Izvor: TvojPortal.com, 27.Jan.2012, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Srbi toliko vole Putina
Izvor:Vostok.rs Kad govorimo o odnosu Srba prema Putinu prvo što nam pada na pamet je doček koji je imao premijer Rusije u Srbiji, a naročito ono što se desilo na stadionu Crvene Zvezde. Tada su mnogi Rusi, a čini se i sam Putin bili iznenađeni odnosom publike na stadionu prema njemu. Navijači su pevali i skandirali prvom čoveku Rusije, pevale su se i srpske i ruske pesme. Na tribinama najvećeg srpskog stadiona je bio razvijen >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << transparent na ruskom jeziku „Stariji brate, poljubi našu majčicu i kaži joj da smo uporni da se borimo i da ćemo se boriti, kaži joj da je volimo“, a zatim se začulo skandiranje „Rusija, Rusija, Rusija“, „Srbi i Rusi braća zauvek“ i sl.
Reakcija iznenađenja ruskog lidera je bila prirodna, jer on to zaista nije očekivao. Iz svega toga možemo zaključiti da u Rusiji nije poznato u kojoj su meri Putin i Rusija u Srbiji popularni. No čak i oni koji su upućeni u srpsko – ruske odnose su bili iznenađeni ovim izlivom emocija.
Nije lako objasniti ovaj zaista izuzetno redak fenomen da strani lider bude dočekan kao domaći. Šta više ni predsednik Tadić se nikada ne bi mogao nadati ovakvom dočeku, a ni drugi srpski lideri u novijoj istoriji. Šta više rizikovao je negativnu reakciju publike jer je njegova politička zvezda na silaznoj putanji i jer je činio izuzetno nepopularne poteze.
Istorijski koreni
Kako objasniti takvu popularnost Putina u Srbiji? Na prvom mestu on je lider jedne Srbima bliske zemlje - Rusije, pre svega bliske po jeziku, veri i tradiciji. Rusija i njeni vladari od Petra Velikog do Putina su vrlo često predstavljali popularne ali više mitske no realne istorijske likove u srpskoj javnosti. Stoga ni ne čudi da je tako jedan prevarant je zavladao srpskom Crnom Gorom i postao njen vladar - Šćepan mali, predstavljajući se kao svrgnuti ruski car. Bilo je dovoljno da se predstavi kao ruski vladar koji je morao otići iz svoje zemlje da bi ga brdska plemena prihvatila kao svog vođu.
Srpski ustanici predvođeni Karađorđem Petrovićem su bili spremni da prihvate nekog člana ruske carske porodice za svog vladara ako bi on došao sa vojskom i pomogao Srbima da se oslobde islamske – turske okupacije. Stoga nije neobično ako kažemo da bi na izborima u Srbiji Putin odlično prošao. Iako se čini da u toj simpatiji srpskog naroda prema Putinu ima iracionalnog preterivanja, ono ipak ima racionalni koren u očekivanju pomoći i podrške od Rusije. No onima koji su ozbiljno upućeni u sadašnje međunarodne odnose i odnose snaga se može činiti da su takva očekivanja nerealna, ona imaju u sebi potencijal da pokrenu ljude i narode u određenom pravcu.
Koliko je ta „ruska veza“ značajna svedoči i novija istorija. Tako se na primer o Josipu Brozu Titu 1941. godine u vreme ustanka u Srbiji, koliko zbog njegovog čudnog akcenta, a toliko i zbog „moskovskog bekgraunda“ ozbiljno verovalo da je poreklom Rus, što je uticalo da jedan deo Srba priđe ovom revolucionarno boljševičkom gerilskom pokretu. Jedan od Titovih saboraca u predlima Crne Gore je tada 1941. godine rekao da bi se čitav taj kraj digao na ustanak i oslobodio od okupatora samo ako bi sleteo avion sa desetak ruskih vojnika. Veliki deo uspeha komunista i partizanskog pokreta među Srbima koji su činili ogromnu većinu njegovih pripadnika (80 – 90%) duguju podršci Moskve na koju se gotovo uvek među Srbima gledalo sa poštovanjem i simpatijama.
Suprotnost toj prirodnoj narodnoj rusofiliji kod Srba je rusofobija katoličkih Hrvata. Tako su Hrvati gotovo uvek bili verni germansko-katoličkom bloku i tada prirodno „sebe našli“ u pronacističkim ustaškim formacijama i koji su tokom drugog svetskog rata vodili verski rat protiv pravoslavnih Srba nad kojima su izvršili najbrutalniji genocid u novijoj istoriji. Isto tako ni nečudi da su i slali svoje dobrovoljce na istočni front da pomognu Nemcima u napadima na ruske gradove. U isto vreme je iako pod okupacijom Nedićev kolaboracionistički režim u Beogradu je odbio nemački zahtev da se na istočni front pošalje barem jedna jedinica iz Srbije.
Srbi generalno u Rusiji vide stožer pravoslavlja, i blizak narod bez obzira u kojoj meri to Rusija može biti ili to nastoji da bude. Osim te verske i kulturološke slovenske bliskosti Srbe i Ruse spaja i na momente čudnovato isprepletana sudbina koja ih neprekidno i često na čudne i neočekivane načine upućuje jedna na druge.
