Izvor: RTS, 26.Okt.2014, 08:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dezerter - časna sudbina ili izdaja

Istorijski, pravni i simbolički status vojnih dezertera nacističkog Trećeg rajha decenijama je bio osetljivo mesto nemačkog i austrijskog društva. Pitanje jesu li oni bili izdajnici ili heroji nikome nije padalo lako. Prošlog petka u Beču je podignut prvi spomenik dezerterima.

Dok je u ujedinjenoj Nemačkoj od devedesetih godina podignuto na desetine spomenika dezerterima, Austrija je prošlog petka dobila svoj prvi, na prominentnom mestu u Beču, između sedišta vlade i >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << predsedničke palate. Drugi se planira u Bregencu idućeg leta. 

Ujedinjene Nacije su 1987. priznale pravo na odbijanje vojne službe ("primedba savesti") kao opšte ljudsko pravo.

Prema podacima UN-ove Komisije za ljudska prava, taj stav izričito nije prihvaćen u Turskoj, Izraelu, Singapuru, Azerbejdžanu i Turkmenistanu, dok se u nizu zemalja primenjuje delimično - između ostalog u Francuskoj, Italiji, Austriji, Španiji, Portugalu i balkanskim zemljama, uključujući i Srbiju.

Rezolucija 1998/77 UN-ove Komisije za ljudska prava poslužila je kao osnovica nizu institucija i organizacija, tu se računa i Evropski biro za primedbu savesti sa sedištem u Briselu, da proglase "Međunarodni dan dezertera" koji se obeležava 15 maja.

Tim simboličkim činom u Austriji je konačno, skoro sedamdeset godina posle Drugog svetskog rata, stavljena tačka na dilemu koju su dezerteri iz Vermahta postavili pred društvo - ako jedna zajednica u istorijskom smislu "poludi", kakva moralna sredstva stoje na raspolaganju pojedincu koji to vidi?

Iako su sve nacističke organizacije, od nivoa NSDAP-partije, preko nacističkih vojnih formacija do državnih struktura Trećeg rajha još od nirnberških suđenja proglašene zločinačkim organizacijama, pogled na Vermaht je i u austrijskom i u nemačkom društvu ostao vrednosno ambivalentan i, moglo bi se reći, posramljeno apologetski.

Razloge za takvo fiksiranje Vermahta u sivoj moralnoj zoni nije teško videti. Prvo, nacistički zločini po obimu, metodi i efikasnosti nadilaze sve što je čovečanstvo do tada doživelo i preživelo. Drugo, to je stvorilo neizdrživu etičku stigmu, koju su ta društva u posttraumatskom refleksu pokušala da ublaže predstavom o tome kako je postojala bar jedna nadideološka i tradicionalna društvena institucija - Wehrmacht, nacionalna odbrana (Wehr = odbrana, zastareli termin).

Tako se i moglo dogoditi da je austrijski parlament tek pre pet godina usvojio zakon kojim se u pravnom smislu poništavaju sve sudske presude Trećeg rajha donete protiv vojnih begunaca, dezertera i svih onih koji su se na bilo koji način i pod bilo kojim opravdanjem suprotstavili vojnoj mobilizaciji.

I zakon od pre pet godina, i spomenik otkriven pre dva dana u Beču, samo su akt simboličkog ispravljanja stare nepravde, restauracija časti i pranje imena, budući da je većina osuđenih odavno mrtva.

Na osnovu presuda nacističkih sudova, u Trećem Rajhu je pogubljeno 30.000 takvih osoba: 28 hiljada u Nemačkoj, dve hiljade u Austriji.

Prozivka: Nepoznati IKS odsutan

Bečka crveno-zelena vlada, koja u bliskoj saradnji sa nacionalnim udruženjem "Pravda za žrtve nacističkih vojnih sudova" (nobelovka Elfride Jelinek je član) podiže spomenik dezerterima, odlučila se za spomenik jednostavne trostepene deset puta devet metara velike Iks-forme izlivene u tamno-plavom betonu.

Autor je nemački vajar i profesor na minhenskoj umetničkoj akademiji Olaf Nikolai (rođen 1962), za koga bečki list Standard ne propušta da primeti kako je "socijalizovan u DDR-u", što bi verovatno trebalo da znači da poseduje više kulturno impregniranog senzibiliteta kad je reč o vizualizaciji otpora nacističkom režimu.

Umetničko rešenje spomenika može se posmatrati kao "presečeni" ili "osujećeni" antički grčki hram: tu je trostepena struktura fundamenta ("krepis"), ali stubovi koji bi iz nje trebalo da se uzdižu fale.

Uloga "stuba" na toj klasicističkoj podlozi prepuštena je posetiocu koji se mora popeti na "krepis" da bi pročitao na njemu uklesane engleske reči "all/alone" (svi/sam), čime preuzima ulogu "nepoznatog iks", odnosno i sam postaje figura u spomeničkom "svi smo mi dezerteri"- konceptu.

