Izvor: Story, 25.Apr.2015, 16:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srđan Timarov: Moj sin je moja najveća intima
U iskrenom razgovoru za magazin Story, glumac Srđan Timarov otkriva u kakvim je odnosima sa bivšom partnerkom Natašom Miljković, na koji način vaspitava naslednika Lazara i da li je izgubio veru u ljubav i brak
Srđan Timarov, foto: Luka Šarac
Kada se pre više od jedne decenije pojavio u seriji Lisice, glumac Srđan Timarov (39) privukao je pažnju brojne publike. Od tada, njegova karijera kreće se uzlaznom putanjom i ovaj šarmantni umetnik celim svojim >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << bićem uživa u poslu kojim se bavi. Iako je položaj glumaca poslednjih godina veoma težak, Srđan kaže da se i umetnici, baš kao i svi drugi ljudi u Srbiji, bore i snalaze, kao i da mu dodatnu snagu daje činjenica da ima tu privilegiju da u životu radi ono što najviše voli. Pored njegovih briljantnih uloga, mediji su se nedavno bavili i emotivnim životom ovog glumca. Naime, Srđan je prošlog septembra prekinuo sedmogodišnju vezu sa novinarkom Natašom Miljković (38) s kojom je dobio sina Lazara (5,5), a nakon kraha ove ljubavne priče, posvetio se odgajanju svog naslednika, ali i brojnim pozorišnim ulogama. Nedavno je imao premijeru mjuzikla Male tajne u Madlenianumu i trenutno igra u ukupno deset predstava.
Story: Kakva je vaša uloga u predstavi Male tajne?
- Ovo je priča o nama, o tome kako glumci nailaze na mnoge stanice na kojima moraju da se sapletu, preispitaju, kako postaju i nastaju, ali i na koji način završavaju. Reč je o generaciji koja je funkcionisala pre i posle Drugog svetskog rata, ali i stvorila mnoge značajne institucije u kojima mi danas radimo. Igram jednog glumca koji ima sve potrebne darove, ali njima ne uspeva da vlada i to je ono što ga vodi u sunovrat.
Story: Kada smo već kod tajni, u septembru prošle godine okončali ste sedmogodišnju vezu sa novinarkom Natašom Miljković, ali vi ne želite da pričate o svom ljubavnom životu. Kako ste uspeli da sačuvate privatnost, na koji način ste povukli tu granicu koliko ćete sebe ogoliti i otkriti javnosti?
- To je najlakše. Ne znam kako je drugima, ali meni taj haos i đubrište najgorih poriva i osobina naprosto ne odgovara. Čudim se jer je meni lako da povučem tu granicu.
Story: U kakvom ste odnosu sa bivšom partnerkom i kako izgleda odnos dvoje ljudi nakon razlaza?
- Kako kod koga. Mi smo stvarno dobro.
Story: Kako objasniti detetu da se mama i tata razilaze?
- Nije bilo takvih pitanja jer smo mi, kao što sam već rekao, stvarno dobro. Dete pita kada u vazduhu oseti da nešto nije u redu, a kod nas je za sada sve kako treba.
Story: Jeste li se razočarali u brak i emocije? Verujete li da u životu postoji jedna prava ljubav ili ih je moguće imati više?
- Možemo li o tome da pričamo za jedno dvadeset godina?
Story: Pre nekoliko godina rekli ste: Ako ljubav postoji, beskrajni su načini da se ona pokaže. Ljubav to obavi sama. Ona dela, inspiriše, njena snaga je ogromna. Neukrotiva. Mislite li i dalje tako ili su se vaši stavovi s godinama promenili?
- Nisu se promenili, ali ne znači da su sada na snazi. Trenutno su na godišnjem odmoru. Očigledno je to bilo u vreme kada je ljubav bila neukrotiva i velika.
Story: Koliko vam se život promenio otkako ste zaigrali ulogu tate?
- Među ljudima ima jedna otrcana, ali veoma istinita fraza, a to je da se sve promenilo, što je zaista tačno. Pre nego što sam postao otac, pitao sam se šta će se to izmeniti, da li će nebo pasti, šta znači to da se sve menja? I onda sam shvatio. Čovek je sebi na prvom mestu dok ne dobije dete, a onda padne na to drugu, daleku poziciju. Najvažniji mi je život mog sina, drugačiji su prioriteti, obaveze, tvoja misija na Zemlji se menja i ljubav se seli negde drugde, to su velike selidbe.
Story: Nedavno ste rekli da je roditeljstvo najlepša, ali i najteža stvar. Šta vam je do sada bilo najteže kada je reč o odrastanju vašeg mališana, a u čemu posebno uživate?
