Kulturu strahopoštovanja zameniti kulturom razgovora  

Dekan Komunikološkog koledža u Banjaluci dr Aleksandar Bogdanić objašnjava kako u BiH unaprediti politički dijalog

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Politički dijalog u Bosni i Hercegovini još je u razvoju, što je rezultat nasleđa prošlosti i nedostatka razvijenog političkog dijaloga.

„Politički dijalog u BiH je, osim toga, opterećen sukobom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političkih elita, koje nemaju uvek toliko nepomirljive interese koliko im u ostvarivanju tih interesa odgovara da komuniciraju sukob i isključivost”, kaže u razgovoru za „Politiku“ dr Aleksandar Bogdanić, dekan banjalučkog Komunikološkog koledža.

Na pitanje kako izaći iz ovakvog stanja, dr Bogdanić odgovara:

„Moramo se učiti izražavanju i razgovarati. A to počinje od malih nogu. U porodici i školi. Kulturu strahopoštovanja i autoritarizma treba zameniti kulturom razgovora. Naše društvo je, u komunikativnom smislu, u dobroj meri još uvek tradicionalno. Dominira defanzivno komuniciranje. U njegovoj pozadini je komunikativni model koji obično nazivam ’razgovor sluge i gospodara’. Razgovor se svodi na naredbe, optužbe, osude i pretnje, odnosno na pravdanje i negiranje. Naravno, u takvom jeziku su česte i različite kvalifikacije, pa i ruganje.”

„Imamo bogatu rugalačku kulturu čije znakove možemo naći svuda, čak i u toponimima i prezimenima. U školama decu ne učimo kako da se usmeno izražavaju i razgovaraju sa nastavnicima, nemamo podsticajnog komuniciranja koje je put ka razvoju kulture dijaloga. Opis i argument treba da zamene propis i sud, a saradnja treba da zameni manipulaciju: u porodici, u školi, u medijima i u skupštini. A sve to iziskuje uporan rad i puno strpljenja i vremena.”

Objašnjavajući zbog čega je u političkom dijalogu „nacionalno iznad racionalnog, odnosno etnos iznad logosa”, dr Bogdanić kaže da je više stvari uticalo na takav rezultat: lični interesi političkih elita i instrumentalizovani mediji, a pomogli su i naš društveno-kulturološki kontekst i obrazovni sistem, odnosno nedemokratski obrazovano stanovništvo.

„Najviše su, naravno, uticali posebni interesi političkih elita koje su na umu uvek imale vlastite materijalne i druge interese pre suštinskih interesa građana. Te svoje interese su prikrivali i ostvarivali na sukobu između građana, koji je, između ostalog, retorički izazvan na lažnoj ugroženosti nacionalnih zajednica i kvaziisključivosti nacionalnih interesa.“

„Još su antički filozofi primetili da govor ne mora biti logičan i tačan da bi bio vrlo uticajan, i to posebno onda kada se govornik predstavlja kao nacionalni heroj, odnosno kad određenim slikama i pričama budimo snažna osećanja kod ljudi. Jednosmerni komunikativni mediji, posebno vizuelni, prirodno su ubeđivački, zbog čega kod njih sadržajno vladaju ’krv’ i ’strast’, a iz istog razloga onda ti mediji vladaju nama. Razgovor i tekst su mediji logosa. Stoga dijalog – ravnopravni razgovor – može biti oruđe demokratizacije društva i emancipacije pojedinca. Zato, pretpostavljam, neki vodeći političari beže od ravnopravnog razgovora, naravno često se pravdajući neodloživim državničkim obavezama.”

Osvrćući se na konstataciju Ivana Lovrenovića da je pitanje dijaloga ujedno i pitanje opstanka BiH, dr Bogdanić ističe:

„Nijedna društvena zajednica ne može opstati bez razgovora i dogovora o osnovnim vrednostima i zajedničkim interesima. Razgovor je ono što svaku ljudsku zajednicu održava u životu. Bez plodotvornog dijaloga ona ne napreduje, a bez bilo kakvog dijaloga ona nestaje.”

Dr Bogdanić je prokomentarisao i stav dr Mile Lasića da u BiH postoje tri javnosti, bez demokratskog karaktera i potrebe da se nađe integrativna nit oko koje bi se okupili Srbi, Hrvati i Bošnjaci.

„Lasićeva ocena je tačna. Naravno da je moguće pronaći integrativnu nit. Činjenica da živimo u istoj državi je dovoljna da se pozabavimo time kako da ona bude što više na usluzi građanima, kako da im život bude što lakši i bolji. Moglo bi se istkati lepo tkanje od takvih niti, samo ako postoji želja za tim.”

Govoreći o ulozi medija u unapređenju kulture dijaloga dr Bogdanić kaže da oni mogu da doprinesu poboljšanju u ovoj oblasti. „To mogu da urade pod uslovom da deluju autonomno, kad imaju samostalnu uređivačku politiku i principe kojih se dosledno drže, tada svakako doprinose dijalogu, naravno, u onoj meri u kojoj to masovni mediji mogu raditi, jer su oni po prirodi uglavnom jednosmerni.”

„Onda kada i novinar i urednik prihvate da su narodni tribuni, da zastupaju interese svojih čitalaca, gledalaca i slušalaca, a ne reklamera i političkih elita, tada mediji najviše doprinose emancipaciji građanina i unapređenju razgovora, odnosno plodotvornom razgovoru građana u javnom prostoru u BiH.“

Boro Marić

objavljeno: 07.12.2010.

0 0

Dodajte komentar