Izvor: RTS, 21.Okt.2014, 04:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubljeni u svemiru
Reći samo da je Real Madrid veliki klub bilo bi kao da pokušavate nekome da dočarate Mona Lizu koristeći Majkrosoftov Pejnt. Nedovoljno i neozbiljno. Real je najveći mogući klub, sa šancem ispunjenim novcem i trofejima koji ga deli i od najbliže konkurencije i od najmrskijih rivala. Njegov vrhovni amblem moći jeste kolekcija fudbalera poznata kao Galaktikosi. Ipak, kao da je posredi delovanje nekakve pravdoljubive devijacije, oni su istovremeno i njegov najveći problem i uzročnik mnogih >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << briga.
Ljudi su uglavnom iracionalna bića. Ekonomska misao je ovo davno prihvatila kao istinito u svim krajičcima ekumene. Čak i kada pretresemo i odmerimo sve vitalne činjenice, naše ponašanje se i dalje ne ravna prema maksimalnoj koristi. Okidač naših odluka prilikom kupovine ređe je nasušna potreba, a mnogo češće nesuvisla želja. Mi ne kupujemo ono što nam je neophodno nego ono što svetli i pišti. I ono što je novo. Uvek novo.
Najkraća poseta salonu automobila otkriva u celosti fatum ljudske lakomislenosti. Većina interesenata, prilikom inspekcije kola, zadubljuje se u igru dugmićima i ručkama. Još kada čuju zvonki udar prilikom zatvaranja vozačevih vrata i osete umilni otpor papučice za gas pod đonom, posao je maltene već sklopljen. Bihejvioristi idu tako daleko da tvrde da bi proizvođači kola imali veću korist kada bi više investirali u „spravice" i dodatnu opremu, umesto što se zamlaćuju nevidljivim performansama motora ili bezbednosnim karakteristikama vozila.
Od svih glasova u našoj glavi mi ne slušamo onaj najrazboritiji i najrazgovetniji, nego onaj najglasniji. I to je u redu. Ili je barem svima nama blisko, pa samim tim i razumljivo. Ali nije razumljivo da isto toliko sluđeni, zabludama zaposednuti, umeju da budu i fudbalski klubovi.
Prosto je zadivljujuće koliko su nemetodične i površne nekada procene kvaliteta fudbalera koje prethode njihovom zaklinjanju na vernost i slikanju u dresu, sa razvučenim šalom i razvučenim osmehom.
Za početak, samo retki klubovi imaju dovoljno prefriganosti da apstrahuju igrača iz miljea u kojem se nalazi. Pa tako se igrači, objektivno izjednačenog talenta ali iz zemalja bitno različite fudbalske ili neke druge reputacije, drugačije vrednuju.
Leglo iz koga dolazi i u kome je stasao fudbaler, njegov rodoslov, određuje dobrim delom njegov status na tržištu. Mondenske zemlje, razume se, imaju prednost. Nigerijac je zato taktički zreliji od igrača iz Burkine Faso, čak i onda kada nije. Zato je Urugvajac brži od Bolivijca, čak i onda, možda i posebno onda, kada nije.
Igrač uvek lepše izgleda kada ga gledate iz udobnog sedišta na nekom modernom stadionu u razvijenijem delu Evrope, nego na stešnjenom objektu polomljenih stolica, koje uopšte vidite jer nema drugih navijača koji bi vam zaklonili pogled. Putanje vertikalnog napredovanja mnogo su prohodnije za fudbalera iz zapadne evropske polovine, nego za onog koji dolazi iz Bugarske, Rumunije ili, naravno, Srbije. Umeće sa tim najčešće nema nikakve veze.
Nije bez uticaja ni kulturološka prisnost, koja može biti praktična kasnije, ali je kao kriterijum ocenjivanja fudbalera ništavna.
Engleski klubovi radije angažuju igrače iz Škotske, Velsa, Irske, pa čak i Skandinavije, pošto govore jezik i lako se integrišu. Kolonijalna prošlost i jezik objašnjavaju silne transfere igrača iz Maroka, Alžira i Tunisa u francuske timove. Bundesliga je puna igrača iz Švajcarske i Austrije, ali i Poljske ili Češke.
