Izvor: Vesti-online.com, 25.Maj.2017, 00:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kanada nema jedan identitet

Početkom 2017. godine Kanada je postala poslednja imigrantska zemlja, tvrdi Čarls Foran, direktor Instituta za kanadsko državljanstvo.

Uverenje kanadske vlade (ali i većine tamošnjih stanovnika) u vrednosti imigracije potvrđuju brojke: Kanada je u 2016. primila 300.000 pridošlica, uključujući 48.000 izbeglica, i želi da oni postanu državljani (što oko 85 odsto ljudi sa stalnim prebivalištem u Kanadi i postane).

Zemlja na severu severnoameričkog kontinenta >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << otvorena je za ljude svih vrsta i vera. Šire područje Toronta danas je po sastavu stanovnika najraznovrsniji grad na planeti, jer je polovina tamošnjeg stanovništva rođena izvan Kanade, a ni drugi gradovi poput Vankuvera, Kalgarija, Otave i Montreala u tome značajno ne zaostaju. Godišnji priliv imigranata broji oko jedan odsto stanovništva Kanade.

Otvorenost Kanade prepoznaju mnogi izvan njenih granica. Američki predsednik Barak Obama i slavni rok pevač Bono Voks prošle godine izjavili su kako "svetu treba više Kanade". U oktobru je "Ekonomist" na svojoj naslovnici objavio sliku Kipa slobode s javorovim listom i hokejaškom palicom, uz naslov "Sloboda se seli na sever: kanadski primer svetu".

Da to nisu puste priče, svedoči činjenica rušenja službenih imigracionih veb-stranica Kanade u noći kada je postalo jasno da je Tramp osvojio izbore u SAD. Dok je Kanada raširenih ruku primala imigrante, 2016. godinu u Evropi obeležio je uspon šovinizma i nacionalizma, zatvaranje i ograđivanje granica, te širenje straha od izbegličkog talasa. U svom članku objavljenom u britanskom "Gardijanu", koji prenosi hrvatski "Jutarnji list", Čarls Foran ističe da kanadska otvorenost nije izraz naivnosti.

Postoje praktični razlozi zašto su vrata otvorena: počevši od 90-ih godina 20. veka, mala stopa plodnosti i starost stanovništva počeli su da usporavaju stopu nataliteta Kanade. No, zahvaljujući useljenicima, stanovništvo se povećalo za dve trećine, a do 2030. očekuje se stopostotno povećanje. Ekonomska korist očita je sama po sebi. I statistika pokazuje da raznolikost stanovništva podstiče prosperitet, a ne da ga ugrožava, kako se neki pribojavaju.

Evropljanima ovakav način razmišljanja doista može zvučati radikalno.

Kanađani, s druge strane, ne razmišljaju na takav način. Mejvis Galant, jedna od najvećih kanadskih književnica, jednom prilikom definisala je Kanađanina kao "nekoga s logičnim razlogom da misli da bi mogao biti Kanađanin". Dakle, posve različit način razmišljanja od sablasti ideologije "krvi i tla" kojom se prečesto potpuno pogrešno definiše nacionalni identitet, recimo, na Balkanu.

Postnacionalizam u Kanadi, međutim, ima dugu predistoriju. Nesagledivi zemljopisni prostori severnoameričkog kontinenta trebalo je da se nasele, a taj zadatak na sebe su preuzeli najrazličitiji ljudi. U intelektualnom smislu, radi se o projektu koji je star pola veka, ali u praksi je počeo da se pojavljuje dugo pre formalnog nastanka kanadske države 1867. godine.

Dakako, teško da jedna država može da se ponaša potpuno "postnacionalno", pa tako ni Kanada koja i dalje ima granice, pasoše i svoju vojsku. Pritom ima koristi od granice sa SAD, koju ne mora posebno da čuva, a 75 posto trgovinske razmene obavlja upravo sa svojim južnim susedom. Uz takvo sigurno zaleđe, Kanađani imaju prostora da se upuste u eksperimente unapređenja društva.

Ti reformistički potezi svejedno su ostavili otvoreno pitanje definisanja nacionalnog identiteta. Da li je aktuelni premijer Trudo odlučio da dovrši očev posao na solomonski način? Foran se priseća se znakovite izjave velikog mislioca maršala Mekluana iz 1963. godine: "Kanada je

Mekluanov zaključak o "dinamičnoj novoj koncepciji nacije" upravo se formira pred našim očima. Umesto američkog koncepta "lonca za taljenje" (melting pot), Kanada bi zaista mogla da postane mesto suživota mnogih vera, istorija i vizija budućnosti.

"Neceloviti identitet", što su mnogi u prošlosti prebacivali Kanadi, postaje tako "višestruki identitet" s višestrukim prednostima. Najvažnija od svih je, dakako, napredak bez krvoprolića i odnos prema novome i drugačijem bez straha koji je zgrčio mnoge evropske nacije.

I nakon osamostaljenja Kanada je gotovo ceo vek ostala u senci Britanskog carstva. Tek od 60-ih godina dobili su svoju himnu i zastavu, a tek 1982. otac današnjeg premijera, Pjer Trudo, kao premijer sproveo je ustavnu reformu, službeno uveo dvojezičnost i multikulturalizam kao službenu državnu politiku.

Nastavak na Vesti-online.com...