: Reci kako ubijaš, da znamo odakle dolaziš
Jedan počinilac je skoro osam sati držao u šahu grad od dva miliona stanovnika, ispraznio ulice, zaustavio saobraćaj, podigao protiv sebe 2.300 lokalnih policajaca, savezne antiterorističke GSG-9 snage, specijalnu policiju iz nemačkih federalnih jedinica, plus 40 austrijskih "kobri" - da bi nasumice pobio devet ljudi, poslao u bolnicu 27 i svima ostao dužan odgovor na pitanje "zašto".
Od subote u >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << podne se zna - bio je to "klasični amok", kako je na pres-konferenciji u Minhenu izjavio viši državni tužilac Tomas Štajnkraus-Koh.
Da li je "obično" ludilo bolje od religioznog? Jesu li Evropljani sada odahnuli od olakšanja?
Neobična situacija: posle minhenskog slučaja, jedina uteha koja evropskim javnostima ostaje je cinično insistiranje na razlici između islamskog terorizma, privatne psihoze i sivoj zoni između.
Atentator je bio mladi nemački Iranac, ili iranski Nemac, zavisi sa koje strane se gleda, ili šta je kome ideološki prihvatljivije. Isto nije - prva formulacija više vuče na pretpostavku islamističkog terorizma, druga na propalu integraciju unutar Nemačke.
U pitanju su nijanse koje ubijaju snagom vatrenog oružja: Ako se smatra da je masovni ubica iz Minhena "nemački Iranac", onda krivica leži na globalnim prilikama, nad kojima nemačka vlada ne poseduje većinsku kontrolu. Ako se napiše da je on "iranski Nemac", onda krivica leži na po zlu krenulom multikulturalizmu - a za to se već može smatrati odgovornom vlada kancelarke Merkel.
Nemački mediji se prevashodno odlučuju za prvu varijantu, austrijski radije biraju drugu.
Da je na delu neka uteha posebne vrste bilo je jasno još u noći između petka i subote, kad su nemački mediji citirali neimenovani izvor iz američkih službi za nacionalnu zaštitu, da atentatu iz Minhena nedostaje "teroristička pozadina", jer je ubica šiit, a ne sunit.
Reci kako ubijaš, da znamo odakle dolaziš
Na nekim stranicama društvenih medija, već nekoliko minuta posle početka pucnjave u filijali "Mekdonaldsa" kod minhenskog Olimpijskog sela, nije bilo sumnje da se radi o islamističkom teroru. Fejsbuk je brži od policije, brži od novinskih agencija, možda ne pouzdan koliko i oni, ali pouzdan barem koliko i Si-En-En, koji je blic-brzinom javio da je napadač uzvikivao "Alahu ekber".
Razmere snaga koje je Bajern uz podršku savezne države izveo na ulice Minhena, takođe govore u prilog teze o islamističkom teroru. Na kraju, nije bio, ali po mobilizovanim sredstvima, energiji, emocijama, po prolivenoj krvi, kao da jeste.
Druga pretpostavka sa društvenih mreža i onlajn-izdanja novina polazila je od toga da je Ali David Sonboli iz Minhena mini-izdanje norveškog masovnog ubice Brejvika, koji je tačno u dan pre pet godina u Oslu i na ostrvu Utoji pobio 77 ljudi.
Kako državno tužilaštvo iz Minhena u subotu saopštava, dokazi pronađeni u minhenskom stanu u kom je počinitelj živeo sa roditeljima, otkrivaju da se on, mlad kao što je bio, odavao posebnoj strasti, i to detaljno i sistematično. Kao što neki na internetu prate propuštene epizode meksičkih sapunica, traže povoljne dizajnerske tašne, ili diverzifikovane porno stranice, tako je Ali David Sonboli pratio sve izveštaje o spektatkularnim masovnim ubistvima.
Ako se ta pretpostavka tužilaštva dokaže kao istinita, onda je Ali David Sonboli sličniji Andreasu Lubicu, koji je u martu prošle godine kao depresivni pilot "Džermanvingsa" ubio 150 ljudi u francuskim Alpima, nego Brejviku koji je delovao sa ideološke platforme "spasa" evropskih kultura.
Takva linija policijske istrage menja adresu odgovornosti - nisu krive ni svetske prilike, ni multikulturalizam naređen iz Berlina, već mama i tata.
Ako pogledamo službenu definiciju terora i terorizma, onda izloženost i ranjivost naših društava postaje još drastičnija. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1566 smatra da su "terorističke aktivnosti one koje imaju za cilj ubijanje/teško ranjavanje/uzimanje talaca u svrhu zastrašivanja stanovništva", dok terorizam pokriva "izvođenje terora radi postizanja političkih, ekonomskih ili religioznih ciljeva".
Primenjeno na minhenski slučaj: Počinilac je možda bio bolestan, ali je delovao po logistički vrlo kompleksnom planu. Nabavio je neregistrovani devetomilimetarski "glok", kad je nađen u sporednoj ulici posle samoubistva imao je sa sobom magacine sa još 300 metaka.
Po definiciji UN, Ali David Sonboli bi bio nervozni terorista, ali ono što je napravio nije terorizam - samo "unhappy hour" u "Mekdonaldsu".
Krivo je društvo?
Između refleksnih izjava kojima politički korektne snage komentarišu svaki akt terora - ako je islamistički "da on ne sme promeniti naš stav prema miroljubivosti islama kao vere", ako je amok "da on ne sme promeniti naš stav prema mentalnim bolestima", ako je levičarski "da oni u suštini misle dobro", ako je desno-radikalni "da se to ne sme tolerisati" - više ne prolaze decenije, godine, ili meseci.
