Izvor: Politika, 22.Sep.2014, 09:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I naučnica može da štrika džempere
Prva žena sa titulom profesora na bečkom Elektrotehničkom Fakultetu za kolege je bila „ona Srpkinja”, dok se kao dete školovala u Nemačkoj „ona Jugoslovenka”, za vršnjake u Negotinu „ona Nemica”, a sad u Briselu o njoj govore kao o „onoj Austrijanki”. Šta su njena zadovoljstva?
Put Gordane Popović od Negotina do Brisela, preko Beograda, Beča i Nemačke trajao je četiri decenije. U međuvremenu je stekla mnoga naučna zvanja i priznanja, međunarodni ugled >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i posao o kakvom se sanja, rušila stereotipe o ženama u tehnici, gradila veze između istraživačkih zajednica Srbije i ostatka Evrope, postala dobrotvor i počasni građanin rodnog grada i Knjaževca, udala se za šahovskog velemajstora, a sama šahovske figure zamenila kuvarskim priborom, rodila tri sina kojima se beskrajno ponosi…
Njena skromnost i nenametljivost učinili su da je mnogo više poznaju i cene u svetu nego u Srbiji – sa izuzetkom Negotina, gde redovno posećuje roditelje, rođake i prijatelje iz detinjstva. Tako je učinila i prošle nedelje, nakon službenog boravka u Beogradu. Ali, ovom prilikom više nas zanima njen životni put.
– Moji roditelji, majka Aleksandra iz Orešca kod Knjaževca,učiteljica, i otac dr Tomislav Petrovićiz Velikog Izvora, lekar i poznati šahista, kao mladi su došli nakratko u Negotin. Tu su se sreli, zavoleli i ostali. Majka se zaposlila u gradskoj biblioteci, otac je radio kao ginekolog. Dobili su mene, pa brata Dragana… Kad sam napunila osam godina, tati su ponudili posao u Nemačkoj, pa smo se preselili tamo i ostali narednih osam godina, sve dok nije prevagnula mamina želja da se vratimo. Mučila ju je nostalgija za domovinom – priča Gordana.
Nemačka glava i srpsko srce
I sama se, našavši se u nepoznatoj zemlji čiji jezik nije govorila, našla u šoku.
– Nisam znala nemački a ni latinicu, pa sam sve što su nastavnici govorili zapisivala ćirilicom. Ipak, ubrzo sam se prilagodila. Sad ne samo da nemački govorim kao drugi maternji, već sam prilično poprimila i njihov mentalitet. Često mi kažu da imam „nemačku glavu, a srpske emocije”: s jedne strane tražim red, rad i disciplinu, a s druge, ako to ne dobijem, oni oko mene itekako osete moj srpski bes – priznaje naučnica.
Školovanje započeto u Nemačkoj nastavila je u negotinskoj srednjoj usmerenoj školi (sad gimnaziji) „Predrag Kostić”, koju je završila sa zvanjem tehničara za biotehniku i molekularnu biologiju.
– Još pamtim koliko sam se trudila da se uklopim u novu sredinu, da nadoknadim znanje, naročito iz matematike i prirodnih nauka. Na jednom testu iz fizike sam dobila dvojku, i to je za mene bio odlučujući trenutak: profesorka Jelena Jovanović me upitala da li mislim da bih mogla i bolje, pa sam sela i učila, i pokušala da razumem to što učim… i najzad ne samo popravila ocenu, već toliko zavolela te predmete da sam otišla na studije elektrotehnike u Beograd. Ka toj odluci me usmerio i moj profesor hemije Mirko Nikolić – kaže Gordana.
Malo je teže išlo sa uklapanjem u društvo. Dok su je u Nemačkoj nazivali „onom Jugoslovenkom”, za vršnjake u Negotinu je bila „ona Nemica” (za šta je, priznaje, i sama kriva: recimo, kad je jednom dobila poziv od školske drugarice da zajedno uče, odgovorila joj je „švapski” precizno: „Važi, vidimo se naredne srede u dva i petnaest”).
Posle studija, kad se 1992. zaposlila na Tehničkom univerzitetu u Beču – te godine je proslavla svoj 30. rođendan –kolege su je znale kao „onu Srpkinju”, a sad u Briselu o njoj govore kao o „onoj Austrijanki”, jer je u Savet za nauku u sedištu Evropske unije 2002. delegirana kao izaslanik Austrije, tojest austrijski nacionalni ekspert, zahvaljujući svom naučnom radu i ugledu.
