Izvor: Politika, 02.Sep.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zgodna baka na štiklama
Na repertoaru popularne glumice bilo je raznih karaktera, teško je sve te uloge i nabrojati, ali san joj je da odigra i jednu veliku mušku ulogu
Kada Ljiljana Stjepanović glumi, čovek i ne mora da je gleda. Dovoljno je da sluša njen tako snažan i raskošan glas koji otvara prostore, otkriva dubine, opčinjava, uzdiže i onda „baca na zemlju”. Zahvaljujući tom moćnom vokalu ova umetnica vatrene energije često zabavlja publiku pevajući romske pesme iz raznih predstava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kojima je igrala u svom matičnom „Pozorištu na Terazijama”. Baš dan uoči susreta sa nama vratila se sa gostovanja na Palama, gde je zapravo održala koncert.
Oduvek je volela da sluša cigansku muziku, mada ni sama nije znala da ume da peva dok nije „bila primorana” da to čini na sceni.
– Ne znam tačno koje godine sam dobila ulogu starice Izergil u prvoj verziji mjuzikla „Cigani lete u nebo”, koju je režirao Čeh Petar Novotni. Bio je zgranut mojom energijom i dodelio mi je pet solo numera. Nekako mi je krenulo. Ispostavilo se da to ide uz moj temperament. Gledajući predstavu, Igor iz „O’Đile” odmah me je pozvao da snimim sa njima film „Osmi dan u nedelji”. Posebno sam ponosna što sam sarađivala sa ansamblom koji je sa tom muzikom obeležio jedno vreme. Ostala mi je kaseta kao uspomena. Predstave su vrlo gledane i već godinama ide i druga verzija, tako da praktično pola moje karijere glumim staricu Izergil. Režiser Vlada Lazić je mladim glumcima dao da budu u prvom planu, a mene je stavio u ćošak, ali ja iskoristim tih svojih pet minuta – kaže umetnica koja, kako je u monografiji o njoj zapisao Vojkan Borisavljević, „podjednako dobro igra i glavne i sporedne uloge, i bez obzira na to da li u predstavi izgovara nekoliko rečenica i otpeva jednu ili dve pesme, ili igra noseću rolu, efekat je uvek isti – izvanredan!”
Ljiljana je bila stipendista „Pozorišta na Terazijama” i sentimentalno je vezana za to pozorište. Ono je njena druga kuća i druga porodica. Tu je započela karijeru i ostala do penzije, pa i nadalje, jer ne prestaje da radi. Publika je može videti i u „Zvezdara teatru”, „Akademiji 28”, Kruševačkom pozorištu... Sa svim tim predstavama gostuje svuda redom, što iziskuje veliki napor, ali ona jednostavno bez glume ne može da živi.
Privlače je muške uloge
Na njenom repertoaru bilo je raznoraznih karaktera, teško je sve te uloge i nabrojati. Najmanje se pojavljivala u filmovima, ali što se pozorišta tiče, odigrala je više od sto naslova, a o serijama da i ne govori. Televizijski gledaoci je pamte kao „Spečenu” u „Boljem životu”, Ozrenku Soldatović u „Srećnim ljudima”, Sidu Pandurović u „Porodičnom blagu”... a trenutno je identifikuju i sa toplim likom Radojke, žene iz naroda u seriji „Selo gori, a baba se češlja”. Baš nedavno ju je u Opatiji prijatno iznenadio čovek koji je prišao i uzviknuo oduševljeno, prepoznavši je: „Jao, Radojka...”
