Sistemska kozmetika za Ratka Mladića  

Nedavni izveštaj Serža Bramerca i holandsko zeleno svetlo za početak primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, stvorili su u srpskoj javnosti utisak da Srbija u potpunosti sarađuje sa Haškim tribunalom. Delirijum hvalospeva išao je toliko daleko da su pojedini prestonički listovi na udarnim stranama objavljivali naslove o efikasnosti saradnje srpskih službi sa Tribunalom. Ostalo je nepoznato >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << u čemu se zapravo ta efikasnost realno ogleda, s obzirom na očiglednu činjenicu da se te službe za prethodnih godinu dana ni korak nisu približile hapšenju bar jednog od dvojice preostalih haških begunaca

Da medijske bajke ne traju večno pokazala je vest da je na čelu jedne od “efikasnih” službi za otkrivanje ratnih zločinaca MUP Srbije došlo do promene. Dosadašnji načelnik Aleksandar Kostić premešten je na novu dužnost, dok je na njegovo mesto postavljen Dejan Marinković dosadašnji pripadnik obaveštajnog odeljenja Službe za borbu protiv organizovang kriminala. Nekako istovremeno, predesednik Saveta za saradnju sa tribunalom Rasim Ljajić podsetio je na ranije dato obećanje da će podneti ostavku na tu funkciju ukoliko se Ratko Mladić do isteka ove godine ne bude našao u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Tako bi se uz pomoć te dve kozmetičke izmene dodatno ulio vetar u jedra tvrdnjama beogradskih vlasti kako čine sve što je u njihovoj moći ne bi li saradnja sa Tribunalom što pre bila okončana. Uprkos činjenici da je Holandija progledala kroz prste Beogradu, postavlja se pitanje da li srpske vlasti zaista čine sve što je u njihovoj moći kako bi se dva preostala begunca privela pravdi? To pitanje nije toliko značajno u kontekstu ispunjavanja formalnih uslova za nastavak evropskih integracija, koliko suštinske potrebe Srbije da postane normalna pravna država i moralne obaveze koju zvanični Beograd ima prema žrtvama ratova devedesetih.

Pusti snovi: Mladić iza rešetakaPhoto: Stock

Iako je Bramercov izveštaj o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom bio relativno povoljan, ostala je činjenica da Ratko Mladić i Goran Hadžić još uvek nisu locirani i privedeni pravdi. U svetlu te činjenice logično bi zvučala vest o smeni na čelu Službe MUP za otkrivanje ratnih zločina, da u javnost nije izašla i činjenica o stvarnom izgledu i strukturi te službe. Naime, gostujući na prepodobnom B92, Bruno Vekarić portparol Specijalnog tužilaštva za ratne zločine potvrdio je tvrdnje Nataše Kandić, izrečene u retkim trenucima neplaćene iskrenosti, da postoje saznanja da upravo iz te službe najviše cure informacije koje sprečavaju uspešno lociranje i hapšenje preostalih begunaca. Kandićeva je iznela tvrdnju, a Vekarić potvrdio, da su pripadnici tog odeljenja policije kao i službe zadužene za staranje o haškim svedocima, više puta opstruirali rad naših organa na tom, državno važnom poslu. Dešavalo se da informacije uoči akcija procure, Šešelj je redovno znao ko su zaštićeni svedoci u procesu protiv njega, a nekim svedocima su pozivari iz tih službi “dobronamerno” sugerisali da i nije baš neophodno da se pojave pred Tribunalom. Bode oči i činjenica da se o zaštiti svedoka staraju bivši pripadnici JSO, a Vekarić se požalio da tužilaštvo na izvršenje svojih zahteva, uključujući i onih za hapšenja, čeka i po deset meseci, zbog malog broja pripadnika policije koji se bave njihovim izvršenjem. Proizilazi da država sistemski nije dala odgovoarajući značaj niti je dovoljno pažnje poklonila službama u okviru MUP čiji zadatak je da se saradnja sa Tribunalom dovede do svog logičnog završetka. U svetlu tog saznanja postavlja se pitanje da li je baš smenjeni Aleksandar Kostić glavni krivac za postojeće sistemske propuste ili bi odgovornost trebalo tražiti na višim nivoima u hijerarhiji, možda čak i samog ministra unutrašnjih poslova, politički bitnog i nedodirljivog Ivice Dačića?

Službe MUP-a su, međutim, samo jedan deo tima koji se bavi potragom za beguncima. Pored njih u potrazi učestvuju BIA i Vojnobezbednosna agencija. S obzirom da te dve službe za godinu dana nisu pribavile informacije koje bi dovele do hapšenja dvojice preostalih begunaca, logično bi bilo postaviti pitanje odgovornosti čelnih ljudi tih agencija, Saše Vukadinovića i Svetka Kovača. Kao što je logično da se nakon poslovne godine bez validnih rezultata neke institucije postavi pitanje odgovornosti njenog čelnika, isto tako je logično da se po principu vrednovanja učinka postupa i sa čelnicima bezbednosnih tajnih službi. Prosto je neverovatna činjenica da na čelnim funkcijama ostanu ljudi koji za godinu i po dana nisu od svojih službi uspeli da izvuku informaciju o tome gde se nalaze osumnjičeni za kojima se traga, a poznato je da su uprvo te dve službe odigrale ključnu ulogu u osmišljavanju strategije i izgradnji logistike njihovog skrivanja. Imajući u vidu te činjenice postaje očigledno da političke vlasti u Beogradu ni izbliza nisu učinile sve što su mogle kako bi se proces dovršetka saradnje ubrzao i sa leđa građana Srbije skinulo teško breme ratno-zločinačke zaostavštine devedesetih.

Ni najavljena ostavka Rasima Ljajića koji već četiri godine ponavlja kako očekuje da će do kraja godine Mladić biti u Hagu nije ništa više od puke marketinške kozmetike, pošto to svakako neće značiti odlazak Ljajića u penziju i njegovo povlačenje sa svih funkcija koje obavlja. Rasimu će ostati dovoljno fotelja koje će i narednih godina grejati, bez obzira ko će u budućoj političkoj konstelaciji odneti prevagu i preuzeti vlast u zemlji. Svi se dobro sećamo da je Ljajić pod pritiskom i preuzeo, nimalo popularnu dužnost šefa Službe za saradnju i to na zahtev tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, koji je s namerom taj posao poverio nekome ko neće biti u stanju da ga odradi kako treba. Time je svu odgovornost za priželjkivani neuspeh, ali i za eventualni uspeh u procesu saradnje prevalio na politički marginalnu figuru, što je obrazac koji je Tadić bez mnogo premišljanja kasnije preuzeo.

Nakon Ljajićevog povlačenja biće zanimljivo videti kome će vrući krompir biti predat u ruke i od političke težine budućeg šefa tog tela u velikoj meri će zavisiti pravac kojim će se dalja saradnja odvijati. Nesumnjivo je da će vlasti, zbog pritisaka iz EU, formalno nastojati da javnost i evropske zvaničnike ubede kako čine sve što je u njihovoj moći, ali sve dok ne bude ozbiljnih hiruških zahvata unutar samih tajnih službi i njihovog čićenja od zaostalih Stanišićevih, Markovićevih i Bulatovićevih kadrova, suštinskog napretka neće biti. Usporavanje realno nepostojećeg procesa evropskih integracija je najmanje sporna cena koju će građani Srbije plaćati zbog toga. Mnogo je bitnija ona koja će se odraziti na njihov svakodnevni život kao posledica činjenice da žive u društvu zarobljenom od strane tajnih službi i političkog podzemlja kojim one upravljaju.

0 0

Dodajte komentar