Najveći klubovi imaju mehanizme da izbegnu ove klopke, ali to ne znači da su bezbedni. Njih neizostavno za članak uhvati kljuse rutine. Oni ne uspevaju da pobegnu od nekog, samo svog kolopleta navika, koje su se vremenom pretvorile u instinkt.
Pa tako svaki, mahom letnji prelazni rok, ima neke svoje redovnosti. Čelsi će dovesti nekoliko mladih igrača i odmah ih proslediti na pozajmicu. Juventus će započeti nemilosrdnu kampanju angažovanja što većeg broja italijanskih talenata, od kojih većina nikada neće zaigrati za klub. Milan će dovesti hrpu ostarelih ili prevaziđenih zvezda, sputan finansijama i još uvek uveren u učinkovitost svog Milanlaba, istog onog zbog kog je Paolo Maldini igrao kao dečačić i kada je imao 74 godine (dobro, 40).
Ali najpredvidljiviji od svih uvek je Real Madrid. "Los Blankosi" će, svake četiri godine, dovesti zvezdu Svetskog prvenstva - najčešće je to „ona" zvezda. Počelo je 2002. godine sa dolaskom Ronalda. Zidan je osvojio Zlatnu loptu na Mundijalu u Nemačkoj, ali on je napuštao fudbal i naravno Madrid. Šta je Real uradio? Doveo je drugog najboljeg fudbalera na tom šampionatu, Fabija Kanavara. U Južnoj Africi su stvari bile komplikovanije, jer je šampion bila Španija, ali su najbolji igrači uglavnom igrali u Barseloni. Real nije mogao da se zadovolji dovođenjem Đoana Kapdevile. Tako su u Madrid došli Mesut Ozil i Sami Kedira, fudbaleri nacionalnog tima koji je bio drugi najupečatljiviji na turniru. Ove godine Real je ugrabio Tonija Krosa i Hamesa Rodrigesa - najkorisnijeg igrača najbolje ekipe i prvog strelca Svetskog prvenstva.
Fudbalski klubovi nisu ordinarna preduzeća, u tom smislu da im osnovni cilj nije ostvarivanje profita. Ali kao i svi drugi, i oni svoju prednost na tržištu mogu da baziraju ili na sredstvima za proizvodnju ili na znanju. Stvar je vrlo elementarna. Finansijski moćnija privredna preduzeća dolaze do superiornijih sredstava za proizvodnju. Tako i fudbalski klubovi sa zaobljenijim džepovima imaju pristup kvalitetnijim resursima, odnosno igračima. Ovi drugi, i brojniji, prinuđeni su da se bave frivolnostima kakve su razvoj talenata, inovacije u trenažnom procesu, taktičke lukavštine...
U prvoj skupini, kao alfa mužjak, gorila sa srebrnim leđima u bestijarijumu fudbala, nalazi se Real Madrid. I tamo je jako dugo.
Santijago Bernabeu je postao predsednik "Los Merengesa" 1945. godine. Nekadašnji Frankov vojnik je drugi najuspešniji klub u Madridu učinio najdominantnijim u Španiji i Evropi, a to je uradio ulaganjima kakva fudbal ranije nije video.
U Madrid su došli Alfredo Di Stefano, Ferenc Puškaš, Rejmon Kopa, Hektor Rial i Francisko Pako Hento. Prvih pet izdanja Kupa Evropskih šampiona osvojio je upravo Real, a šlag na ovoj deluks torti bilo je finale 1960. godine. Pred više od 120.000 ljudi na Hempden Parku, Real je savladao Ajntraht iz Frankfurta rezultatom 7:3. Način na koji je Alfredo Di Stefano, igrač oko koga se sve vrtelo i koji je sve vrteo, stigao u Madrid, pokazuje koliko je šašav fudbal bio u mladosti. Da nije bio, pitanje je u kakav bi klub Real izrastao.
Di Stefano je krajem četrdesetih godina napustio Argentinu i River Plejt zbog štrajka fudbalera. Prebegao je u Bogotu u ekipu Miljonarios. Pošto se Kolumbija otrgla nadležnosti Fife, klub nije morao da plaća obeštećenje, i stoga je bio vrlo darežljiv kada su u pitanju davanja fudbalerima. Četiri godine kasnije Miljonarios je bio na evropskoj turneji, a Argentinac, koji je već sakupio mečeve i u selekciji zemlje koja ga je udomila, oduševio je sve koji su ga gledali. Real je odmah poslao emisare u nameri da ga dovede. Isto je uradila i Barselona.
