Izvor: Politika, 31.Okt.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo na psihoterapiju
Svaka ljudska zajednica prepoznaje pravo svojih članova na bolest. Kada se neko razboli, drugi članovi zajednice prepoznaju njegovu bolest kao posebno, izmenjeno stanje zbog kojeg on nije u stanju da izvršava svoje redovne obaveze. Zato je čovekovo pravo da bude bolestan jedno od univerzalnih ljudskih prava.
Iako pitanje bolesti na prvi pogled izgleda jednostavno, ono je u stvari veoma kompleksno. Sociolog Talkot Parsons je pokušao da ovu kompleksnost objasni uvođenjem pojma društvene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uloge bolesnika koja je definisana sa dva prava i dve obaveze. Pravo da se bude bolestan pretpostavlja da obolela osoba nije odgovorna, pa samim tim nije ni kriva za svoju bolest. Bolesna osoba ne sme da bude kažnjena zbog toga što je bolesna. Bolest joj daje pravo da bude izuzeta od svojih uobičajenih dužnosti i uloga – da bude na bolovanju. Njena dužnost je da čini ono što je u njenoj moći da joj bude bolje, da ozdravi. Zato je dužna da potraži medicinsku pomoć i da sarađuje sa lekarima i drugim zdravstvenim radnicima. Bolesnik je dužan da se leči.
Zajednica koja bolesniku nameće dužnost da se leči istovremeno je dužna i da mu omogući takvo lečenje. Iz bolesnikove dužnosti da se leči proizlazi njegovo pravo na lečenje. Obolelom pripada univerzalno ljudsko pravo na lečenje.
Slično je i kada je reč o mentalnim bolestima i poremećajima. Istraživanja su pokazala da je najdelotvornija terapija ona koja kombinuje psihofarmakološke lekove i psihoterapiju. Kada nekome bude postavljena neka od ovih dijagnoza, čime se potvrđuje njegov status i uloga bolesnika, on ima pravo na tu, dokazano najučinkovitiju terapiju. Ali tu nastaje problem, jer on svoje pravo na lečenje neće moći da ostvari.
Problem nastaje zbog toga što za razliku od psihofarmakoloških lekova koji su veoma dostupni, psihoterapija nije dostupna velikom broju onih kojima je veoma potrebna. Sistem javnog zdravstva je tako postavljen da zbog brojnih razloga oni kojima je to potrebno ne mogu da ostvare svoje pravo na lečenje psihoterapijom. Verovatno zbog toga i jeste veoma velika potrošnja psihofarmakoloških lekova.
Danas vidimo da su se isplatili napori koje su tokom prethodnih decenija uložile generacije psihoterapeuta koje su uklanjale predrasude i menjali negativnu sliku o psihoterapiji. Povećanje broja onih koji ne samo da nemaju otpor prema psihoterapiji i psihološkom savetovanju, već traže takvu vrstu lečenja, stvorio je novi problem. Onima koji traže ovu vrstu pomoći i lečenja sistem to ne omogućava. Zato je važno da u ime psihoterapeuta podsetimo javnost da pravo na psihoterapiju jeste deo univerzalnog ljudskog prava na lečenje. Psihoterapeuti i građani moraju udruženo da zahtevaju od države da psihoterapiju uključi u zdravstveni i socijalni sistem.
Zoran Milivojević
objavljeno: 01.11.2014.
.jpg)