– Sve sam živo igrala, od kraljica, do prostitutki. Sada mi je u „Zvezdara teatru” poverena uloga kakvu do sada nisam tumačila. Igram privlačnu baku sa velikim štiklama, u helankama... To je i meni nešto sasvim novo, jer me nisu tako gledali čak ni kad sam bila mlada. Veoma uživam i u tom izazovu. Stalno ponavljam, možda sam i dosadna, da bih volela da odigram i jednu veliku zrelu mušku ulogu. To mi je san. I kao mlada sam se nudila da igram Sanča Pansu, ali mi nisu dali. Svom pozorištu nikada nisam oprostila što mi to nije dozvolilo. Ne bih pravila karikaturu od lika, ozbiljno bih to radila. A imam taj zreli muški glas koji je odgovarao čak i Don Kihotu. Ili Mitketu. Zašto da ne? Majka sam dva sina i celog života sam pokušavala da budem bliska sa njima, zato me muška psihologija vrlo zanima. To mi je za sada neostvarena želja, ali ko zna... Još sam mlada i perspektivna glumica – govori uz smeh svojim mirnim, dubokim glasom, ogrubelim od duvanskog dima, ova šarmantna i neposredna žena, koju kolege iz milošte u šali zovu čika Ljilja.
S obzirom na okolnosti koje su je snašle, Ljiljana je svoju snagu silom prilika dokazivala i u privatnom životu. Kada bi, kaže, napisala autobiografiju, ljudi ne bi mogli da veruju koliko je život za glumicu jednog velegrada bio komplikovan, počev od surovog izbacivanja iz stana, bolnog razvoda...
– Udala sam se mlada, iz velike ljubavi, iz gimnazijskih dana. Imala sam tek 21 godinu, još sam studirala glumu.Nažalost, naša ljubav nije dugo potrajala. Razvela sam se sa nepunih 27 godina i ostala sama sa dvoje male dece, na početku karijere. Moju energiju je bilo teško pratiti. Eto, neka ja budem krivac zbog raspada braka, ne želim da prepričavam razne loše okolnosti. Lično sam donela tu strašnu odluku i mislim da je ispravna, jer je tako bilo bolje i za mene i za naše sinove. Pošto sam patrijarhalno vaspitana i u takvoj sam porodici odrasla, to mi je veoma teško palo – iskrena je Ljiljana, koja je, i pored svega, sa bivšim mužem nastavila da se viđa s vremena na vreme, jer je smatrala da Igor i Vlastimir treba da budu u kontaktu i sa ocem. Mnogo je plakala kada je umro.
Bilo je emocija koje su posle razvoda zagolicale njeno srce, imala je i jednu dugu vezu, bila je lepa dok je trajala, dodaje zagonetno, ali već godinama je sama, bez životnog partnera. Ne smeta joj samoća, uživa u slobodi i konačno može da se posveti sebi.
– Mada su sinovi odrasli i stekli svoje porodice, oni su uvek prioritet mog života, ali nađem vremena i za sebe. Pišem poeziju, izdala sam i dve knjige, a imam toliko pesama da bih mogla još četiri da objavim – otkriva naša sagovornica.
Ljiljana neizmerno voli da se druži.
– Imam divne drugarice. Jedna je radila kao zubar, druga je inspicijent u penziji, treća pi-ar Pozorišta na Terazijama... Tanja Peternek je među njima, iako je mlađa. One su mi kao sestre. Pomažemo se, putujemo, pričamo, nađemo se da jedemo crevca na žaru, svratimo i u kafanu. To je prostor koji me fascinira. Naši provodi su za pamćenje. Popijemo hladno pivce, proveselimo se, ja i zapevam ako treba... Vrlo često odemo i u moju vikendicu u Vinči. Nije baš pored Dunava, ali ima fantastičan pogled na Dunav. Tih 10 ari placa na kojem su moji roditelji, nažalost sada pokojni, podigli kuću pod stare dane, poklon je od njih. Tamo se i familijarno okupljamo. Brat i snaja imaju dva sina, obojica su oženjeni, stariji ima i ćerku, evo i moji sinovi su se poženili i dobili ćerke, a još će i da se širi krug. Divno se slažemo i lepo mi je kad smo zajedno, pa sam ja uglavnom inicijator – priča umetnica sva ustreptala, ne skidajući široko osmeh s lica kao svoj zaštitni znak.
Na beogradskom asfaltu
Ljiljana je beogradsko dete. Rođena je u Gradskoj bolnici na Zvezdari, odrasla u Zahumskoj ulici, kod Vuka. Svom ocu Jovanu Stjepanoviću je bila veoma privržena.