Madriđani su postigli dogovor sa kolumbijskim timom, ali su ih Katalonci zaobišli tako što su pregovarali sa River Plejtom, klubom koji je i dalje imao njegovu zvaničnu registraciju i koji je njegov prelazak u Miljonarios smatrao nelegalnim.
Na kraju, Di Stefano je potpisao za Barselonu. Međutim, španska fudbalska federacija odbila je da prizna transfer, i donela je solomonski dekret po kome je trebalo da dva kluba dele fudbalera, tako što će Di Stefano naizmenično igrati sezonu za jedne, pa za druge.
Prvi griz dobili su Madriđani, što se i danas u Barseloni smatra urotom političkog režima protiv njih. „Don Alfredo" je indolentno počeo prvu sezonu u Španiji, što je nagnalo Barsu da ga se odrekne. Ovo je omaška za koju ne mogu da okrive Franka.
Naredne decenije donele su jedan krotkiji Real Madrid, ili barem Real Madrid vođen jednom mnogo smernijom klupskom politikom. Tek će dolazak novog lučonoše, u zaključnoj godini prošlog veka, učiniti Real ponovo drečavo upadljivim na tržištu.
Florentino Perez nije, uzmite to kako želite, čovek iz fudbala. Bio je političar, a predsedava bordom jedne od najvećih građevinskih kompanija u Španiji i Evropi. Dakle, on je vešt u dve stvari - da isprovocira ljude da glasaju za njega, i da akumulira novac. U Realu je našao mesto gde to može da radi simultano.
Perez je pobedio na izborima iako mu je protivkandidat bio Lorenco Sanz, pod kojim je Real osvojio dve Lige šampiona u tri godine. Jedno od njegovih predizbornih obećanja - glavnih predizbornih obećanja - bilo je dovođenje Luisa Figa. Portugalac je zaista stigao iz Barselone u Madrid, a naredna dva leta dočekao je Zinedina Zidana i Ronalda.
Na kraju je došao gospodin Fudbal lično, Dejvid Bekam. Pola čovek - pola brend, sa ceremonijalnim pokretima i glasom srednjovekovnog barda, Englez nije ni mogao da ode u neki drugi klub.
Perez se povukao 2006. godine, ali se vratio u klub tri godine kasnije. Obrisao je prašinu, podmazao zupčanike i ponovo je pokrenuo stari karusel.
Odmah je doveo Kaku iz Milana, a onda i Kristijana Ronalda, koji tada još uvek nije bio najbolji fudbaler planete, već samo kipteći vulkan mačizma rešen da to postane. Drugi zbor Galaktikosa još čine Garet Bejl, Karim Benzema, i već spominjani Kros i Rodriges.
Između nastupa u finalu Lige šampiona 2000. i 2002. godine, startna postava Reala skoro je utrostručila svoju vrednost (sa 80 na 250 miliona dolara). Tim koji je počeo finale u kojem je osvojena "La Desima" vredeo je skoro 500 miliona dolara. Dva i po meseca kasnije tim koji je igrao sa Seviljom u Superkupu Evrope imao je tržišnu vrednost od oko 620 miliona dolara.
Za samog Florentina Pereza kupovina fudbalske zvezde je stvar ličnog prestiža. Moj fudbaler, moja kola, moja kuća, poni za moju kćerku, moja trica i, kako zaboraviti, moja kučina.
Ali nije to samo tantrum pomahnitalog moćnika sa neobičnim fetišom ili problemom sa zavisnošću. To su dela čoveka koji je prepoznao i onda upregao komercijalnu vrednost fudbala, što je samo tautološki način da se ovaj sport opiše kao šou biznis podružnica naftne ili neke druge industrije.
Svi ovi transferi imali su efekat kakav i želite da ima kvalitetna reklama. Ljudi su obratili pažnju. A ljudi imaju novac.
