Izvor: 025info.rs, 28.Okt.2014, 15:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike sećanja Alise Salopek: Podrum
Prelistavajući arhivu novinskih članaka na internetu, naišla sam na tekst o restituciji, odnosno o tome da "podunavske Švabe" traže povrat nekadašnje svoje imovine, što je skoro pola Vojvodine.
Onda je jedan deo te "polovine Vojvodine" i kuća koju su moji baba i deda (očevi roditelji) dobili kolonizacijom posle Drugog svetskog rata i dolaskom iz Žumberka. Ne znam da li će, ako se tim Švabama, ili njihovim naslednicima, >> Pročitaj celu vest na sajtu 025info.rs << koji traže svoju imovinu sa koje su morali da odu, ako im se dozvoli povraćaj imovine ili novca za istu, da li će se onda i nama vratiti ona dedina kuća u Žumberku? Ili bar zemlju gde su imali kuću, jer od kuće ništa nije ostalo?
Slika sećanja vratila me u jedno popodne, kad smo sestra i ja imale desetak godina. Mama je radila drugu smenu, a tata je posle posla odmarao. A kad je on tako posle podne zaspao, ni "topovi" ga nisu mogli probuditi.
Baš tog popodneva došao je njegov prijatelj Nikola sa nekim ljudima. Stali su "besnim" autom, nemačkih registracija, na našu ćupriju, i tražili mamu ili tatu. Iz auta su izašli muškarac i žena srednjih godina. Žena je bila jako našminkana i "bogato" obučena, što je nama deci odmah upalo u oči. Mada nam je prvo u oči "upala" bela pudlica u njenim rukama. Tog Nikolu, očevog prijatelja smo poznavale, ali ovu gospođu, i verovatno njenog muža, prvi put smo videle.
"Ovo je unuka čoveka koji je živeo u ovoj kući." - počeo je Nikola da nam govori upoznajući nas sa gospođom sa pudlicom.
"U ovoj kući je živeo naš deda Dako." – oglasila se moja sestra. - "Zar on ima unuku za koju ne znamo?!"
"Ne, ne..." – nastavljao je Nikola, ulazeći u dvorište i otvarajući kapiju da i ovi dvoje prođu. – "To je unuka Nemca čija je ovo kuća i ona je u njoj kao dete živela."
"Ovo je naša kuća, a ne nekog Nemca!" – skoro u isti glas smo sestra i ja "branile" dedinu kuću.
Kad je Nikola čuo da mama nije kući a da tata spava, prvo je rekao da ga probudimo, jer gospođa Beta, ili kako ju je već nazvao, ne može da dolazi sledeći put, a kad je video da tatu ne može ni "top" probuditi, rekao je Švabici da pogleda kuću i dvorište, kao nećemo mi ništa zameriti.
I prošli su pored nas, gledajući i zagledajući dvorište, kao da nas nije ni bilo.
Švabica je gledala zidove, hodnik, zavirivala u svaku sobu, kao da meri i da je kupac kuće. Rukama je doticala zidove, pa maramicom brisala suzne oči.
Nikoli je pričala nešto na nemačkom. On nam je preveo da se ona u tom hodniku igrala. Da je tu nekad bio dugačak hodnik sa žuto-crvenim ciglicama po kojima je kao dete skakutala. Htedoh reći da se i ja sećam hodnika sa tim ciglicama, pa opet ne plačem. Zaćutah. Kao da bi me ona i razumela!
Kad je obišla sve sobe, na kraju hodnika je rekla da želi u podrum.
'Ajde, kad si već obišla sve idi i u podrum.
Silazila je stepenicama od starih cigala, polako, pazeći da se ne otklizne na vlažne ciglice. Pogledom sam pratila njen hod. I pogled. Sve sam pratila, jer sam htela da vidim šta ona ima da traži u našem podrumu. Pa dole nema ništa sem prljavih flaša i tegli od zimnice i jedne rupe u kojoj se nekad gasio kreč. Švabica je sišla i rukom doticala delove zidova, kao da nešto traži, kao da nešto osluškuje. Drugom rukom čvrsto je stezala pudlicu, umirujući je da ne laje. Ostala je dole nekih minut-dva i krenula nazad. Nešto je Nikoli, opet na nemačkom rekla, i žurno izašla iz hodnika i naše kuće. Pred kapijom se zahvalila što smo joj dozvolile da pogleda "svoju" kuću, baš tako je rekla "svoju" (odnosno, tako nam je Nikola preveo). Seli su u auto i otišli.
Švabicu, njenog muža i pudlicu više nikad nisam videla. Ne znam da li je Nikola nekad majci i ocu pričao o njihovom dolasku, samo znam da smo sestra i ja posle dobile veliku grdnju od majke što smo nepoznate ljude pustile u kuću.
Danima smo posle toga sestra i ja kuckale po zidovima podruma, ne bi li čule neku "šuplju ciglu", ispipale smo taj podrum uzduž i popreko, ne bi li, kao u filmovima, pronašle neki davno sakriven "ćup" ili šta god je Švabica tražila u našem podrumu.
A ko zna, ako Srbija dozvoli, ovo što su "podunavske Švabe" naumile, možda se nekad sretnemo sa onom bogatom Švabicom ili nekim njenim naslednikom.
.jpg)
