Izvor: Poznati.info, 22.Mar.2013, 14:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savo Milošević Biografija
Savo Milošević, rođen je 02. septembra 1973. godine u Bijeljini, Republika Srpska. Jedan je od najpoznatijih srpskih fudbalera ikada. Kao igrač, iz profesionalnog fudabala se povukao 2008. godine. Pošto je stekao ime u Partizanu, potpisao je ugovor sa engleskim premijerligašem Aston Vilom, iako je međunarodnu slavu stekao prešavši u špansku ligu, gde je igrao u velikom broju klubova. U španskoj ligi zabeležio je više od 200 nastupa, i skoro stotinu golova.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << />
Nastupao je za reprezentaciju rekordnih 102 puta, i dao je 37 golova. Učestvovao je na dva svetska prvenstva, kao i na jednom Evropskom šampionatu, na kome je bio i najbolji strelac.
Za sebe ovih dana kaže da mu prijaju penzionerski dani. Ipak, izgleda toliko dobro da bi se mnogi sa njim rado menjali. Ostvario je san o kome mnogi maštaju. Da bude mlad, uspešan, da ima pare i da ne mora više da radi. Status penzionera je stekao posle sedamnaest godina izuzetno uspešne internacionalne karijere fudbalera.
Ipak, u rubriku „zanimanje“:
- I dalje pišem profesionalni fudbaler – kaže sa osmehom i nastavlja: – Počeo sam da razmišljam o penziji godinu-dve pre nego što sam otišao, jer tad si prisiljen da razmišljaš o tome zbog „potrošnje materijala“. Vrhunski sport je surov, ljudski organizam nije dizajniran za takve napore. Zato mnogi igrači ne mogu da se izbore, jer nemaju pravo na grešku i na odmor. Sada ću da se posvetim nezavršenoj priči iz mog života, završiću neki fakultet. Ne zanima me diploma da bih njome mahao, nego da bi mi koristila u poslu. Ostaću u fudbalu i biću penzioner-student. Zanimljiv paradoks. Nemam potrebu da u 36. godini počinjem od nule. Materijalno sam obezbeđen. Ono što znam i čemu sam ceo život posvetio je fudbal. To je materija u kojoj čak i ako ima neko bolji od mene, daj bože da ih ima, da ih ima sto, ja ću znati o čemu oni pričaju.
Fudbal je počeo da igra u sedmoj godini, što je tada bilo neobično rano.
- Fudbal je moj život od kada znam za sebe. Teren mi je bio na sto metara od kuće i na raspustu smo po ceo dan bili tamo. U školi sam bio đak generacije, imao sam predispozicije da budem dobar i dalje, ali vrhunski sport i školovanje nisu mogli zajedno. Poreklom sam iz malog mesta u Bosni i teško je bilo pretpostaviti da mogu doći do nekih visina. Međutim, kada sam u 13. godini dobio poziv za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije, mogao sam da nazrem da za mene ima neke šanse. Razredna mi nije verovala da sam dobio poziv. Mislila je da je to razlog za izostanak od sedam dana iz škole. Posle je bila stvarno srećna, jer se retko dešava da nekoga znate, a da bude pozvan da predstavlja državu. Mene su u opštini Bijeljina i okolini svi znali kao dečka koji mnogo dobro udara po lopti i nisu bili iznenađeni kad sam otišao u Beograd.
Tvrda glava
- Kao klincu zadojenom „grobarskom“ pričom najveći san mi je bio da zaigram za Partizan. U Beograd sam došao u petnaestoj godini, a moj cilj se ispunio mnogo brže nego što sam u najluđim snovima sanjao. Napuštanje roditeljskog doma je najveća promena u životu koju sam imao. Igrao sam posle toga u četiri zemlje, u osam različitih klubova, sa različitim mentalitetima. Nijedna promena nije bila ni blizu kao ta. Iz Bosne doći kao dete u Beograd, bez bilo kog poznanstva, bilo je veliko iskušenje. Pomoglo mi je kućno i školsko vaspitanje da sačuvam zdrav razum i ostanem čvrsto na zemlji. Vodio sam se svojim motivima, nisam se osvrtao na ljude oko sebe. Potpisao sam stipendijski ugovor sa Partizanom i to je bilo više nego dovoljno za nekog od petnaest godina. Da sam imao više, ne bi bilo dobro. Uspeo sam zahvaljujući tvrdoglavosti, istrajnosti, disciplini, posvećenosti. Tvrdoglavost mi se i obila o glavu, ali to je mizerno u odnosu na ono što mi je donela. Vaspitan sam patrijarhalno, da ništa ne pada s neba tek tako, da za sve moraš da se izboriš poštenim radom i svojim znojem. To sam naučio i to me i danas prati. Sve što znam naučio sam u kući, osim dve stvari: da nađem prijatelje i da me novac ne promeni. Njega nismo imali toliko da bih u kući naučio kako se nositi sa velikim sumama.