Zahvaljujući svemu Real Madrid je postao najbogatiji klub na svetu, i na toj poziciji opstaje već devetu godinu uzastopno. Ove godine klub je objavio prihod od 770 miliona dolara. Ovo je, ima li uopšte potrebe naglašavati, najveći zabeleženi prihod jedne profesionalne sportske ekipe.
Ali postoji nesaglasje rezultata sa finansijskim brojkama, zbog kojih je sportski sektor Real Madrida dugo ličio na lik iz crtaća koga u stopu prati tamni oblačić i obasipa kišom i munjama po slobodnoj volji, dok svuda okolo sija sunce.
Poslednjih deset godina, sa osvojenih šest trofeja, su najmanje uspešan period madridskog Reala još od Drugog svetskog rata. Između 2004. i 2010. godine - ova statistika postaje neverovatnija što duže razmišljate o njoj - Real nije pobedio ni u jednom nokaut dvomeču u Ligi šampiona. Real je bio prvak Španije samo jednom u poslednjih šest godina.
I taman kada su pogodili, kada su osvojili Ligu šampiona, Perez je napravio glupost. I ovo mu nije prvi put.
Florentino Perez je marketinški genije. Ne postoji drugi način da se to kaže. Ali fudbal, sama igra, njega buni. Njegova tiha promicanja on ne uspeva da dokuči.
Kraljev gambit
Karl Marks je rekao da se istorija ponavlja, prvo kao tragedija, a zatim kao farsa (on, jasno, nije govorio o fudbalu, ali kao da jeste). Tragedija za madridski Real se dogodila kada je 2003. godine prodat Klod Makelele. Fudbaler rođen u Kinšasi pomogao je svom klubu da osvoji dve titule u Španiji i jednu u Ligi šampiona. Kada je zatražio povišicu, i to onu koja bi ga podigla na polovinu Zidanovih primanja, Perez ga je odbio i ovaj je ubrzo otišao u Čelsi.
"Mladi igrači će doći i oni će učiniti da brzo zaboravimo Makelelea", rekao je zbrkani Perez. Makelele, naravno, nije zaboravljen.
Koncept "Los Galaktikosa", čiji je Perez otac, kum i babica, u početku je bio poznat kao politika Zidanes y Pavones. Namera je bila da svaku superzvezdu koja dođe u klub isprati mladi igrač stvoren u akademiji. Nedaća je nastala jer ovih drugih jednostavno nije bilo. Iker Kasiljas je ponikao u klubu i postao važan činilac prvog tima. Slično važi i za Alvara Arbelou. Između njih, međutim, nijedan (još jednom, nijedan) igrač iz "kantere" nije uspeo da se ostvari u najjačoj ekipi. Francisko Pavon, onaj iz naziva ovog modela klupskog funkcionisanja, nikada nije ispunio očekivanja i posle Reala je imao relativno prosečnu karijeru u Saragosi i francuskom Arlu.
Razlog zbog koga nije bilo potrebnih igrača ne treba tražiti u nedostatku tvari od koje su se oni mogli napraviti. Samjuel Eto, Esteban Kambijasso, Huan Mata, Alvaro Negredo, Huanfran, Roberto Soldado i Havi Garsija su neki od fudbalera koji su igrali za mlađe selekcije Reala ali, iz kojeg god razloga, nisu talenat potvrdili u najjačem timu.
I tako, Makelele je otišao, shodne zamene nije bilo, i u velikim utakmicama Real jednostavno nije imao nekoga ko će osvojiti loptu i doturiti je njegovim zvezdama.
Ovaj problem je bio tako uvrnut i bolan, a opet tako evidentan i poznat, da je fudbalska teorija jednostavno morala da ga dublje ispita i katalogizuje. Ovako je nastala Teorema Zidanovog okupljanja. Ona propoveda da se ukupni kvalitet jednog tima ne dobija sabiranjem individualnih svojstava svakog od igrača, već njihovim multiplikovanjem. Da opišemo to plastičnije. Ako jedan igrač ima hipotetičku numeričku vrednost sedam, a njegov saigrač dva, nihova zbirna vrednost nije devet već 14. Zbog toga je smislenije u sastavu, umesto ova dva fudbalera, imati dvojicu čija je vrednost, recimo, četiri. Doprinos jednog igrača u direktnoj je korelaciji sa doprinosom njegovih saigrača, i zato je neophodno po terenu rasprostreti igrače sličnih vrednosti.
