Megalomanija na svetom tlu  

Novi Svetski trgovinski centar na Menhetnu, na mestu onog srušenog 11. septembra, kao politički simbol, bez komercijalnog smisla

Od našeg stalnog dopisnika

Njujork, oktobra – Već samo približavanje velikom gradilištu na južnom kraju Menhetna, u četvrti koja je poznata po nevelikoj ulici koja se zove Volstrit, izaziva emocije. Zbog podsećanja na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stravične scene koje sam, kao i mnogi drugi, gledao uživo pre devet godina – bezumno zakucavanje otetih aviona sa putnicima na dve najviše zgrade Njujorka, instant pogibiju ili očajničko iskakanje u sigurnu smrt kroz prozore nebodera: poginulo je oko 3.000 nedužnih ljudi – i kao očekivanje da vidim šta to niče na mestu koje je zbog dimenzija stradalništva proglašeno „svetim tlom”.

Sa uličnog nivoa ne vidi se mnogo: kao i sva gradilišta i ovo, trenutno najveće u Americi, ograđeno je. Štrči samo mnoštvo dizalica. Može doduše da se proviri između stubova ograde, ali vide se samo građevinske mašine, kamioni i radnici u jarkim prslucima i sa šlemovima na glavama. Na obodima već su upadljive konture jednog novog nebodera, koji je blizu svog 40. sprata (biće ih još tri puta toliko), drugi je samo skelet čelične konstrukcije koji se tek pomalja.

Preko puta jednog od ulaza u gradilište je kiosk koji služi kao informacioni centar, pored njega su panoi koji pokazuju kako će mesto najveće američke tragedije novijeg doba izgledati kroz nekoliko godina, kada sve bude dovršeno.

Sa druge strane, takođe naspram jedne od kapija, nalazi se privremeni muzej, kao uzorak onoga koji će biti unutar novog kompleksa. Ovaj improvizovani je nevelik, ali dovoljno rečit za svakog ko odvoji 10 dolara da u njega uđe i suoči se sa prizorima koji nisu zaboravljeni, ali iznova doživljeni opet su podjednako potresni kao i prvi put.

Na jednom zidu su objave kojima roditelji, rođaci ili prijatelji traže da im se javi svako ko eventualno zna nešto o sudbini njihovih koji su se tog jutra zatekli u dve kule Svetskog trgovinskog centra koje su bile meta terorista Al Kaide. Zidovi sledeće sobe su potpuno prekriveni fotografijama nastradalih. Izložen je i veliki komad poluistopljenog i čudno uvrnutog dela čeličnog stuba koji je bio deo konstrukcije jednog od srušenih nebodera. A sve vreme prate vas snimci na kojima preživeli i njihovi spasioci govore o tom apokaliptičnom danu.

Kad sam jednog od čuvara na jednoj od kapija gradilišta koja se na momenat otvorila da propusti kamion zamolio, pokazavši mu pres legitimaciju, da mi dozvoli da snimim gradilište, uputio me je na obližnji Svetski finansijski centar: tamo se, kaže, sa drugog sprata, sve vidi bolje.

I zaista, videlo se bolje – ali nije se baš mnogo videlo. Sem pomenute dve konstrukcije koje su se izdigle iznad tla, sve ostalo je teško dokučivo. Impresionira samo broj mašina, vozila (uđe i izađe 2.000 kamiona mesečno) i ljudi.

Kako će to sve da izgleda, vidi sa na jednom od panoa u pomenutom muzeju i, naravno, u skladu sa duhom vremena, na veb-sajtu gradilišta. Tamo su impresivne brojke: u prvih 38 spratova glavnog nebodera, koji će se zvati isto kao i onaj srušeni, „kula slobode”, samo od marta je ugrađeno 6.000 tona čelika i naliveno 20.000 kubnih metara specijalnog betona, tri puta gušćeg i tri puta čvršćeg od običnog. Poređenja radi, tom količinom kože da se napravi 160 kilometara trotoara.

Sve je inače megalomansko na „nultom tlu”, kako se još zove mesto na kojem su se urušile dve kule Svetskog trgovinskog centra. I nove će biti najviše zgrade, ne samo u Njujorku, nego i u Americi: sa šiljatim tornjem na vrhu vinuće se 541 metar u nebo. Prva treba da bude kompletirana 2013. (za desetogodišnjicu će svečano otvoren biti samo novi muzej) i biće ujedno i najskuplja američka građevina: koštaće 3,3 milijarde dolara.

„To može da se razume jedino kao politički simbol, jer komercijalno, kao nekretnina, nema smisla”, prenosim iz svoje dokumentacije izjavu jednog od anonimnih kritičara projekta. Kritičara je inače mnogo, ali niko iza te kritike ne želi da stane svojim imenom, jer je nepopularno. Megalomanija je u ovom slučaju u funkciji simbolizma obnove i političkog prkosa. To je „emocionalno izazvano rasipanje novca”, prema rečima drugog anonimnog protivnika ovog poduhvata.

Pošto privatni investitori više misle na profit nego na patriotizam, preduzimač je u ovom slučaju Lučka uprava Njujorka i Nju Džersija, zajednička firma dve federalne države, koja je vlasnik tunela, mostova i druge infrastrukture (čije se korišćenje naplaćuje) između Menhetna i kopna. Ona sada pokušava da nađe stanare za preko 4 miliona kvadratnih metara kancelarijskog prostora u novoj glavnoj kuli, u okolnostima kada ga je, zbog ekonomske situacije, na Menhetnu u obilju. Pošto je zgrada (pre)skupa, takva će biti i renta u novoj zgradi: više od 1.000 dolara po metru kvadratnom mesečno.

Veruje se da će novi STC biti najposećenije turističko odredište Amerike (sada je to Vijetnamski memorijal u Vašingtonu), ali turistima neće moći da se naplaćuje pogled, već eventualno samo ulaz u kompleks ili njegov muzej. Komercijalno je ovde inače i u drugom sukobu sa simboličnim: porodice žrtava su želele da na tom mestu bude samo spomenik stradalima. Konačno rešenje je kompromisno: pet komercijalnih kula će biti neka vrsta „straže” memorijalu koji će se sastojati od dva bazena u kojima će se odslikavati nebo i okolina, a na čijim bronzanim zidovima će biti uklesana imena svih poginulih. Oko njih će biti zasađeno 400 stabala belog hrasta.

Temperaturu je nedavno podigla objava da će se samo dve ulice dalje izgraditi jedan islamski kulturni centar sa džamijom, što, kako je rečeno, jeste po zakonu, ali „nije primereno”. Iako oni koji će se tamo moliti sigurno nisu teroristi koji otimaju avione i njima nišane nebodere, nove kule su skupe između ostalog zato što i to imaju u vidu: da odole eventualno nekoj novoj paklenoj zamisli Al Kaide.

Milan Mišić

objavljeno: 17/10/2010

0 0