- Najteže se izboriti sa vremenom u kojem živimo, treba imati snage za dete, neprospavane noći, brige, za organizaciju sadržaja. To je, uz sav ovaj raspored koji mi stoji na leđima, veliki posao. Kao roditelj, stalno si u obavezi da donosiš dobre odluke za svoje dete. Sve drugo je najlepše, svaki udah, osmeh, pogled, dok gledaš kako se taj život rascvetava pred tvojim očima. Samo njegovo postojanje je najlepše.
Story: Kako u vremenu u kojem živimo detetu možemo da omogućimo zdravo odrastanje?
- Cane iz Partibrejkersa dao je genijalan odgovor na pitanje zašto su nam deca nevaspitana: Ne može nevaspitani da vaspitava. I potpuno se slažem s njim. Kada postaneš roditelj, tada shvatiš da si dobio jedan izraziti karakter na koji ne možeš mnogo da utičeš. Detetu treba dati što više ljubavi i izgraditi mu samopouzdanje, a sve ostalo je šminka. Naravno da ćeš ga učiti da bude ljubazan, kulturan, fin, ali kapitalno vaspitanje ogleda se u tome da mu razviješ ljubav prema životu. Ovo je turbulentno vreme i moja snaga usmerena je na to da prosudim kako da pomognem sinu da se u njemu snađe.
Story: Da li je Lazar imao prilike da gleda tatu u pozorištu? Kako je reagovao kada vas je video na bini?
- Lazar redovno ide u pozorište za decu, a testirali smo ga i na teatar za odrasle koji mu je naprosto magičan. Kada je prvi put došao da me gleda na sceni, imali smo jednu smešnu situaciju: čim sam kročio na binu, on je toliko počeo da se cereka da se cela sala s njim smejala. Bio je izuzetno srećan i morali smo da ga izvedemo napolje kako bismo nastavili sa predstavom. To je bio jedan od najlepših dana u mom životu. Kasnije je dolazio iza scene i sve ću ga više dovoditi, mada ga sada najviše zanimaju lepe mlade glumice.
Story: Koliko je važno da se deci usadi ta ljubav prema teatru, šta mališani uče kroz pozorište?
- Deca u pozorištu gledaju svoju maštu na delu, pred svojim očima. Kad smo mali, svi glumimo policajce, prinčeve, princeze, to je prirodno. Ta razmena mašte uživo ne može da se poredi sa gledanjem crtanih filmova. U dečjim pozorištima sve ima mnogo dublju poruku, počevši od vaspitanja, uticaja na rasuđivanje, uspostavljanje vrednosti, lečenje od sebičluka. To je neprocenjivo.
Story: Jeste li strog otac?
- Imam veliko uvažavanje za Lazara kao biće i smatram ga potpuno ravnopravnim sebi. Već je u mnogim stvarima bolji od mene. Mi se družimo i šalimo, ali pošto je on jedan izraziti dečak koji ima svoju svojeglavost, agresiju, sujetu i želju da pobeđuje, kao i svaki zdrav mališan, ja sam kao otac tu da se potrudim da na tom putu ne postane bahat, da ga naučim da postoji disciplina i ponekad umem da budem veoma strog i neumoljiv. Ako deca ne znaju za granicu, pošize, kad može sve, onda bacaju, lupaju i ne znaju da cene mnoge stvari. Bitno je na vreme postaviti granice, jer će biti srećniji.
Story: Medijski niste eksponirali svog sina, na koga Lazar liči, fizički i karakterno?
- Njegova majka i ja izabrali smo da budemo u javnosti, to je naša stvar, a on neka to sam odabere za sebe. Sin je moja naveća intima. Lazar je totalno svoj čovek, pokupio je najbolje od Nataše i mene. U svemu je miks i to je toliko divno. Nasledio je jedan žar i intenzitet koji sam ja imao kada sam bio mali, odličan je imitator, ima fascinantnu memoriju, voli da nastupa, da smišlja viceve i šarmira.
Story: Šta vaš život čini radosnim, čime se hrani vaša duša u ovom ludom i brzom vremenu konzumerizma?
- To što sam, po mnogim stvarima, čovek 20. veka. Nisam pred kompjuterom i telefonom, bavim se poslom koji volim, imam divne prijatelje i pre svega svoje dete za koje živim. Upravo nalazim radost u onome što nije taj konzumerizam, a u tome me spasava moj temelj iz 20. veka u kom sam vaspitan.
Story: Sledeće godine slavite jubilarni 40. rođendan i ulazite u petu deceniju. Da li muškarci imaju strah od prolaznosti?
- Nemam tu vrstu straha, prolaznost je neminovna u životu. Stanje godina ti sleduje, bitnije su unutrašnje promene. Svaki trenutak je trenutak izrazite promene i kada sam to shvatio, rasterećeniji sam i mirniji.
Story: Jeste li s godinama mudriji?