Sindrom provincije
- Svi dečaci iz odeljenja, pa i ja, bili smo zaljubljeni u Anu. Borili smo se za njenu ljubav kroz celu osnovnu školu. Uspeo sam da je osvojim u osmom razredu, ali pošto sam ubrzo otišao bilo je to teško održati. U Beogradu sam toliko bio opsednut fudbalom da nisam mnogo razmišljao o devojkama, niti mnogo vremena provodio po kafićima i diskotekama. Veze su se dešavale po inerciji, nisam razmišljao o osobinama koje me privlače. Nisam dozvoljavao da bilo šta negativno utiče na fudbal, pa tako nisam ni imao mnogo veza. Ne znam da li su se devojke više trudile oko mene, ili ja oko njih? Hajde da kažemo da mene nije bilo lako osvojiti. Nisam baš lagan. Prvu ozbiljnu vezu pre braka imao sam sa Marijanom Pešterac, novinarkom Studija B. Sve druge nisu vredne pomena. Motiv mi je bio da uspem u fudbalu i da se ne vratim kući kao poražen. To je poznati sindrom ljudi koji dođu iz provincije i ne žele da se vrate kao gubitnici. To može da se podvuče kao kompleks, ili sujeta, ali ako ste već otišli iz svog sela ne bi trebalo da se vratite kao poraženi. Ti motivi su bili dovoljno jaki da potisnu sve ostalo. Čak i tad kad sam bio u ozbiljnoj vezi nisam dozvolio da to na mene utiče. Tri godine provedene u prvoj ekipi Partizana bile su moja odskočna daska. Imao sam desetak ponuda u tom momentu.
Supruga Vesna
- Kad sam raskinuo sa Marijanom, rekao sam sebi: „E, dobro! Ovo je trajalo godinu i po dana, sad ću malo da odmorim od veza, ne zanima me ništa ozbiljno.“ Obično kad nešto rešite čvrsto onaj gore misli drugačije, tako da sam vrlo brzo upoznao Vesnu i tu se završava moja priča u vezi sa devojkama, vezama i čudima. Danas, posle 14 godina, koliko se znamo, i 13 godina braka ne verujem da će tu biti promena. Istog momenta kad sam je upoznao znao sam da je ona ta. Posle dva dana sam rekao (imam svedoke) da ću je oženiti. Njoj to nisam rekao, nisam je ni pitao da se uda za mene. I danas mi to nabija na nos. Meni je bilo tako prirodno, nisam osećao da treba da joj bilo šta kažem. Zabavljali smo se godinu dana kada sam potpisao ugovor za Aston Vilu i rekao joj da pakuje stvari i da idemo. Ona je rekla: „OK, ali moji roditelji neće to tako da progutaju“, pa smo se verili. Nisam je pitao ni da se verimo. Iz ove perspektive mi je žao, mada je shvatila, sada me zna i ne zamera mi. Ne volim reči. Potrošene su, nemaju težinu. Volim delima da pokažem šta mislim i šta osećam. Mi muškarci mislimo da mi odlučujemo, a to nema veze sa životom. Jedina istina je da svaka žena zna načine na koje može da kontroliše svog muža. Moj jedini problem je što žene imaju potrebu da menjaju muškarca po nekom svom kalupu, da bi posle nekoliko godina napravile nešto što im se ne dopada. Žene su disciplinovanije, odgovornije, savesnije od muškaraca. Ne dopada mi se „moderna“ žena koja se izjednačava sa muškarcima. Meni je to glupo; ako ste već tako dobre, zašto hoćete da se izjednačite sa nama?