Ovo nas dovodi do najvažnije stvari u fudbalu, one koju svi treneri žele a samo poneki dobiju ili pronađu. Balans. Ravnoteža. Ekvilibrijum.
Karlo Ančeloti je u svojoj prvoj sezoni u španskoj prestonici tri meseca tragao za tim. Uništio je mnogo papira škrabajući formacije, kombinujući, povezujući i razdvajajući. Real je u tom periodu pobeđivao samo zato što je u proseku imao za po nekoliko klasa bolje igrače od svojih protivnika, ali se njegova prava nemoć videla u remiju sa Viljarealom (2:2), i u porazima od Atletika i Barselone. Navijači Reala su u tom periodu posmatrali mečeve svog tima tihi i nepomični kao fotografije. Malo je bilo onih koji su verovali da će baš te sezone njihov tim osvojiti "La Orehonu".
Real je konačno počeo da igra onda kada je počeo da stoji u sistemu koji je izgledao kao vanbračno dete formacija 4-3-3 i 4-4-2. Ančeloti je akomodovao Ronalda i Bejla na njihovim omiljenim pozicijama, što znači da je Portugalac igrao na levoj strani, nešto između krila i špica. Ali igrač zbog koga je ovo sve funkcionisalo bio je Anhel Di Marija, koji je zauzeo mesto u veznom redu. Ovo je inicijalno izazvalo određeno meškoljenje u javnosti, jer je Argentinac pogrešno shvaćen kao prevashodno krilni igrač. Istina je da je Di Marija na boku isto kao Dejv Grol sa gitarom - može da prođe, čak ume da bude i atraktivno, ali nije najoptimalniji način da se iskoristi talenat. Grolu je mesto za bubnjevima, baš kao Di Mariji u centru igrališta. On je carillero, i to najbolji u poslu. To je bio i u Benfiki i kao takvog ga je Morinjo doveo u Madrid.
Odlazio je široko kada je Ronaldo ulazio unutra. Povezivao je napad sa veznim redom, a vezni red sa odbranom. Stajao je savršeno uredno u korekciji kada je Marselo odlazio visoko. Tanak kao hrt, i podjednako hitar, sa samo jednom ali briljantnom nogom i tri plućna krila, stizao je svaki put i da optereti završnu trećinu terena.
Vreme provedeno na boku kod njega je stvorilo onu vrstu empatije koju pokazuju i napadači koji savršeno centriraju jer znaju gde sami vole da dobiju loptu. Di Marija je odličan kada, u fragmentu sekunde, treba proceniti kada poneti, a kada predati loptu, da li je dodati saigraču u prostor ili u noge, a onda da li na dalju ili na bližu nogu. Zbog toga je i imao 17 asistencija prošle godine, više od ijednog igrača u La Ligi.
El Fideo je bio zvanično najbolji igrač finala Lige šampiona, i asistent Bejlu za prelomni pogodak u produžetku. Di Marija, da li je potrebno isticati, nije nikakav one hit wonder i on je igrao dobar fudbal i pre prošle sezone. U poslednje četiri sezone samo je Lionel Mesi imao više asistencija od njega u Španiji (57 naspram 49). Di Marija je bio strelac u Kupu Kralja protiv Barselone prethodne sezone, ali je kreirao pobednički gol i u finalu Kupa Kralja 2011. godine protiv istog rivala. Bio je jedan od najupadljivijih igrača Svetskog prvenstva, igrač čija selekcija je stigla do finala i onda isto bez njega izgubila. Bio je strelac i pobedonosnog gola u finalu Olimpijskih igara 2008. godine. A razumno je očekivati da najbolje od njega tek predstoji, jer sa 26 godina on još uvek nije dostigao psihofizički vrhunac (smatra se da on kod fudbalera nastupa između 27. i 30. godine).
On je igrač zbog čijeg dovođenja bi Real Madrid pomerio nebo, zemlju i šta god je još potrebno - samo da ovaj već nije igrao kod njih. I eto nas kod farse. Perezov dželat nikada ne drema i njegova sekira uvek je oštra. Njegova nova žrtva, protivno svakoj fudbalskoj ili čak darvinističkoj logici, postao je Di Marija.
