Izvor: Story, 21.Dec.2014, 20:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bojan Vasković: O mom životu može da se napiše roman
Pevač Leksington benda Bojan Vasković govori o svom odrastanju u ratom zahvaćenom Sarajevu, deceniji aktivnog igranja fudbala, statusu momka za kojim devojke vrište i epitetu dobrog i poštenog kolege.
Bojan Vasković, foto: Petar Đorđević, Bojan Stanić, Story press
Da razgovaramo s jednim od trenutno najpopularnijih domaćih pevača, bilo je jasno kada su našu priču sa Bojanom Vaskovićem (31) iz Leksington benda počeli da prekidaju svi >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << njegovi obožavaoci koji su želeli da dobiju autogram. U to da smo se sastali sa srdačnim Sarajlijom, uverili smo se kada nam je rekao: Dobri moji, šta ćete popit', pojest'? To da s njim niko nije na ratnoj nozi, shvatili smo pošto je objasnio kako sve one koji se bore za svoje mesto na domaćem muzičkom nebu, ne doživljava kao konkurente.
Bojan Vasković visok je 190 centimetara, ima svetloplave oči i otvoren drugarski pogled. Voli da ide u pozorište, obožava mali fudbal i često upotrebljava reč normalno. Iz njegovih kućnih zvučnika najčešće dopire zvuk ambijentalne muzike, džeza, čuju se pesme Hulija Iglesijasa, grupe Džipsi kings, ali i sevdalinke. Treći studijski album nazvan Balkanska pravila osvaja publiku širom ovih prostora, a Bojan kaže da će Leksington bend Novu godinu proslaviti u Crnoj Gori, i to radno.
Story: Kada pričaju o vama, novinari u neformalnoj komunikaciji imaju običaj da kažu: Boki je divan dečko i ima baš zanimljivu životnu priču. Na šta konkretno misle?
- Sarajevo sam napustio 1993. i u tom gradu živeo sam do svoje desete godine. Pamtim ga se samo po lepom. Danas kada tamo odem, najčešće zbog muzičkih nastupa, uvek mi je drago što imam priliku da vidim neke stare prijatelje i poznanike. Moja životna priča nije se mnogo povlačila po novinama. Nedavno je objavljen jedan tekst, ali nije mi se dopao način na koji su pojedine stvari napisane. Sudeći po njemu, može se zaključiti da sam živeo od milostinje, što nikom nisam rekao niti je to blizu istine. Nikada nisam želeo da me bilo ko sažaljeva. Jednostavno, prošao sam to što sam prošao i čak postoji ideja da neki kvalitetan pisac pretoči moju priču u roman.
Story: Da li je reč o izbegličkom životu i prelasku puta od trnja do zvezda?
- Došao sam u Beograd iz područja koje je bilo zahvaćeno ratom, a on nikome nije doneo dobro - osim nekim ratnim profiterima.
Story: Tada ste bili isuviše mali da bi vam to ostavilo traume?
- Dobro se sećam početka tog rata i mog odlaska prvo u Podgoricu, pa onda u Beograd. Vrlo dobro znam šta znači biti izbeglica i verovatno neću tako lako zaboraviti sve ono što sam kao mali video i doživeo.
Story: Ima li smisla porediti Beograd i Sarajevo?
- Ovde živim već 20 godina i koliko je Sarajevo moj rodni grad, toliko je i Beograd. Srpska prestonica je mnogo veća i pruža više mogućnosti. Teško je reći, ali dok sam živ i jedan i drugi grad biće moji.
Story: Vaše kolege tvrde da ste dobar i pošten čovek. Prema vašem mišljenju, čime ste zaslužili tako lepe reči?
- Nije mi prijatno da pričam o sebi u superlativu, ali smatram da sam dobar čovek. Štaviše, siguran sam u to pošto u životu nisam radio loše stvari. Ono čime se bavim, radim iskreno i verovatno ljudi to prepoznaju.
Story: Mislite li da je u današnje vreme iskren čovek isto što i budala. Mora li pošten put nužno da bude teži i duži?
- Drugačiji put nisam ni spoznao. Za mene je ono što je pošteno jedino ispravno i smatram da to u neku ruku čovek nosi iz kuće. Ovde govorimo o vaspitanju, na koji način si proveo svoju mladost, kakvo ti je bilo detinjstvo, šta si radio i slušao u svom okruženju, šta je za tebe bio reper kvalitetnog života. Vaspitan sam da sve ono što radim, činim temeljno. Od samog početka bavljenja muzikom, nastojao sam da svakom atributu svog posla dam adekvatno značenje.
Story: Deluje da ste fizički aktivni i zdravi, sa čim pevači obično ne mogu da se pohvale.
- Još od malih nogu bavim se sportom i aktivno sam igrao fudbal deset godina. Prošao sam mlađe selekcije u beogradskom Radu, Železničaru iz Baravenecije, kao i Hajduku sa Liona. Bio sam na poziciji odbrambenog igrača.
Story: I?
