Izvor: Story, 29.Mar.2015, 12:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je depresija?
Ovaj pojam sadrži čitav spektar afektivnih, kognitivnih i drugih obrazaca ponašanja. Upravo zbog toga što obuhvata mnoštvo komponenti, često izaziva nedoumice, ali i olako tumačenje, otkriva naša stručna saradnica.
foto: Shutterstock, Profimedia
U savremenom društvu depresija je jedan od čestih problema sa kojima se čovek sreće. Jedan deo stručnog mnjenja govori o tome da je reč o psihopatološkom poremećaju i da depresivni sindrom ispoljava različite >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << simptome. Drugi tvrde da se pod depresijom podrazumeva takvo osećanje i da je to poseban kvalitet ljudske senzibilnosti.
Kada se raspravlja o njenom nastanku, navodi se postojanje endogenih i egzogenih depresija. Egzogena se naziva i reaktivna i kod nje je jasno uočljiv neki spoljašnji događaj koji je postao okidač za sniženo raspoloženje: smrt bliske osobe, traume ili drugi stresni događaji. Kod endogene depresije takav okidač nije jasno uočljiv, pa se pretpostavlja da se uzrok depresivnog razmišljanja nalazi u procesima i ograničenjima biohemijske prirode.
Piše: Milica Zarin, psihoterapeut
Samooptuživanje, samoprezir i bezvrednost
Poznati istraživač kognitivnih procesa Aron Bek utvrdio je i izdvojio postojanje tri komponente koje čine depresiju. Prva je negativno viđenje sopstvene ličnosti: pacijent se obezvređuje, misli da nije dovoljno dobar i vredan kao ljudsko biće, smatra kako nešto nije uradio kako treba ili da je pogrešio. Uzroke gubitka ili neuspeha pripisuje sebi i svojoj nesposobnosti, čime samo pojačava ličnu patnju.
Druga kognitivna komponenta po Beku jeste negativno viđenje realnosti. Pesimistički pogled na svet i život manifestuje se kroz izjave o lošim uslovima življenja, problemima u okolini, stalnim frustracijama i slično. Poređenje sa drugima kod depresivnih pacijenata uvek je na njihovu štetu jer sami sebe markiraju kao krivca i onog ko ne zaslužuje ništa dobro. Treća komponenta depresivnog koncepta ogleda se u negativnom viđenju budućnosti. Kratkoročna i dugoročna očekivanja vezana za vreme koje dolazi uvek su pesimistična. Započinjanje novih poslova praćeno je očekivanjem i predviđanjem neuspeha i dosade, a vremenom se smanjuje broj aktivnosti koje donose uživanje i radost. Pacijenti se orijentišu na ono negativno, pa čak i kada im se desi da nešto uspešno i dobro urade, tu činjenicu brzo zaboravljaju i ponovo je pretvaraju u očekivanje neuspeha u budućnosti. Osnivač Racionalno-emotivno-bihejvioralne terapije Albert Elis govori o tri vrste uverenja koja predstavljaju glavne faktore depresije.
Uverenje u svoju ličnu neadekvatnost ogleda se u različitim sferama života i raznolika je po svojim manifestacijama. Na prvom mestu je nesposobnost da se rešavaju životni problemi i život učini boljim, zatim neuspesi na poslovnom planu i nemogućnost da se započne ili održi emotivna veza.
Takođe, pacijent može biti ubeđen da je nesrećan zbog toga što nema ono što lično visoko vrednuje, bilo da su u pitanju materijalno blagostanje i novac, uspeh, život bez problema, voljena osoba, podrška roditelja i prijatelja.
Uverenje da je sve oko nas strašno, može imati širok dijapazon manifestacija: ovakav kakav jeste, moj život je užasan, ovaj svet je pun nepravde i tuge…
Depresiju neminovno prate osećanja bespomoćnosti, bezvrednosti i beznadežnosti. Gubitak ili žaljenje okrenuto je prema sebi. Pacijent procenjuje da mu je život jedna velika teškoća ili da se sastoji samo od nevolja i misli kako on po tom pitanju ne može ništa da uradi.
Razlika između tuge i depresije
Tužno raspoloženje je normalna reakcija na one životne događaje koji za nas predstavljaju gubitak. Sniženo raspoloženje, za razliku od depresivnog, obično prestaje posle određenog vremenskog perioda i to bez posebnog napora i rada na njegovom prevazilaženju. Osobi koja je u stanju tuge ili žalosti, prija razgovor sa prijateljem, saosećanje, podrška okoline, ljubaznost i uopšte bilo kakav kontekst u kome bez stida može da izrazi svoju tugu.
Žaljenje za nekim je intenzivno stanje sniženog raspoloženja posle gubitka značajne osobe. Kod tuge i žalosti fokus je više na samom gubitku, dok depresivni afekt podrazumeva fokus na sebi i samooptuživanje. Zadatak stručnjaka ogleda se u tome da napravi razliku između onoga što pacijent saopštava o svojim emocijama i onoga kako se stvarno oseća. Ponekada takva osoba saopštava da je depresivna, ali dobro funkcioniše, pa je samo reč o nezadovoljstvu nekim aspektima života, prolazno sniženom raspoloženju, dosadi ili bezvoljnosti. S druge strane, neke osobe ne detektuju kod sebe sniženo raspoloženje ili pad volje i ovde je reč o maskiranoj depresiji: oni su često nerealno pozitivni i na taj način pokušavaju da istisnu negativna osećanja.
Zaključak
Dakle, ne može se reći da tuga, žaljenje, potištenost, osećaj praznine, krivice, nezadovoljstva, besa, samooptuživanje, plačljivost, bespomoćnost, beznadežnost, bezvoljnost, nezadovoljstvo… mogu sami po sebi da znače i depresiju. Svaki od ovih simptoma mora šire da se sagleda u kontekstu pratećih simptoma i na osnovu toga neophodno je napraviti procenu stanja takve osobe i plan za unapređenje njenog funkcionisanja i poboljšanje kvaliteta života.
Bruk Šilds- Stručna pomoć
Američka glumica Bruk Šilds u intervjuu magazinu People ispričala je kako je njena postporođajna depresija u koju je zapala posle rođenja prve ćerke bila toliko jaka i opasna, da je ona čak htela da se ubije.
- Nisam želela da postojim. Mislila sam da će detetu biti bolje bez mene. Život neće postati bolji, pa bi zato bilo najbolje da odem. Samo sam želela da se zaletim u zid, ali jedna moja prijateljica pričala je telefonom sa mnom i uz njenu pomoć uspela sam da sigurno dođem kući. Najvažnije je potraažiti pomoć i priznati da nešto nije u redu, a najgore je kad žene misle da mogu same sa tim da izađu na kraj- ispričala je glumica.
Priredila: Ksenija Konić
.jpg)
