Za Fišera je šah bio isto što i život  

Nekad jedan od najboljih šahista sveta priča o osvajanju titule šampiona sveta, Botviniku kao Kantu, preprodaji štofova, slučaju kao pravilu života, filozofu Vajningeru...

Borislav – Bora Ivkov, nekad jedan od najboljih šahista sveta, napisao je novu knjigu: „Opčinjeni šahom”. To je lična priča, ali i biografija o drugima, pa i nastavak prethodne: „Mojih šezdeset >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina u šahu”.

Rođen je 12. decembra 1933. u Beogradu. Istoriju šaha obeležio je činjenicom da je 1951. pobedom u Birmingemu, postao prvi omladinski šampion sveta, a 2006. zatvorio je taj šampionski krug. U Davosu je osvojio Prvenstvo Evrope za veterane.

Bio je pobednik međunarodnih turnira na svim kontinentima.

Karijeru je ukrasio i kao selektor. Sa muškom ekipom je osvojio drugo mesto na Prvenstvu sveta u Lucernu (1989), a sa ženskim sastavom je stigao do drugog mesto na Prvenstvu Evrope u Batumiju (1999).

Bio je veliki miljenik ženskog pola. Dva puta se ženio. Iz braka s Olgom, najlepšom ženom Mar del Plate, ima sina Borisa (50), koji je sad lekar u Njujorku, a posle Olgine smrti oženio se Brankom, s kojom ima ćerku Anu (31) i sina Igora (29), a od Borisa, unuka Mišu (15).

Kako je to biti šampion sveta?

Veličanstveno. Ali ja sam i svojim pobedama uvek „gledao u zube”. Zato kad je reč o tituli omladinskog šampiona sveta, moram da kažem da sam je osvojio lako. Pravo učešća imali su mlađi od 20 godina, a naši, tada bolji od mene, Fuderer i Matanović bili su stariji, Danac Bent Larsen bio je vrlo mlad, pa mi niko nije bio pravi rival, jer sam titulu majstora osvojio dve godine ranije.

Da li ste se spremali za mečeve?

Nikad se nisam posebno pripremao za bilo koje takmičenje. Meni je u svim životnim odnosima, pa i kad igram šah, bio najznačajniji lični mir i potpuno zadovoljstvo. Tada sam pružao maksimum u svemu.

Kako ste tada živeli?

Svi uslovi su bili posebni. Pri dolasku na turnire plaćali su nam i put i boravak. Svi hoteli u kojima smo boravili bili su na najvišem nivou. A i nagrade su bile odgovarajuće. Za pobede u Mar del Plati i Buenos Ajresu dobio sam ukupno 1.200 dolara. To je 1955. bilo veliko bogatstvo.

Šta ste kupovali?

U to vreme mi u Jugoslaviji nismo imali račune u bankama, pa taj novac nismo mogli da donesemo kući. Morali smo sve da potrošimo. Tako smo Gligorić i ja u Argentini kupili po 60 metara različitih štofova za odela koje smo poslali poštom u Beograd na razne adrese, pa smo posle toga taj materijal prodavali.

Kakvi su bili veliki šahisti?

Bilo bi najbolje da kažem da su bili čudni. Ako bih rekao nešto drugo, bilo bi to nepovoljno za njih, šah i šahiste. Botvinik je bio povučen. Ponašao se kao filozof Kant koji nije napuštao svoj grad. A Karpov i Kasparov, koji su došli na svetski šahovski vrh posle Fišera, pokupili su sav kajmak. Fišer je nagradni fond na turnirima podigao do neba, pa je 1972, kao šampion sveta, posle pobede u meču sa Spaskim, tražio određene povlastice za meč protiv izazivača. Kad to nije dobio, on se povukao, pa je Karpov 1975. zaseo na šahovski presto bez borbe.

Zašto se Fišer povukao?

Na pitanje šta je za njega šah, Fišer je kazao: „Teško je to reći, jer šah je kao život”. I to je istina. Za njega je šah bio isto što i život. On je na život gledao u crno-beloj tehnici. Ili bolje rečeno kao borbu na život ili smrt. Tako je i igrao šah. Malo je imao vedrih tonova. Bio je u suštini tragična ličnost. Takvi su bili mnogi veliki ljudi: Bajron, Puškin, Jesenjin, pa i Dučić, Crnjanski.

Koliko je Fišer bio genijalan?

On je, sigurno, jedan od najvećih igrača šaha svih vremena. To je neosporno. Igrali smo 10 partija. Rezultat je 6:4 za njega. Odlike genijalnosti su – univerzalnost, originalnost i moralnost. Fišer jeste bio moralan, ali nažalost, jednostran. Znao je samo za šah, a ne za život i sreću na drugim stranama.

A vi ste bili kovač svoje sreće?

Apsolutno ne. Od dve krajnje pretpostavke: da je o nama sve sudbinski zapisano u nekom nebeskom kompjuteru ili da je sve slučajno, sklon sam da verujem da se u našim životima, uglavnom, mnogo toga događa slučajno. Ono da je „svako kovač svoje sreće” zauzima samo mali prostor na našem životnom putu.

Na primer?

U oba braka sam ušao zahvaljujući slučaju. Olgu sam upoznao kao lepoticu Mar del Plate kad sam bio pozvan na šahovski turnir. Njeni su iz Dalmacije došli u Argentinu početkom prošlog veka. Umrla je, nažalost, 1975. u 40. godini. A drugu suprugu upoznao sam kad sam došao u stan njene majke po avionsku kartu.

Zašto se i šah deli na muški i ženski?

To se može objasniti ulogom žene kao majke, pa istorijski, ali i naučno. O tome je pre 110 godina pisao filozof Oto Vajninger u knjizi „Pol i karakter”, u kojoj tvrdi da je „seksualni afinitet a ne ljubav, presudna spona između žene i muškarca”. Meni je samo žao što Vajningeru nisam stigao da dam savet da on , posle svih svojih teorija o ženi i muškarcu, napiše i fusnotu sledeće sadržine: „I šah, i muzika, i sve što je čovek izmislio, ne bi imalo smisla da nema žena”.

Koja su vaša duhovna traganja?

Ljudi su strašno sujetni. Samo se plašim da sam u svojoj objektivnosti, ponekad bio sujetan, verujem i pretenciozan, pa moguće i patetičan. Znam samo da je velika lična pobeda ukrotiti sujetu do umerenih granica.

-----------------------------------------------------------

Potraga za psom Rokijem trajala 13 dana

Šta nikad nećete zaboraviti?

Kad sam se 1991. vratio u Beograd sa turnira u Ovijedu. Stigao sam posle ponoći, a na vratima me nije sačekao pas, mešanac, Roki. Komšija ga je izgubio u Obrenovcu. Od tada sam 13 dana, sa osmogodišnjim sinom Igorom, tražio Rokija po livadama oko Obrenovca. Kad smo ga najzad videli on je, uplašen od svega, počeo da beži, pa je zastao i sačekao da do njega dođe Igor, a kad su se prepoznali, Roki je skočio na Igora, obrio ga i u tom zagrljaju su ostali sve dok im nisam prišao. I živeo je uz nas još desetak godina. Tu moju upornost da nađem Rokija i taj naš susret sa njim nikad neću zaboraviti.

Slavko Trošelj

objavljeno: 06.05.2012

0 0