Izvor: Sportske.net, 29.Jun.2016, 18:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je odrasla "Mijatova prečka"
Umesto slika sa raskošne zabave kojom obeležava punoletstvo, crtica o rupi koju je izbušila u kolektivnom sećanju. Naša voljena prečka je odrasla, mi, njeni roditelji, nećemo nikada.
Jednog dana kada bude izrečena konačna presuda sirotom srpskom fudbalu, "Mijatova prečka" bi trebalo da bude olakšavajuća okolnost, nešto poput prestupa iz nehata.
Pri tome ne mislim na kakvoću namere jednog od najvećih, a svakako najpristojnijeg i najcenjenijeg igrača koga >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportske.net << je ta državna zajednica imala. Nikako, one njegove kopačke nosile su belinu nevinosti, penal je neprikladna, surova kazna za dobru nameru palog izvođača.
Ne pričam o tome, već o kolektivnoj rupi u sećanju jednog (ili dva) naroda, kako vam volja.
To ne može biti predumišljaj, nismo se zaverenički dogovorili da taj nevažni detalj proglasimo za granični kamen naše fudbalske nesreće. Prosto, desilo se, kao trenutak slepila, gubitka kontrole koji te obeleži za čitav život.
Podsetile su me neke talentovane kolege da danas "Mijatova prečka" puni 18 godina, toliko je poznata da zaslužuje kakvu tabloidnu reportažu umesto ove crtice. Trebalo bi da na slavljeničku žurku pozove Van Der Sara, možda Jugovića ili sudiju Arandu,m da komentarišemo ko se najbolje obukao, ko je pojeo nepristojno veliko parče torte, kome je starost donela dostojanstvo, prema kome su godine bile nemilosrdne. Ma znate, one stvari što mame hleb naš nasušni, klikove.
Srbi i Crnogorci, valjda kao džanki navučeni na slatku izmaglicu koju donosi protok vremena nekako su ubedili sebe da bi stvari bile drugačije da je Predrag Mijatović pogodio za 2:1.
Možda sam naopak, ali meni je dominantna slika te večeri u Tuluzu bio trenutak kada Edgar Davids postiže gol za narandžastu pobedu. Sekvenca u kojoj je jedan fudbalski tim toliko nespreman da ne uspeva da zatvori povratni pas na ivicu kaznenog prostora možda najbolje opisuje naš pogled na život. Tako mi pokušavamo da pobedimo, gegajući se, sa isplaženim jezicima koji se vuku po zemlji.
Podsetiću vas da je taj tim, koktel klasnih i zaslužnih, vodio selektor koji je slušao igrače, koji opet nisu slušali nikoga. A opet, svi zajedno su bili toliko bučni u baražu protiv sirotana Mađara da je bilo teško naći vakcinu protiv euforije.
Jasno, ne morate razumeti fudbal da bi ga voleli, ljubav, vera i nada nisu oivičeni razumom. Ali, da vam osvežim pamćenje, u Francusku smo doneli taktiku "Padni da Miha šutne slobodnjak". I radilo je, protiv svetski moćnog Irana. Protiv Nemačke su nas po običaju pogrešno obavestili da utakmica traje samo sat vremena, a porodili smo i Komljenovića kao strelca, da smo potrajali na prvenstvu možda bi nazuo i zlatnu fudbalsku cipelu.
I tu svaka sličnost sa Pepeljugom prestaje. Jer, mi smo bili bundeva, ne kočija. Upravo se tog leta pokazalo da kada grupu ljudi ne možeš da okupiš oko zajedničkog cilja mešanje kvalitetnih sastojaka nije baš isto što i ukusna pita.
Ta družina nerado govori o Mondijalu, on nije propuštena šansa već samo sertifikat neuspeha. Naš standard za razočaranje, drugim rečima.
Pre par godina je Siniša Mihajlović, valjda pošto su mu decenije ponudile kombinaciju kajanja i abolicije, bio iskren u konstataciji da nikada nisu bili blizu. Kao modus operandi je ponudio jednostavan odgovor, treba se ponašati potpuno drugačije od onoga što je radila njegova generacija.
I ta mitska prečka nije bila razlog već infantilno iskorišćen detalj da se zaseni suština.
Drugari, ozbiljni timovi ne zavise od detalja, ovaj iz Tuluza je samo prilog leksikonu opravdanja kojima mašemo u svakoj prilici. Dve godine kasnije, bili smo vreća za udaranje, ne jer se klasa aktera izmenila, već jer su okolnosti ostale iste, sa penalom ili bez njega.
Mada, ako vam je tako lakše, srećan 18. rođendan. Prečka je odrasla, mi nećemo nikada.
.jpg)
