Izvor: Blic, 31.Mar.2015, 17:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jergović: Kopilot Lubic je dete epohe u kojoj nema solidarnosti. Pilot Mehić je mimo sveta
Slučaj je hteo da se u samo nekoliko dana sunovrate dva pilota, i da se tako rastvore dve različite životne priče i u njima dva suprotstavljena moralna i civilizacijska principa. Pilot aviona ubio je sto pedeset ljudi da bi ubio sebe. Pilot helikoptera je ubio sebe i petoro ljudi u pokušaju da spasi dečaka starog pet dana.
Pilot aviona Andreas Lubic ubio se ubivši sto pedeset ljudi. Sreća da nije bio musliman. Da jest, istraga bi otkrila da je pripadao islamskoj terorističkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << organizaciji. Ili, u još gorem slučaju, ako ne bi otkrili da je terorista, analitičari, politikolozi, političari, obični građani širom Europe slobodno bi zaključivali kako ovakav vid ponašanja nije svojstven samo islamskim teroristima, nego u samom muslimanskom identitetu postoji nešto što ljude navodi na takvo nešto.
No, kako je Andreas Lubic hrišćanin, evangelista ili, možda, katolik, prestravljena publika će na drukčiji način razmišljati o njegovom činu. Da je Lubic bio musliman, u znak odmazde bila bi zapaljena barem jedna europska džamija, nakon čega bi stradao barem jedan jevrejski dućan ili bi, uprkos policijskoj zaštiti, bio bačen kamen na barem jednu evropsku sinagogu. Ovako, javnost je zainteresirana za njegov zdravstveni karton. Ono što je učinio biće objašnjeno bolešću ako već ne može islamom.
Samoubistvo je, kao i svako drugo umiranje, vrlo intiman čin. Prema samoubici bi čovek trebalo da ima poštovanja. Ali Andreas Lubic odlučio je da se ubije na krajnje javan način, tako da za sobom u smrt povede ljude koji su mu na sat-dva leta poverili svoje živote. Mnogo je lakše ubiti se ako oko tebe izginu i svi drugi. Lakše je umreti ako znaš da niko neće ostati živ. Misao o vlastitoj smrti je strašna, ali je misao o smaku sveta već izvan svakoga straha. Ta misao je skoro pa privlačna, čim se čovek zatekne u nekoj teškoj životnoj situaciji. A Lubicu zbog nečega nije bilo lako.
Njemu se više nije živelo, ali njima se živelo. Osim što je prekršio dato obećanje da će ih žive spustiti s neba, osim što je kao kopilot zaključao kapetana aviona u toalet i što je zatim malo leteo na sto metara visine, tako da i ostali postanu svesni da upravo umiru, osim, dakle, što je učinio sve što bi učinio i da je musliman, Andreas Lubic poneo se kao učesnik moralnih i svetonazorskih vrednosti liberalno-kapitalističkog društva.
Nemajući pojma o ljudskoj solidarnosti i o dužnosti ljudi da se međusobno pomažu i da jedni drugima pružaju mogućnost dostojanstvenog života, Lubic je poveo računa o sebi i svojim potrebama i - ubio se. Zvuči li vam preterano da se slično ponašaju i bankari prema svojim klijentima? Zvuči? Onda dobro, hteli smo reći samo to da je Andreas Lubic tipično dete svoje epohe. Da je odgojen u neko drugo vreme ili unutar nekog drukčijeg društveno-političkog i ekonomskog sistema, ne bi te ljude poveo sa sobom u smrt koliko god da je bolestan ili lud. Spustio bi avion, polio se kerozinom i zapalio na pisti za uzletanje. Možemo biti užasnuti koliko god hoćemo, ali u društvu bez ljudske solidarnosti njegov postupak ne izlazi van zadate društvene norme.
Nekoliko dana ranije, pilot helikoptera Omer Mehić stradao je u pokušaju da spasi petodnevnog dečaka. Poginula je i tročlana posada, kao i lekar i anestetičar. Na aerodrom u Surčinu spustila se neprozirna, neprobojna magla, pilot je dvaput pokušao da spusti letelicu, i u trećem pokušaju je srušio. Iza svega je, pretpostavlja se, stajala nečija nerazumna naredba. Kao oficir Vojske Srbije, major (bojnik) po činu, Mehić je, dakle, samo izvršavao naređenje. Da je bilo po njegovom, spustio bi helikopter na neko drugo mesto.
Za razliku od Andreasa Lubica, Omer Mehić se rodio kao musliman, i taj se identitet čuje u njegovom imenu. Rodio se 1967. u Doboju, za pilota se školovao u Zadru, a u aktivnu vojnu službu stupio je 21. 7. 1990, godinu pred početak rata i dve pred proleće i leto kada će započeti čišćenje Doboja od muslimana.