On je bio najslabije plaćeni ofanzivni igrač u sastavu. Želeo je da dobije veći novac - novac koji je nesumnjivo zaradio na terenu. To je bio novac koji će prevashodno pokazati da ga u klubu cene i da ga istinski žele. Fudbalerima je često ovo potrebno više od bilo čega drugog. Ovo je jedna od situacija u kojima njihova ljudskost izbija vrišteći na površinu. Talenat za ovaj sport ih je amnestirao od mnogih boljki, ali ne i od ličnih nesigurnosti i potrebe za validacijom koje svi delimo.
Real mu jeste ponudio novi ugovor, ali je povećanje plate bilo nemoguće videti bez optičkih pomagala. Bila je to ponuda koju nije mogao da ne odbije. Real Madrid mu je jasno poručio da ga više ne želi.
Di Marija je bio Galaktiko na terenu, ali ne i u klupskoj prodavnici. Zato ga je Florentino prodao Mančester junajtedu. Bio je to najveći transfer u istoriji ostrvskog fudbala i najskuplja prodaja Reala. U Madridu su mu spočitavali što ne prodaje dovoljno dresova, a u Mančesteru su mu dali dres koji tamo ima regalni značaj, "sedmicu" koju su prethodno nosili Džordž Best, Brajan Robson, Erik Kantona, Dejvid Bekam i Kristijano Ronaldo.
Karlu Ančelotiju je ostalo da se snalazi. Italijan je tada verovatno konačno primetio da se biti trener Reala ne razlikuje previše od posla žonglera kome stalno guraju nove loptice u ruke, svaku manju i klizaviju od prethodne. Kao da na "Bernabeu" postoji neka interna šala čiji cilj jeste da se trenerski posao oteža umesto olakša. Zbog toga je Real i promenio 12 trenera od 2002. godine, više nego bilo koja druga ekipa u Evropi koja se može smatrati elitnom.
Nije se usudio da doteruje sistem koji je uz dosta muke razradio prošle godine, pa je pokušao da uglavi Rodrigesa na ono mesto na kojem je bio Di Marija. Ali ne ide. Ne štima. Tako je to sa formacijama, koje zapravo govore mnoge manje o nekom timu nego što se misli. One mu daju konturu i uobličuju ga, ali ništa preko toga. Ne kazuju ništa o interakcijama među igračima koje su zapravo ključne. Kao prazni crteži iz bojanki koji dobijaju smisao tek kada se ispune bojom. Takav je odnos i igrača i formacije. Svaki fudbaler u nju ugradi neki svoj smotuljak atributa i čini je posebnom. Ne postoje dve iste formacije na svetu.
Real ne može da bude kao onaj iz prošle sezone jer Hames Rodriges nije Anhel Di Marija, odnosno set Rodrigesovih atributa nije identičan (dakle, ne bolji ili gori, samo ne identičan) setu atributa koji sa sobom nosi Di Marija.
Ovo ima poseban uticaj na jedan aspekt igre, koji je izuzetno važan, a koji je Real, može se zaključiti, potpuno zanemario.
Fudbalska ekipa, tokom 90 minuta, uvek se nalazi u jednom od sledećih stanja, odnosno faza - napad, odbrana, tranzicija iz odbrane u napad i tranzicija iz napada u odbranu. Ova poslednja faza često se previđa, delom i jer ju je jako teško primetiti ili statistički prikazati. Ona predstavlja odsustvo, prevenciju kontranapada protivnika usled brzog sklapanja defanzivne strukture.
Važnost kontranapada u modernoj igri nije potrebno previše isticati. U Ligi šampiona je prošle sezone postignut 61 gol na ovaj način, što je oko 23 odsto svih golova iz otvorene igre. Sam Real je 13 pogodaka, što je približno trećina, postigao baš tako. Ali u sezoni pre ove postignuto je 79 golova iz kontranapada (27 odsto), a u sezoni 2005/2006 broj golova koji su se nalazili na kraju kontranapada imao je udeo od 40 odsto u ukupnom broju golova iz otvorene igre. Implikacija je jasna - elitni timovi postaju sve bolji u branjenju kontri.
