Izvor: B92, 28.Avg.2016, 01:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije bilo Novaka i Rafe...
Iako je najavljeno da će Đoković i Nadal, obojica dvostruki šampioni u Njujorku, uveličati Dečji dan na US openu, to se nije dogodilo.
A počelo je obećavajuće – nasmejani klinci u pratnji roditelja pohrlili su ka terenima kako bi videli svoje idole kako treniraju.
Bilo je i drugih zanimacija – prebacivanje preko improvizovane mreže džinovskim reketima, uz devojke na štulama >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kao ’protivnike’, zatim farbanje lica u omiljene boje, izlazak na teren i pokoji udarac, trčanje...
Od 13 sati počeo je glavni program dana na stadionu Artur Eš – tzv. Dečji dan u čast čoveka čije ime nosi stadion, nekadašnjeg prvog tenisera sveta i osvajača tri Gren slem titule.
Stadion kapaciteta skoro 24.000 ljudi bio je pristojno pun, a ja sam događaju rešio da priđem otvorenog uma. Na ulazu su deljeni kačketi sa natpisom “Kids’ Day“, a voditelj se od starta trudio da digne atmosferu, bio je šarmantan i dobijao je glasne, odobravajuće odgovore.
Na teren su zatim izašli po dva dečaka i devojčice od 14-15 godina i igra je mogla da počne – na drugoj strani terena postavljeni su oko metar visoke mete, njih ukupno šest, a deca je trebalo da ih pogode. Svakome su lopte nabacivane po 30 sekundi na forhend i bekhend, a pobedio je simpatični momak po imenu Majkl Karpenter.
Dok je on sav ponosan stajao i slušao aplauze, ja nisam mogao da prestanem da gledam momka do njega – bilo mu je toliko krivo što je izgubio, nije ni aplaudirao i podsetio me je na onog Jermena koji je nedavno izgubio od Štefaneka u finalu u Riju.
Himnu je otpevao 12-godišnjak prezimena Ernandes (’melting pot’, nego šta), i to sasvim lepo, gledajući u zastavu SAD koja je visila na svodu dvorane.
“Dinamično i zabavno, nije loše“, pomislih, ispostaviće se vrlo naivno. Program je preuzelo troje voditelja, a jedan se naročito isticao neduhovitim šalama – “uh, ovo nije ni fora“, rekao je jednom prilikom moj dobar drug posle nekog svog bisera.
Baš tako, jedino što su ovo bili fazoni koji izazivaju saosećanje sa njenim tvorcem, kao kada gledate jako lošu reklamu.
“Huan Martin del Potro – čovek sa verovatno najzanimljivijim imenom na svetu“, reče čovek i ostade živ, a to je još i bilo prihvatljivo... Mozak nije primio ostale “fazone“, a nisam hteo da ih zapišem i tako trujem i vas, mada sam se kao i uvek setio reči svog mudrog komšije: “Što da pamtim kad sam pismen?“
Usledili su muzički nastupi – najbolji je bio reper Flo Rajda (Flo Rida), koji je, nećete verovati, iz Floride, bila je tu i neka Britni Spirs za siromašne, zatim Zara Larson i Troj Sivan – meni ova imena ništa ne znače, ’guglao’ jesam, ali da se ne pravim mnogo pametan...
Atmosfera je polako počela da pada, pogotovo kada su posle 40 minuta raširili krov (da, prisustvovali smo prvom zvaničnom pomeranju krova nad ’Artur Ešom’), pa je sunce išlo direktno u oči dobrom delu publike.
Stvar su na trenutak izvadile teniske zvezde – ne onima kojima smo se nadali, Novaka i Rafe nije bilo, ali jeste spomenutog Del Potra, zatim Stiva Džonsona, Venus Vilijams i Monike Puig, osvajačice zlata iz Rija.
Pred njima je bio isti izazov kao i pred decom, a uz njih se takmičio i dečak koji je prethodno pobedio. I opet je pobedio – 19 puta je pogodio metu, videlo se koliko mu znači, a prva mu je čestitala nasmejana Venus. Ona nije bila baš precizna, ali je zato bila raspoložena, baš kao i Puig, dok se činilo da Del Potro i Džonson samo čekaju da zbrišu.
Kako je vreme proticalo, tako je bilo sve manje ljudi na tribinama, iako je Lora Marano, glumica prilično iritantnog glasa, pokušavala na silu da podigne atmosferu.
Pri kraju onoga što je zamišljeno kao spektakl izašao je Džek Sok i stvarno je dao sve od sebe da zabavi decu, ali nažalost je već bio kasno.
Najsvetliji deo predstave bio je naš Stefan Bojić, koji je izveo tri akrobacije reketom i lopticom, šteta što mu nisu dali još dva-tri minuta...
“Moglo je i gore“, kako je govorio moj deda, a da je moglo bolje, moglo je svakako – pitao sam se u početku da li je problem u meni, ali pogled na tribine na to pitanje davao je odrečan odgovor.
Novaka nije bilo na kompleksu, kao i brojnih drugih tenisera, Nadal je trenirao na ’Armstrongu’ i često je nezadovoljno gunđao, a Kolšrajber je uspeo da niti jednom ne promeni izraz lica dok je klincima potpisivao loptice, kačkete, papire...
Toliko za ovo rano javljanje iz Njujorka,
Saša (@ozmo_sasa)
Pogledaj vesti o: US Open
.jpg)