Naprotiv, od ove godine evropske javnosti imaju tužnu priliku da u ritmu od nekoliko nedelja ili dana testiraju dejstvo te vrste refleksnih komentara dok sahranjuju svoje mrtve, koje su spektakularno pobili islamisti, ili nadideološke psihopate/sociopate, ili ih kamenjem u ime boljeg sutra gađala leva anarho-scena, ili čizmama izgazili desni radikali.
Četiri grupe iz kojih se mobilizuju masovne ubice dovedene su na istu ravan, iako je jasno da ne raspolažu jednakim destruktivnim potencijalom: levičari i desničari već dugo nikog nisu ubili, osim što pale i razbijaju; psihopatama se bave medicina i porodica, sociopatama kriminalistika; jedino se radikalnim islamom bave svi - čitava evropska društva, sa kompletnim policijskim, materijalnim, finansijskim, medijskim i edukativnim sredstvima.
Višesatna blokada slobodnog grada Minhena, oklopna kola, helikopteri, maskirani specijalci, policija u bermudama i ministar policije koji se dva puta u nedelju dana vraća s godišnjeg odmora dokazuju: Statistika je na strani islamista.
Sve to, ne bi li se uhvatio jedan nemački Iranac, tek zagazio u punoletnost, za koga komšinica-Makedonka iz minhenskog Maks-predgrađa izjavljuje Bildu da je bio "drag, pristojan i imao osmeh kao normalan čovek".
Zato tu policijsku akciju ne treba ni ocenjivati po onome što je ona realno ispala, kao (lingvističkog li užasa!) "overkill", već po onome što se u prvom trenutku verovalo da jeste - antiteroristička operacija za suzbijanje islamističke pretnje.
Seks kao društvena obaveza
Kao ono što ona realno nije, minhenska akcija pokazuje svu nervozu evropskih država u reagovanju na masovne fenomene islamističke radikalizacije mladih muslimana.
U petak uveče, tek što je počela drama na minhenskim ulicama, pojavilo se, pored islamizma i psihoze, i treće objašnjenje za motivaciju počinitelja. Dok se stojeći na ravnom krovu garaže glasno svađao sa stanarom zgrade u susedstvu, Ali David Sonboli jednog trenutka kaže da je "odrastao u kraju primaoca Harz-IV pomoći".
"Harz IV" je nemački kod za siromašne, dugogodišnje nezaposlene, socijalno obespravljene, društveno zaboravljene, autsajdere bez perspektive.
To je u momentu doživljeno kao mlin na vodu još jednoj mudrosti korektnog tipa, stavu koji bi verovatno zastupala pčelica Maja kad bi vodila kurs kriminalistike: da se zanemarena omladina s ruba društva mobilizuje u masovne ubice zato što im društvo nije otvorilo perspektive za normalan život.
Osim krive logike, takav stav čak ne odgovara ni realnom stanju - Bin Laden i Muhamed Ata dolaze iz bogatih porodica, El Bagdadi iz obrazovane, mlađi brat Carnajev iz Bostona je studirao na elitnom univerzitetu, neki od atentatora iz Pariza i Brisela su posedovali uredne građanske egzistencije pre nego što su postali masovne ubice u ime Alaha.
Ali toga nikad dosta. Nema deset dana da je nemačka profesorka kriminologije Monika Fromel (Univerzitet Bad Oldosloe, Šlezvig-Holštajn, za novine Freie Zeiten Deutschland) izjavila kako se muslimanskoj omladini "moraju otvarati perspektive jer će (...) bez novca, bez društvenog prihvatanja, bez prisutupa seksu otklizati u kriminalnu subkulturu".
Bliže jugu Evrope, sličan stav zastupa Balkan-ekspert Austrijskog instituta za spoljnu politiku (ÖIIP) Vedran Džihić, koji je početkom ovog meseca sarađivao u izradi dva velika teksta za ORF-onlajn ("Regruti Islamske države" i "Salafisti u Bosni") gde je na razne načine varirao tezu o ekonomskim uzrocima i elektronskim putevima islamističke radikalizacije.
Reč je, najjednostavnije rečeno, "o potrazi za životnim smislom". "Regrutuju se (...) prevashodno mladi muškarci. Islam je za njih odogovor na odsustvo perspektive i reakcija na njihov status marginalizovane grupe", kaže Džihić.
Zašto ta vrsta onlajn-regrutacije sve bolje funkcioniše na Balkanu, posebno u Bosni, preko čijih master-mreža teče i radikalizacija muslimana iz Sandžaka, Kosova i Makedonije? Zato, odgovara ekspert Džihić na novinarsko pitanje, što postoji veza između radikalizacije i nezaposlenosti mladih.
"Na Balkanu je nezaposleno 50 odsto mladih, u Bosni čak 63 odsto, što je jedna od najviših rata omladinske nezaposlenosti na svetu. (...) Većina mladih muškaraca živi još kod roditelja, Bosna nema nikakvu perspektivu za ulazak u EU, na to se još nadovezuju mladalačka nestrpljivost, idealizam i mačizam."
I zato, otvorimo im perspektive, dajmo im košulju s ramena, razgovarajmo s njihovim roditeljima, omogućimo im pristup seksu, možda nas onda više neće ubijati!
.jpg)