– Tata je, inače, Slavonac. Njemu su ubili i majku i oca, i babu i dedu, i rođenu sestru, i od stričeva... On je tri godine bio u logoru u Jasenovcu i jedan je od malobrojnih preživelih. To je za njega bila teška trauma. Sanjao je do poslednjeg dana sve to, jecao u snu... Non-stop je pričao o tome, tako da sam i ja to preživljavala. Čuveni reditelj Spilberg je s tatom napravio dokumentarac. To što naši ovde nisu uradili, jer mi ne znamo ni jednu svoju žrtvu da cenimo, uradili su Amerikanci. Dobio je diplomu u znak zahvalnosti što je pristao da govori. Emitovano je i kod nas, ali on je ubrzo posle toga, u 84. godini umro, pa nisam bila u stanju da pogledam, niti mogu – ne skriva emocije.
– Moja majka Milojka je bila dugo bolesna, ali umrla je posle oca, u 79. godini. Kažu da bol prolazi. Ne! Kad roditelj ode, izgubite deo sebe i ta bol ostane za sva vremena. Imali smo divne roditelje i moj, dve godine stariji brat Ljubiša i ja, bili smo mnogo vezani za njih. I svoju decu sam vaspitavala da je porodica osnov svega i da treba da se drže zajedno. Vaspitala sam ih da budu pošteni i čestiti ljudi i mnogo se ponosim njima. Oni su bili moj pokretač, moja snaga. Među njima je razlika četiri godine. Igor se oženio u 26 godina. On i njegova supruga Natali 2000. godine podarili su mi unuku Kseniju. Vlastimir se sa Majom venčao u 36. godini i pre nepunu godinu i oni su dobili ćerkicu, koja nosi moje ime. Imam divne snaje. Volim ih kao da sam ih ja rodila, a što je najvažnije, i one vole mene – kaže puna sreće.
I sećanje na bezbrižne dane detinjstva pričinjava joj veliku radost. Provodila ih je u Beogradu, a pošto je njena majka iz Vinče, s vremena na vreme preko raspusta je odlazila tamo kod babe i dede.
– To je bilo potpuno bezbedno vreme. U Dimitrija Tucovića smo se igrali između dve vatre nasred ulice, jer jedan fića prođe u mesec dana. Te pedeset i neke godine – dakle sredinom prošlog veka, nismo imali ni televizor, a kamoli kola. Ali, mi smo se družili, za razliku od ove današnje dece koja se dopisuju preko tableta, mobilnih telefona... Moje detinjstvo je bilo i puno muzike. Majka je imala napolitanski temperament i umela je da povisi ton i za šta je trebalo i za šta nije, ali zato je divno pevala. Pamtim njene solo „koncerte” dok je mesila hleb. Brata i mene je budila pesmom. Bez obzira na strašnu sudbinu i tata je bio blage i vesele prirode, a takođe i vrlo duhovit i temperamentan čovek. Mislim da sam na njega malo povukla taj glumački talenat. On nam je stalno nešto priređivao. Dosta nam je i čitao. Imala sam možda samo četiri godine kada sam „upoznala” Dostojevskog, i bio mi je veoma dosadan u to vreme – opet se slatko glasno smeje i sa zadovoljstvom ističe da je osim detinjstva, ovo najlepši period njenog života.
– Okružena sam ljubavlju svojih najdražih, još uvek me zovu da radim, volim to što radim i šta čovek može više da poželi, nego da ima mirnu starost – rezimira naša sagovornica, koju je možda najlepše opisao njen kolega Dragan Vujić Vujke: „Kada bih u paleti boja tražio nijansu, da bih dobio ono što Ljiljana Stjepanović, po meni, zaista jeste, morao bih da pomešam nekoliko njih: nevinobela, ljubavnocrvena, majčinskoplava, mangupskižuta i treperavoljubičasta.”