Postoje dve efektne metode da se ovo čini. Prvi je presing, što je zapravo najproaktivniji vid odbrane od kontranapada. Ovaj model igranja sa sobom nosi i najveći stepen teškoće, zbog čega mali broj ekipa može pravilno da ga izvede. Real Madrid, sa Ronaldom i Benzemom, koji defanzivne zadatke ignorišu kao zvižduke protivničke publike, svakako ne može.
Drugi vid, i jednostavniji, jeste zatvaranje onoga što Otmar Hicfeld naziva „crvenom zonom", odnosno koridora između defanzivne i vezne linije. Upravo iz ovog prostora, ispred centralnog dela šesnaesterca, potiče najviše udaraca na gol ili pokušaja asistencija. Igrači madridskog Atletika, gonjeni glasom Dijega Simeonea, ovo rade sa zelotskom predanošću. Ostanak jednog centralnog veznog fudbalera ispred štopera, u svakom trenutku i skoro po svaku cenu, uglavnom je dovoljno da se ovo postigne. Ćabi Alonso je nekako prirodno preuzeo ovu ulogu prethodne godine. On je kao ledolomac razbijao početni udar rivala i pokrivao svoje defanzivce. Ali ni on više nije tu i sada to može da radi jedino u minhenskom Bajernu.
Odbrana Reala, koju čine Serhio Ramos, igrači koji još uvek nisu vrhunski (Varan, Karvahal) i oni koji su propustili svoju priliku da to postanu (Pepe, Marselo, Koentrao), sada je potpuno izložena. Ovo je tim koji loptu u proseku drži oko 60 odsto vremena ove sezone, i kao takav vrlo je podložan opasnostima od kontri. Više nema ko da popuni bulevare koji nastaju između linija tima. Modrić i Kros su impresivni igrači, ali nijedan nije vezista koji može da gospodari „crvenom zonom" na način na koji je to sad njegovom timu potrebno.
Anhel Di Marija, taktički disciplinovan, svestan prostora kao da oseća vibracije u tlu i dosadan kao svrab kada juri loptu ili igrača, bio bi idealan. U finalu Lige šampiona, u kome nije bilo Ćabija Alonsa, a koje je Sami Kedira proveo posmatrajući snebivljivo igru oko sebe, to je i pokazao.
Postaje sve jasnije, dakle, posebno na kontinentalnom nivou, da ono što razdvaja najbolje ekipe od ostalih nije više toliko kontranapad, već kontra-kontranapad. Sprečiti juriš protivnika je krucijalno u utakmicama najviše instance, a Real Madrid jednostavno nema oruđe za to. Prodao ga je jer nije dovoljno svetlelo i pištalo.
Postoje utakmice koje, ako ste Real Madrid, igrate možda sedam ili osam puta u sezoni, a koje nisu kao ostale utakmice. To su mukotrpne afere bujanja i uzmicanja, u kojima svaki pas, svaki komadić prostora mora da se zaradi u sudaru gigantskih tela i pulsirajućih vena. To su utakmice u kojima se osvajaju titule. U jednoj takvoj, u Lisabonu, Real je stigao do desete titule prvaka Evrope. Da se to finale odigra danas, Real vrlo verovatno ne bi pobedio. Real je ove sezone stigao da odigra samo jednu sličnu utakmicu, sa Atletikom kod kuće u Primeri - i izgubio je. Naravno, gradski suparnik ga je savladao i u španskom Superkupu.
Ukoliko Karlo Ančeloti ponovo ne spoji nespojivo i ne izmisli neizmislivo, izgubiće i većinu narednih takvih utakmica koje dolaze. Svetlucavi Real, sa zlatnim felnama i plamenovima na haubi, zaglaviće se u blatu i počeće da šlajfuje.
Shvatiće, možda tada, onaj koji sedi visoko u loži na stadionu koji nosi ime po čoveku koji je bio osion i pompezan koliko i on, ali za koga fudbal nije bio nerešiva pitalica, da je ovo igra u kojoj papir nije jači od kamena. Farsa tada sigurno nikome neće biti smešna. Shvatiće jasno da je vrag konačno odneo šalu. Baš kao što je ranije odneo i Anhela Di Mariju.
.jpg)