Na ovom mestu bi trebalo reći da dr Gordana Popović ima dvojno državljanstvo. Srpsko je stekla rođenjem, i nikad ga se, tvrdi, ne bi odrekla, a austrijsko je dobila 1998. godine po specijalnom paragrafu austrijskog zakona, za postignute rezultate u oblasti nauke i istraživačkog rada.
– Dok sam u Beogradu studirala na Elektrotehničkom fakultetu, igrala sam šah, koji sam naučila i zavolela uz oca, i tako sam upoznala šahistu Petra Popovića, zaljubila se, udala za njega, otišla da živim sa njim u Novom Sadu, gde me i danas poznaju isključivo kao „Perinu ženu” i rodila Milana 1987. i Aleksandra 1989. godine. Moj najstariji sin diplomirao je biohemiju u Engleskoj i trenutno radi master iz evolucije ljudskog ponašanja, srednji je diplomirao mašinstvo u Londonu, gde je završio i master iz hemijskog inženjerstva. Uzgred, i moj brat i snaja su elektroničari, žive u Beču sa dve ćerke. Najmlađi Pavle rođen je 1999. u Beču, a sad pohađa Evropsku školu u Briselu – ne može a da se ne pohvali zadovoljna majka, koja tvrdi da su upravo oni njen najveći uspeh u životu.
Naravno, ne bi to bilo moguće bez doprinosa i onog četvrtog muškarca, šahovskog velemajstora, prvaka Jugoslavije u šahu, trećeplasiranog na prvenstvu sveta, dugogodišnjeg reprezentativca i bivšeg selektora državne šahovske reprezentacije… a Gordaninog supruga Petra.
– Bez njegove podrške i pomoći ne bih uspela da ostvarim ovakvu karijeru, a da to ipak ne ostavi loše posledice na naše sinove. On je bio uz njih kad sam, nakon odbranjenog doktorata, odlučila da na Tehničkom univerzitetu u Beču konkurišem za posao. Pomagali su i roditelji, a svekrva je prvih godina bila sa nama i na tome sam joj zauvek zahvalna – ističe naša sagovornica.
Na žalost, Marija Popović nije dočekala da čestita snaji na prestižnoj austrijskoj nagradi u oblasti nauke i istraživanja za2012. godinu: umrla je dan pre nego što je Gordana nominovana. Ipak, deceniju pre togamogla je s njom da podeli radost kad joj je kao austrijskoj naučnici srpskog porekla, uručena nagrada „Peter Emil Varga” za rezultate u istraživanju materijala i tehnoloških procesa. Novčani deo nagrade dobitnica nije ni sa kim delila, već je ceo iznos poklonila najboljim studentima iz Negotina.
Svoju humanitarnu misiju nastavila je na razne načine pomažući rodnom gradu i zemlji. Pored ostalog, odriče se honorara od 4.200 evra godišnje koji dobija kao član Upravnog odbora Univerziteta u Salcburgu; obezbedila je, preko Kola srpskih sestara iz Negotina, čija je predsednica njena majka Aleksandra, pomoć deci iz socijalno ugroženih porodica i izbeglicama. Iz fonda „Šuman trofej” mališani iz Orešca su iz Brisela dobili 11.500 evra…
Profesorka Popović je ovu dobročiniteljsku crtu povukla na baku Danicu i dedu Dragomira Nikolića iz Orešca, kaso i baba Stanu i dedu Petra iz Velikog Izvora koji su je učili da ceni i pomaže druge ljude, a to su joj i primerom pokazivali: sa njihovog praga niko nikada nije otišao tužan ili gladan. I suprug Petar je mnoge simultanke odigrao u dobrotvorne svrhe…
– Naravno da želim da pomognem i odužim se kraju koji toliko volim, i u kojem se divno osećam. Za mene je najlepši onaj put, koji vodi ka Negotinu! Kad dođem do manastira Bukovo osetim da tek onda mogu da dišem punim plućima. Volim i Orešac, i Veliki Idvor, i Knjaževac… Kad se unervozim negde daleko u svetu, samo pomislim na taj krajolik i odmah se smirim – priča naša sagovornica.
Gospodin inženjer (ni)je došao
Uprkos zvučnim titulama, pohvalama ova preduzimljiva žena više voli da priča o svojoj porodici, prijateljima, kolegama, o uspesima naših mladih naučnika u svetu… a o sebi tek poneku anegdotu.
