Izvor: Blic, 26.Maj.2017, 14:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anđelko Anušić, dobitnik “Zlatne sove” i Ćopićeve nagrade: Tragam za ljudskim dokumentom u istoriji
Sve što pisac stvara za njega je izazov. I jednako tako odgovornost. Književnik uvek mora biti jednak sebi. Ovo je za “EuroBlic” rekao književnik Anđelko Anušić, autor romana “Glasovi sa granice”, koji je u ovom, ali i drugim delima pokrenuo važnu temu o kojoj se nije mnogo govorilo - temu Vojne Krajine.
Anušić je za ovo delo dobio “Zlatnu sovu”, a 8. juna biće mu uručena i nagrada Fonda Zadužbine Branka Ćopića.
„Glasovi sa granice“ su, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kaže on, pokušaj da se istorija (koja je uvek hladna, štura, dekartovski racionalna, retko nepstristrasna i ne tiče je se život čoveka, ljudi) vidi očima žrtve.
Onih koji su nevino stradali, patili, trpeli i trpe. Živi primer za to su Srbi iz Krajine i Hrvatske, kroz vekove, do danas. I ne samo ovaj deo našeg nacionalnog korpusa.
- U ovome romanu, i drugim mojim prozama, tragam za „ljudskim dokumentom u povesti “, kako je pisao V. Desnica. Jer je tek očima žrtve moguće sagledati (steći) apsolutno iskusvo života i smrti, kako kaže Bogoljub Šijaković. Žrtva i žrtvovanje, podseća isti autor, ne smeju da postanu tek puka nesreća, akcident i incident, kako je u našoj istoriji gotovo pravilo. To mora postati transcendencija i katarzični proces, da bi postalo norma življenja. Norma delanja našega čoveka koji samosvešćeno živi u istoriji osvetljenoj i osvećenoj herojstvom žrtve. Jer je samo ona heroj. Književnost, čini mi se, traga za čistotom i svetošću žrtve. Mrtvi ne stare, kako kaže Siniša Kovačević u svojoj poznatoj drami – rekao je Anušić.
Na pitanje šta je to u ovom romanu za šta smatra da je osvojilo naklonost članova žirija Ćopićeve nagrade, Anušić kaže da, budući da mu još nije poznato celovito obrazloženje, nagađa da je to, možda, jezička moć transpozicije njegove tematske fuge; zapravo, vojno-graničarskog, vojno-krajiškog motivskog, kulturno-istorjskog korpusa, čemu naša književnsot dosad nije posvećivala nikakvu pažnju.
- Pritom ne treba zaboraviti da je upravo Branko Ćopić u svojim delima maestralno upotrebio sav potencijal našega jezika, kako njegovu književnu normu, tako i narodni jezik i govor. Brinući o primarnoj, estetičkoj strani svoga dela, jednako se starao i o etičkoj. U ovoga pisca svaka je reč, i jedino ta reč, na svome mestu, sa dignitetom izrečena – kaže Anušić.
Anđelko Anušić je u jednom intervjuu rekao da su “nekvalitetni književnici potencijalni kandidati za političarenje”.
Na pitanje kakvo je danas stanje i koliko je politike u književnosti kaže da je “politika otrovni žalac u čovekovo (trulo!) meso koji, žalac, ne proizvodi, videli smo to kroz istoriju, ni smisao, ni memorijalno sećanje, ni katarzu, već, napotiv, potakne kuljanje njegovih nagonskih sila, zoologiju strasti, i čovek se bukvalno prazni, svodeći sebe na svoj primordijalni, puki biološki refleks”.
- Nažalost, politika se ne može izbeći. Ona je sila nad silama, poslodavac boga Marsa, koja pokreće ubijanje i svakojake ljudske gadosti. Političkog smeća ima svuda, sapliće nam korake, pa i u knjigama nekih pisaca, ako se oni uopšte mogu tako nazvati. Kad se ovi žele dodvoriti domaćoj ili inostranoj ideologiji – onda se sakriju u karaulu politički korektnog. Upravo su ovi najopasniji političari. Sofisticirani politikanti. Fariseji našega veka – smatra Anušić.
Lepota koja spasava svet
Jednom prilikom Anušić je rekao da „u veku zla pisac nema pravo da okrene glavu od svoga naroda“.
- Književnost, kao pojam apsolutnog smisla u vremenu i prostoru, i izvan vremena i prostora, pojam bezinteresnog dobra i lepote, neprestano vodi dijalog sa zlom u čoveku i svetu. A zlo je, znamo, tragični pokretač života, i zato je takmac dobru, često ga i nadmašuje. Taj dijalog jeste mogući put ka katarzi, pročišćenju, staza ka duhovnom, moralnom, emotivnom, ka lepoti koja će spasiti svet, kako je govorio i verovao otac starca Zosime. A i sam sam na toj strani sveta – kaže Anušić.
.jpg)