Bio je vojnik armije koja je čišćenje započela, a zatim predala oružje vojsci koja će ga dovršiti. Je li Omer Mehić sudelovao u borbenim operacijama tog rata? Možda jeste, možda nije. Bitno je da nije počinio ratni zločin. Sve drugo deo je neke intimne priče i životnih okolnosti. Nakon rata postao je jedan od najboljih pilota Vojske Srbije i sudelovao je u stotinama akcija spašavanja ljudi, u vreme poplava i snegova, ili kada bi bolesnima i ozleđenima život visio o koncu. U nekim bosanskim novinama stajao je ovakav naslov: “Poginuo Bosanac koji je spasio više od 1000 ljudi”. Lepo bi bilo verovati da to nije bila tabloidna omaška, nego da se u Bosni, među muslimanima, o Omeru Mehiću i misli tako. Uostalom, godinama je činio dobro. No, je li svakom dobro kada se čini dobro u Srbiji? Teška su to, a važna pitanja. I treba ih postavljati.
Omerova udovica zove se Slavica. Imao i dvojicu sinova, Davida i Denisa. Oni su mu na odar spustili odbojkaške lopte. Otac je na sinove preneo ljubav prema odbojci. Slavica je na odar spustila crvenu ružu. Tako piše u izveštajima sa sahrane. Omer je pokopan prema ateističkom obredu, za razliku od trojice njegovih drugova, koji su imali pravoslavne sahrane. Njih će nagraditi njihov Bog, dok je Nebo nad Omerom pusto. Dok su ga spuštali u grob na groblju u Novom Sadu, zasvirala je žalosna srpska ratnička pesma “Tamo daleko”. (Inače, najdraža pesma Nikole Tesle, koju mu je usred onoga ledenog zimskog dana nad njegovim njujorškim grobom zasvirao hrvatski violinista Zlatko Baloković...) Ta je melodija na neki način definisala životnu putanju ovoga pilota. Da l' zbog ljubavi ili iz uverenja, Omer Mehić živeo je i umro izvan paradigme u kojoj je rođen, izvan identiteta koji mu je bio zadat.
Je li ovaj musliman, Dobojlija, Bosanac umro kao izdajnik? Takvo će si pitanje postaviti samo bolesna nacionalistička budala. Postaviće ga sebi desetine, stotine hiljada ljudi. Ili ga neće ni postaviti, jer im se odgovor podrazumeva.
Dete koje je Omer Mehić spašavao nije imalo imena. S prezimenom Ademović, dečak se rodio u Novom Pazaru. Mali Ademović bio je musliman. “Izdajnik” Omer Mehić, hrabri pilot helikoptera, poginuo je spašavajući muslimansko dete. I tako se priča zatvorila u savršeni krug. Svako će u tom krugu naći ono što već ima u sebi.
Andreas Lubic, onako nesretan, a možda i bolestan, dete je svoje epohe. Koliko god bilo strašno to što je učinio, njegov čin ne odstupa od većinskih raspoloženja i svetonazora u današnjoj Evropi. Ali niko mu ne može suditi, jer Andreasa Lubica više nema.
Ubivši sebe ubio je sto pedeset ljudi.
Drugih je bilo sto četrdeset i devet, on je bio sto pedeseti. Ili je bio prvi. Zavisi s koje se strane gleda.
Čim se to dogodilo, policija je morala da stvori obruč oko njegove kuće. Odsvuda bi se mogli pojaviti gnevni pravednici da osvećuju mrtve sa čijim se stradanjem identifikuju. Opet valja reći: ipak je sreća što Lubic nije musliman, jer da jest, osvećivali bi se nad džamijama, mektebima, muslimanskim dečjim vrtićima... Oni koji se tako osvećuju pripadaju istoj zajednici kao i Lubic, s tom razlikom što u sebi još nisu prepoznali samoubilačke nagone. Ali jednako im je stran osećaj ljudske solidarnosti. Strano im je ono što je vodilo Omera Mehića da spašava jednoga petodnevnog dečaka. U Boga Mehić nije verovao, zavičaja više nije imao, a s narodom iz kojeg je potekao imao je veliki nerazrešen račun. Je li moguće da još samo takvi ljudi umeju biti solidarni?
Omer Mehić bio je mimo sveta. Ne znamo šta ga je takvim učinilo. Verovatno ljubav. Ali on niti je bio tipičan pripadnik zajednice, niti je bio dete svoje epohe. Ima ih koji će s potcenjivanjem govoriti o životnim argumentima onih koji su samo zbog žene u životu odabrali ovu ili onu uniformu, ovu ili onu nacionalnu pripadnost, ovaj ili onaj svet... Biva, da mu žena nije Srpkinja, ne bi ni on bio sahranjen uz tu pesmu, na tom groblju ni u toj zemlji. Ako i jest tako, nije li vaš Bog ljubav? Ako je vaš Bog ljubav, nije li Omer Mehić birajući u životu imao najboguugodniji izbor?
Iako su se dvojica pilota slučajno srela u vremenu tako što su jedan za drugim pali sa svojim letelicama, učini se da njih dvojica savršeno predstavljaju dva različita principa, koji kao životni izbor stoje pred čovekom. Ako učini jedno, bit će deo mase. Učini li drugo, ostat će zauvek sam.
.jpg)