- Jesam, ali ne mogu da kažem kako me to čini srećnim. Mislim da je čak i obrnuto. Mudriji sam jer realnije vidim stvari, imam dosta iskustva, ali ne verujem da me to usrećuje. Kada je racio više na snazi a manje srce, to me ne raduje.
Story: Koji je vaš recept za sreću?
- Nema tog lekara koji prepisuje taj recept. Ne znam šta znači biti srećan čovek, mislim da su to periodi ili trenuci u životu. Niko nije konstantno srećan, život je sasvim nešto drugo. Verujem da me na mom putu prati sreća.
Story: Trenutno igrate deset predstava, kako uspevate da izdržite takav tempo?
- Bude i teških trenutaka, jer u glumi nema radnog vremena, pa se desi da godinama nemaš ni dan odmora. Postoje periodi kada misliš da više nemaš šta da pružiš iz svog kreativnog bića, da nemaš fizičke snage. Srećom, odabrao sam posao koji je moja pasija, velika ljubav i kada mi je najteže, setim se da radim ono što najviše volim. Jeste teško, ali je u isto vreme i hranljivo.
Story: Ipak, nema vas mnogo u filmovima, zašto?
- Verujem u to da svako nađe svoje mesto i da nema nepravde, posebno u teatru. Ako nisam u filmu, to znači da me ljudi ne vide u njemu, na sceni se osećam odlično, a film je jedno lepo i uzbudljivo gostovanje, ali to nije moja livada. Nekada se desi da ti sazrevanje i godine donesu nešto što nisi imao kao mlad, tako da ćemo još videti.
Story: Da li poražavajuće deluje činjenica da su nam pozorišta u lošem stanju i da glumci loše žive?
- Glumci su gladni, a snalazimo se kao i svi u ovoj zemlji. Svi su iscrpljeni do krajnjih granica, a kako smo tretirani, to je poražavajuće. To je stvar sistema, države i kako te oni vide u ovom društvu. Ceo građanski sloj je ponižen, uvređen I, kada je reč o našoj državi, apsolutno nebitan. Kultura, nauka, prosveta, medicina, sve je to u ovom opštem rasulu već decenijama nevažno. I sve je gore, na ivici potpunog kolapsa, a nikoga nije briga.
Story: Nedavno su vaše kolege iz Zaječara dobile otkaze zbog pesme koju su snimili na račun vlasti. Imaju li glumci, koji govore najumnije i najdublje tekstove u istoriji čovečanstva, prava na lični stav?
- Glumac mora da ima stav, jer on svedoči o vremenu u kom živi i na razne načine kroz pametne pisce iz raznih epoha kritikuje aktuelnu vlast. Tako je još od kralja pa sve do danas, to je negde i naša obaveza da ne uđemo u inerciju i uspavanost, već da gledamo širu sliku. Glumac jedino ne bi smeo da se uključuje u politiku, to je protivprirodni blud.
Story: Kažu da onaj ko se bavi umetnošću pokušava da u sebi pronađe istinu, moral i etiku. Koliko je teško trajati na tom putu?
- Jeste teško, ali to ide jedno s drugim. Znam ljude koji ne mogu da odstupe do tih vrednosti, pa makar i po cenu sopstvene štete. Ako ova načela imate istinski ugrađeni u sebe, vi tako živite. Veoma je lako od čoveka napraviti krpu, jer su mozak i telo skloni inerciji, ali sebe moraš naterati da budeš vredan, aktivan i da imaš volju koja te tera da se hraniš nekim dobrim sadržajima.
Story: Zoran Radmilović svojevremeno je rekao da je glumac izvođač glumačkih radova. U tim izvođenjima radova, šta je najteže?
- Najteže je trajati. Uprkos svim teškim stvarima, treba umeti trajati, ne sagoreti, biti svež i uvek sumnjati i tražiti nešto novo u sebi.
Story: Legendarne su priče o okupljanjima u bifeima pozorišta posle predstava. Zašto se ta boemština pripisuje samo glumcima, postoje li i danas takva druženja?
- Zato što su nekada pogledi naroda bili uprti u glumce, oni su bili ozbiljne zvezde. Sada su došle neke druge zvezde koje pijanče po kafanama, samo što se to ne naziva boemština, razlika je u sadržaju. Iz nekadašnjih kafanskih druženja nastajale su najkapitalnije stvari u našoj kulturi, filmovi, pesme, knjige, note. To su bili spektakli od druženja, bife u Ateljeu bilo je kultno mesto, kulturna kuhinja u koju se dolazilo po razmenu misli. I sada se družimo, ali nismo ni mi imuni na ovo vreme koje nas otuđuje. Ako negde postoji zdravo i kreativno druženje puno smeha, to je u bifeima pozorišta.
Razgovarala: Milica Prelević
Izvor: Story
.jpg)