Ovacije i vređanje
Kako izgleda biti u koži fudbalera koji u presudnom momentu postigne gol, ili promaši, objašnjava čovek koji je kroz te situacije mnogo puta prošao:
- U tim momentima sam razmišljao da se te stvari dešavaju jer sam ih zaslužio. Nastojao sam da budem čvrsto na zemlji, jer sport ima pobedničke dane i one koji to nisu. Malo me je nerviralo što nas u trenucima trijumfa, postizanja golova i pobeda okolina i novinari dižu do neslućenih granica, da bi nas prvom lošom prilikom sačekali i bacili pod noge. Trudio sam se da ne slavim previše kad smo pobeđivali, a i da ne klonem duhom kad dođu loši periodi. Uloži se previše fizičkog i psihičkog napora za pripremu, a onda na utakmici ne krene kako ste planirali. Umem da se kontrolišem, ali pre ili kasnije pukneš. Psovao sam na srpskom, a posle sam naučio i na španskom. Shvatam da to izuzetno ružno izgleda na ekranu, ali u nekim momentima je to nemoguće izbeći. Kao Srbin, doživeo sam od navijača ovacije i poštovanje, od klubova razumevanje za situaciju u državi. Nisam imao nijedan incident, ali sam imao administrativnih problema na granici zbog prezimena koje je bilo na svim poternicama. Odvajali su me na stranu, govoreći: „Sa vama ćemo polako.“ Imao sam mnogo problema sa navijačima Zvezde, najviše prozivki sam dobio baš ja. Ni danas ne znam zašto baš ja, jer u Partizanu je bilo i većih igrača. Iz ove perspektive shvatam da je za mene to bio dodatni motiv da im dokažem da vredim. Mislim na kritike koje dižu i daju najveći motiv, a ne prozivke i seljačka pljuvanja. Uvek ima pojedinaca koji nemaju meru i o njima ne vredi raspravljati.
Teret oca
Srbija je najbolja zemlja za život. Tako razmišlja nakon trinaest godina provedenih u Engleskoj, Španiji, Italiji i Rusiji.
- U svakoj zemlji si građanin drugog reda, stranac, bez obzira na to šta si tamo postigao. Na sreću, moja žena i ja isto razmišljamo o tome. Nisam znao šta nas čeka kad se vratimo, ali sam znao da neću tamo da ostanem i da posle tri generacije naša deca više ne budu Srbi. Nismo se pokajali. Kad smo ih po povratku u zemlju upisali u stranu školu, zatekao sam i Nikolu i Isidoru uplakane. „Što smo se uopšte vraćali, ako ćemo opet u stranu školu?“, pitali su. Mislim da nikad nisam bio srećniji u životu. Odmah smo ih ispisali i upisali u našu školu. Nikola trenira fudbal i neću vam više ništa reći. Ne pratim ga, ne zanima me. On je u obavezi da ide u školu. Moraće da bude tri puta bolji i jači od mene i moraće da prođe svoju priču. Moja deca će imati breme mog imena. Moraće da budu svesni da to što sam ja apsolutno ništa ne znači za njihov život, a u našim uslovima može im samo odmoći.
Znam ljude
I danas kad pogledam lica ljudi čini mi se da kod 95 odsto mogu da izdeklamujem sve o njima na osnovu pokreta, pogleda, gestova, mimike. Ono što mislimo ne izlazi kroz usta nego kroz pokrete. Vremenom naučite da čitate signale. Taj dar mi je mnogo pomogao. Najgora stvar u fudbalu pored novca su ljudi privučeni novcem, a koji nemaju veze s fudbalom. Vrlo je bitno da znate koga imate preko puta. Ja izuzetno dobro prepoznajem ljude. Znam da su mi prijatelji oni koje sam imao kad nisam imao ništa. I danas su najbolji. Oni koji su došli posle, tu su iz interesa. Ne-mam toliko novca da više ne moram da razmišljam o njemu. Nijedna količina novca nije dovoljna ako o njemu ne razmišljate pravilno. Čovek mora da ima meru. Ne dozvoljavam mogućnost da me novac promeni ni 0,000 odsto. Problem je što se okolina promeni prema vama kada dođete u veći posed novca. Ne živim u zabludi da svi treba da me vole i da treba da im budem simpatičan. Voleo bih da me ljudi poštuju zato što sam nešto uradio savesno i pošteno. Nije mi problem ako sam nekome nesimpatičan, ne sviđa mu se kako pričam ili se oblačim.
Savo Milošević
Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs
Pogledaj vesti o: Savo Milošević
.jpg)