– U Austriji žene slabo studiraju tehničke nauke, tako se nekako dogodilo da sam postala prva, a možda i jedina sa zvanjem profesora na Elektrotehničkom fakultetu Tehničkog univerziteta u Beču, od njegovog osnivanja 1815. godine. Konkurisala sam 1992. godine i ušla u uži izbor, pa su me pozvali na razgovor. Ušla sam u dogovoreno vreme u salu. Profesori me gledaju začuđeno. Predstavim se, oni me pitaju zašto nije došao inženjer Popović već je poslao suprugu. Iznenadim se pitanjem ali im objasnim da sam ja inženjer Popović i da sam ja konkurisala za posao – sa smeškom će Gordana.
Na fakultetu je aktivno radila sve do 2002, kad su je poslali u Brisel, a od tada je njeno mesto „zamrznuto”, čeka je da se vrati. Doduše, povremeno održi predavanje, ali sve ređe, iako je gostujući profesor i na univerzitetu Malta, i predavač Švajcarske organizacije za mikrotehniku na univerzitetima u Barseloni, Cirihu, Minhenu, Ženevi, Liježu…
Gordanina karijera u Briselu, za koju tvrdi da nikako nije „tipična EU birokratija” jer radi, i druži se, sa kolegama, poznatim naučnicima iz cele Evrope, počela je 2002. u resoru inženjerstva Generalnog direktorata za nauku i tehnologije. Potom je radila u resoru inteligentnih integrisanih sistema, pa bila zadužena za inovacije, nauku i tehnološki razvoj, a od oktobra 2010. je naučni i programski ekspert GD za nauku, zadužena da koordinaciju i procvenu projekata koji će biti finansirani sredstima programa Evropskog istraživačkog saveta. U tom svojstvu je i ovog meseca došla u Srbiju.
Kiflice za briselske kolege
Na naše pitanje kako provodi slobodno vreme, da li još igra šah s obzirom na to da je nekada nastupala na omladinskim prvenstvima Srbije i Jugoslavije, ona kaže da je obračune na crno-belom polju odavno prepustila muškim članovima porodice. Njoj više prija da zamesi testo i peče kiflice, pogaču ili gibanicu kojima se proslavila i među kolegama na poslu, ili se prihvati drugog kulinarskog poduhvata. Sredom i petkom posti, pa tada i muž pripomogne u kuhinji.
– Volim da heklam i pletem, naučila me je prababa Mika. Još dok sam na fakultetu spremala ispite, imala sam običaj da se preslišavam sve preplićući vunu iglama. Tako sam, učeći telekomunikacije, važan i obiman predmet, mom Peri isplela čitav džemper, a on je stvarno veoma visok čovek. Godinama je nosio taj džemper na turnire, da li da meni ugodi, ili što mu donosi sreću… Rado bih da mogu da štrikam i u avionu da se umirim, jer se bojim letenja a često putujem, ali mi na žalost iz bezbednosnih razloga ne daju da unesem pleteće igle u kabinu – smeje se Gordana.
Kako kaže, ipak joj najviše nedostaje što nema više vremena za one najbliže i najdraže, one koji su sticajem okolnosti uvek bili „na kraju reda” da je ne bi opterećivali zahtevima, već su joj, naprotiv, pomagali i trudili se da joj olakšaju život. To su njen suprug, njeni sinovi na koje je toliko ponosna, postali su uspešni ljudi, a sve su sami postigli, a pre svih njeni roditelji kojima duguje zahvalnost jer su joj dali slobodu, podršku i ljubav. Krila „da može da poleti”. I da im se povremeno vrati.
--------------------------------------------------------------
Sa nobelovcem u Beogradu
Povod za prošlonedeljnu posetu prof. Dr Gordane Popović srpskoj prestonici bio je da našim naučnicima i istraživačima ukaže kako da konkurišu za sredstva programa Evropskog istraživačkog centra Evropske unije, koji u narednom budžetskom periodu raspolaže sa više od 13 milijardi evra. Razgovore je vodila u svojstvu naučnog službenika tima ERCEA pri Generalnom direktoratu za nauku Evropske komisije. Specijalni gost koga je iz Brisela povela kao „pojačanje” bio je dr Tim Hant, član Naučnog saveta Evropskog istraživačkog centra, oksfordski profesor i dobitnik Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 22.09.2014.
Pogledaj vesti o: Sanja Popović
.jpg)