- Boraveći na fudbalskom terenu zaradio sam povrede stopala i lumbalnog dela kičme, što me je udaljilo od zapaženije karijere. Ali, mogu da kažem da je bavljenje sportom obeležilo moju mladost. Verovao sam da ću ostvariti profesionalnu karijeru, ali vremenom sam izgubio volju za to kada sam uvideo koliko je odricanje za tako nešto potrebno. Zbog treninga dešavalo mi se da pet godina zaredom ne odem na letovanje.
Story: Ipak, ni muzika ne iziskuje ništa manje odricanja.
- Ona je svakako nešto mnogo lepše i suptilnije.
Story: Koliko je teško kroz život ići bez protekcije, nasleđa ili veze?
- U proteklim godinama više sam putovao i uverio se kako ljudi žive u inostranim zemljama. Tamo se talenat mnogo više ceni nego na našim prostorima. Kada u nekoj od razvijenih evropskih zemalja prepoznaju tvoje potencijale, usmeravaju te i ulažu u tebe. Na taj način stvoreni su neki istaknuti pevači, sportisti i umetnici. Pogotovo je to slučaj na američkom podneblju. Kod nas nije tako i ovde kada si talentovan, imaš osećaj da su ljudi oko tebe zavidni. Kada sam bio mlađi, neretko sam tražio savet od starijih i nekako mi se čini da mi ga niko nikada iskreno nije dao. To je neka bolest kod našeg naroda, kao da ljudi ne mogu da se izbore protiv onog lošeg u sebi.
Story: Na koji način uspevate da iz ničega napravite nešto?
- Bez vere u sebe, ne možete ni da stignete tamo gde ste naumili. Mogu da kažem kako sam ostvario gotovo 90 odsto svojih snova. Pored zdravlja, moje želje uvek su bile normalne i nisam težio nekoj megalomanštini. Volim skladan život i ne interesuje me kuća od 500 kvadrata, maserati ili lamborđini. Suština je u malim stvarima naše svakodnevice, u prijateljima i ljubavi koju deliš sa dragim osobama. Na tom putu neophodno je da sebi postavljaš visoke ciljeve, ali iz jednostavnih razloga. Ako ostvariš polovinu od onoga što si zamislio, bićeš prezadovoljan.
Story: Ako se osvrnete, čemu možete da zahvalite što ste danas jedan od najpopularnijih pevača u zemlji i regionu?
- Pored talenta, velika upornost bila je presudan faktor u tome da dospem na ovaj nivo na kom se sada nalazim. Recimo da sam uvek imao sliku o tome kako bih voleo da izgleda moj život i nastojao sam da to realizujem. Imao sam cilj i sledio ga.
Story: Znači li to da brod kojim plovite nikada nije imao poteškoće sa olujnim vetrovima?
- Iskreno, čini mi se da do sada nisam imao momenata kada sam padao, ostajao nemotivisan i rezigniran. Išao sam korak po korak i ništa nisam preskakao. Počeo sam da pevam u malim kafićima koji su mogli da ugoste od 15 do 30 ljudi. Potom smo se domogli malo većih klubova, a sada smo došli do toga da sviramo na gradskim trgovima. To je neki logičan put.
Story: Govore li vam da ste se uobrazili?
- Prijatelji ne, ali ponekad se dogodi da neko ko me ne poznaje dovoljno dobro, pogrešno protumači moje raspoloženje. Vidi me umornog pa prokomentariše kako sam digao nos. Ljudi očekuju prisustvo empatije i nepokolebljive vedrine kada ste javna ličnost. Ne opterećujem se time, znam ko sam i čvrsto stojim na zemlji.
Story: A da li vas opterećuje to što pripadnice nežnijeg pola bukvalno vrište za vama?
- Ne, ali ponekad vam nije do druženja sa nepoznatima i to najviše u trenucima kada ste premoreni zbog posla. Međutim, uvek se potrudim da udovoljim obožavaocima, jer kada vam neko priđe da se fotografiše s vama, znate koliko je takav potez iskren i da mnogo znači onom ko je preko puta vas.
Story: Ono što je dominantno u vašim pesmama jesu emocije, ljubav, prevare i slično. Šta ste tokom sazrevanja naučili o svemu tome?
- Bez ljubavi ne može da se živi. Prisan odnos sa prijateljem, emotivnim partnerom i familijom, neophodan je svima nama. Žudimo za nekim s kim možemo da ćutimo a da se razumemo. Veoma sam familijaran i mnogo vremena provodim sa najmilijima.
Story: Imate li pritisak okruženja da zasnujete porodicu?
- Nemam niti sam ga ikad imao. A i da jesam, ne bih se previše osvrtao na to. U životu sve radim po osećaju i onako kako smatram da je najbolje za mene. Naravno da razmišljam o porodici, imam 31 godinu i voleo bih da se u narednom periodu ostvarim kao otac. To je neki normalan splet životnih okolnosti.
Razgovarao: Stefan Tošović
.jpg)