Za zainteresovanog čitaoca, potpuna lista nemačkih spomenika dezerterima Trećeg rajha može se pogledati na sajtu www.pk-deserteure.at/index.php?id=49 koji pripada spomenutom austrijskom društvu "Pravda za žrtve nacističkih vojnih sudova".

Natpis na engleskom koji bi trebao da tematizuje napetost između društva (all) i pojedinca (alone) pozajmljen je od britanskog umetnika Jana Hamiltona Finleja (1925-2006), autora takozvane "konkretne poezije" (concrete = beton).

Konceptualni okvir projekta proširen je izborom lokacije: na Balhaus-trgu, između dve palate u kojoj s jedne strane rezidira austrijski kancelar, a s druge austrijski predsednik, dok se u pozadini širi Hofburg sa imperijalnom tradicijom i, preko sedišta Evropske organizacije sa bezbednost i saradnju, modernim dokazima austrijskog diplomatskog uspeha.

Prominentnije mesto u kontekstu austrijskih nacionalnih simbola i toposa državne moći spomenik dezerterima nije mogao da dobije, i to je argument koji austrijski mediji spominju kao prednost u odnosu na Nemačku - tamo je spomenika mnogo više, ali njihova važnost se gubi na lokacijama bez simboličke snage.

Dezerter "alone" na kamionu

Osim nekoliko po ambicijama skromnijih primeraka, Nemačka je većinu svojih spomenika dezerterima Drugog svetskog rata podigla u godinama neposredno uoči ili posle ujedinjenja - u Potsdamu 1990, Errfurtu 1995, Bernau kod Berlina 1998, Kelnu 2009.

Zašto jedno austrijsko društvo koje se bori za povratak građanske časti davno streljanih dezertera vodi računa o nemačkim spomenicima iz te kategorije? Uglavnom zbog toga što je ta lista od tridesetak nemačkih spomenika korišćena kao pritisak na austrijske institucije da konačno naprave prvi simbolički korak u ispravljanu starih nepravdi.

Ali ni u Nemačkoj nije uvek išlo lako, što najbolje dokazuje slučaj iz Potsdama. Taj spomenik je prvobitno planiran za Bon, gde je trebalo da bude postavljen još 1989, ali se pobunio tadašnji gradonačelnik Hans Daniels (CDU), pod obrazloženjem da je neprimereno "da se izdajnici na bilo koji način pozlaćuju".

U salomonskom rešenju, spomenik je tada izložen na jedan sat na platformi kamiona, nakon toga se selio iz skladišta u skladište, da bi od septembra 1990. našao stalno utočište na istorijskom Trgu ujedinjenja u Potsdamu.

Volim izdaju, ali ne izdajnika

Svejedno da li se radi o slučajevima artikulisanog otpora spomen-obeležjima za dezertere (Daniels), ili neartikulisanog - austrijska "ćutnja" od skoro 70 godina - jasno je da se kao savremenici tu samo krećemo na temi pozajmljenoj od prethodnih generacija: temi "izdajica".

Sve evropske kulture poznaju izreku, koja se nekad pripisuje Ezopu u šestom, nekad Cezaru u prvom veku pre Hrista, nekad paušalno citira kao biblijska - da se "izdaja može voleti, ali izdajnik ne".

Na taj način se i mogu razumeti motivi onih Austrijanaca i Nemaca koji u Vermahtu pokušavaju da vide "nadideološku" formaciju - on postaje nadideološki samo u smislu ako se podvuče pod biblijski, ili još stariji diskurs kojim jedna zajednica udara pečat izdajništva pojedincu.

Stvar se dodatno komplikuje kada je zajednica u pitanju definitivno na krivom putu, ali svejedno insistira na lojalnosti svojih članova, koristeći pri tome etičke principe dobra kao pritisak i ucenu.

Konkretno o austrijskom "ćutanju": Niko relevantan nije proteklih decenija govorio da dezertere Trećeg Rajha treba prepustiti njihovoj sudbini "osramoćenih", ali niko nije ništa suprotno ni preduzimao.

Njihov status "izdajnika" nije u poratnom vremenu bio ni službeni stav vlasti, ni stav pravosuđa, ni pitanje zakonodavnosti, ni jasno izgovoreni društveni konsenzus, ali je svejedno delovao kao osećaj i atmosfera "izdaje" ispred šireg društvenog horizonta.

Generalno gledano, dezerteri, begunci i izdajice suprotstavljaju se jednoj mnogo jačoj kohezionoj snazi nego što su i religija i politika i ideologija: identitetu društvene zajednice, bez obzira kako je ona istorijski definisana.

Kategorija dezertera obračunavala se sa poratnim društvenim konsenzusom da "u Trećem rajhu nije bilo alternative, te da su prema tome i dobri ljudi silom prilike morali da postanu deo zločina, a ako nisu - utoliko gore po njih", smatra bečki sociolog Rajnhold Knol.

Nastavak na RTS...