---------------------------------------------------
Sportsko srce
– Nisam sportski tip, jedino imam srce sportsko! Verovatno sam zbog te moje energije i strasti u osnovnoj školi i gimnaziji dobijala priliku da igram košarku i rukomet. Devojčice koje su branile bežale su sa gola kad ja pucam. Napravila bih zastrašujuću grimasu, ali nisam imala jake ruke. Nisam se posebno proslavila ni u košarci. Vrlo teško sam davala koševe, jer nisam bila dovoljno visoka, ali zato nije niko od mene mogao da dobije loptu. Čak sam dobro i trčala, ali kratke staze. Uvek sam pobeđivala, jer taman posla da neko stigne pre – otkriva svoje davnašnje ambicije.
– Za razliku od mene, stariji sin je bio talentovan za sport. Bavio se plivanjem i košarkom. Čermak ga je zvao da igra za Partizan. Možda sam malo pogrešila što sam ga izvukla iz košarke, ali je počeo naglo da raste, pa sam se uplašila da mu to ne ugrozi zdravlje. Međutim, važno je da su se obojica bavili lepim stvarima dok su bili u pubertetu, pa nisu pošli stranputicom. Moji roditelji su mi dosta pomagali oko čuvanja dece, ali sam ipak nastojala da moji sinovi budu tu gde sam i ja, pa su dosta vremena provodili sa mnom u pozorištu. Stariji je često statirao u predstavama, a mlađi je čak igrao i glavnu ulogu u predstavi „Moj tata socijalistički kulak”. Ipak, nije upisao glumu. Kasnije, kada je već dao dve godine fakulteta, poželeo je da pređe na Akademiju, ali je tada bilo kasno. Završili su školu i zaposlili se. Stariji radi u ŽTP-u i živi sa svojom porodicom na Dorćolu, u stanu svog oca, a mlađi je organizator i producent u Madlenijanumu, i on i njegova porodica stanuju sa mnom – kaže Ljiljana.
Nimalo ne žali što nisu pošli njenim stopama, jer su tu unuke. Jedna će najverovatnije da postane glumica.
– Ksenija je volela glumu još kao mala. Možda sam ja „krivac” za to, jer je stalno „visila” sa mnom po pozorištu. Imala je pet i po godina kada je dobila ulogu u TV seriji „Selo gori, a baba se češlja”. I u Dadovu je dve, tri godine, kod Kokana Mladenovića učila glumu, igra i u dve predstave u Madlenijanumu, sa mnom snima reklame... Ona je sada u prelomnim godinama, ove godine je upisala gimnaziju i može i da promeni mišljenje. Za sada je zainteresovana, ali videćemo. Bitno mi je samo da je srećna i da izabere posao koji će da voli. Velika je stvar kad uživaš u onome što radiš, jer je to oaza u koju uvek možeš da pobegneš. Mene je moj posao štitio od mnogih ružnih stvari. Čim stanem na scenu, zaboravim na probleme i bolesti, tuđe i svoje...
---------------------------------------------------
Bez veze upisala Akademiju
– Potičem iz radničke porodice. Tata mi je bio vojno lice, mama kuvarica. Imala sam dosta talentovanih u porodici za pisanje, ali ne i što se tiče glume. Ali, obožavala sam Čkalju i on je „krivac” što sam već u prvom razredu osnovne škole otišla na audiciju u Radio Beograd, u dramsku grupu Bate Miladinovića, i tu ostala deset godina. Snimala sam „Dobro jutro, deco” i razne radio-drame, predstave... Tu se razvila ljubav prema glumi koja nikada nije prestala. Podrazumevalo se da ću se time baviti. Roditelji nisu bili voljni, tata pogotovo, voleo je da upišem ekonomiju, a da sam to završila, propalo bi preduzeće gde bih se zaposlila. Na Akademiju sam odmah primljena, mada je bila velika konkurencija. U mojoj klasi bili su Snežana Savić, Radoš Bajić, Zlata Petković, Gordana Kosanović, Gordana Pavlov, Ivan Klemenc, Bogdan Diklić, Lazar Ristovski, Srđan Bedić, Slavoljub Fišeković... Pre nekog vremena Sneška Savić me pita da li se sećam šta sam napisala u molbi. Ko da se seća šta je bilo pre 500 godina? A ona kaže: Napisala si: „Ja nemam vezu, ali nemojte da to bude razlog da me ne primite.”
.jpg)