Od gotovo mitskog vremena kada su pre tačno hiljadu godina i Srbi i Rusi imali dva sveta hrišćanska vladara istog imena – Vladimira, pa preko srpskog vožda Svetog Save koga je u manastir poveo jedan ruski monah pa do „srpskog porekla“ Ivana Groznog i Srbina osnivača ruske „obaveštajne službe“ Save Vladisavića Raguzinskog pod vladavinom Petra Velikog pa do danas je mnogo bilo slučajeva istorijske i lične sličnosti i povezanosti.
Od vremena Petra Velikog te veze postaju mnogo intenzivnije jer ruska država ima šire aspiracije, pa postaje prisutna i na balkanski prostor. Tako su Srbi kao ratnici najamnici za Bečkog cara ogorčeni pokušajima da im se oduzme sloboda i da se pokatoliče odlazili masovno u Rusiju koja im se činila kao „obećana zemlja“ u osamnaestom veku. Prvi Srpski ustanak 1804 kada su prvi poveli borbu za slobodu od turske okupacije na Balkanu je imao rusku vojnu podršku. Naročito su se srpska i ruska sudbina povezale u ratovima sa Turskom tokom devetnaestog veka. No ipak poseban istorijski značaj i dramatičnu dubinu ima velika epopeja Prvog svetskog rata kada je mučenički ruski Car Nikolaj Drugi ušao u ratnu avanturu da zaštiti Srbiju od Germanske najezde na početku rata i kada je pretio separatnim mirom sa Nemačkom, tokom rata, ako se ne pomogne Srbima koji su preživljavali albansku golgotu.
Pored ovih starih vladara i pisaca među Srbima su bili izuzetno popularni i heroji sovjetske epohe – na prvom mestu Staljin i vojskovođa Žukov. Naravno u Staljinu se vidi ne toliko ideloški boljševizam koliko moć ruskog oružja i imperijalna politika Moskve koja se oslobodila tutorstva Zapada. Pri tome iako ostaje svest o čistkama i progonima u ranoj svojetskoj eposi, ipak ona dolazi u drugi plan u odnosu na uspehe i pobede tadašnje Moskve.
Iako su ruski carevi i vođe imali posebno mesto u srpskoj javnosti ne treba zaboraviti i odnos prema velikim delatnicima ruske kulture. Kod Srba su izuzetno poštovani i voljeni ruski pesnici i pisci poput Puškina, Dostojevskog i Tolstoja, a u nekim krugovima i ruski filozofi poput Berđajeva i Leontjeva. Neko bi mogao reći da su ti ljudi i svetski poznati pa da nije čudno što su popularni i u Srbiji. To jeste tačno, ali ipak je njihovo poštovanje u srpskoj kulturnoj javnosti mnogo ličnije, emotivnije i intimnije nego recimo odnos prema ovim velikim Rusima na Zapadu, jer su neretko doživljavani i kao „naši srpski“.
Ideološke osnove i političke veze
Slično je i sa velikom popularnošću Putina među Srbima danas.Temelj za njegovu popularnost u Srbiji je tradicionalno prisutna rusofilija u srpskoj javnosti, koja je doduše prigušena i marginalizaovana od strane evroatlantski orijentisane elite i medija. Tako se simpatije prema Rusiji „prelivaju“ i na njegove vođe. Sa druge strane srpske patriote, bili rusofili ili ne, poštuju Putina jer je Rusiji vratio nacionalno dostojanstvo i vratio Rusiju na svetsku scenu, pri tome ga neretko idealizujući.
Kako su mnogi Srbi već poprilično zamoreni od višpartijske demokratije koja u srpskom slučaju pokazuje gotovo isključivo svoju destruktivnu stranu (korupcija, strančarenje, politička nestabilnost i servilnost prema Zapadu) su skloni da kažu – nama je potreban jedan kao Putin „da nas dovede u red“ i da počnemo da vodimo odgovornu „nacionalnu politiku“.
Stoga su godinama unazad srpski lideri s vremena na vreme pokušavali da barem marketinški imitiraju „ruskog originala“, naravno sa slabim rezultatima. Kao da je bio raspisan neformalni konkurs za „srpskog Putina“ ili barem onog koji bi najviše ličio na Vladimira Vladimirovića. U toj meri je uzor (tajni ili javni) i popularan ruski lider u Srbiji. Oni koji vide kako Srbijom upravljaju strani ambasadori i domaći tajkuni priželjkuju nekog kao Putin ko bi „zaveo red i disciplinovao najbogatije“. Tako i oni koji su prozapadno orijentisani i na politiku gledaju pragmatično često imaju izuzetno visoko mišljenje o Putinu kao čoveku koji „obavlja poslove“ i „drži stvari pod kontrolom“. Rasulo i feudalizacija politike koja u Srbiji dominira kao da vapi za jačim liderstvom i liderom.
I oni, iako Srbiju vide u EU pa i u NATO-u se neretko slažu sa stavom da bi Srbiji bio neophodan neko kao Putin. Prozapadno orijentisani Srbi izuzetno cene Putina i Rusiju kao relativno uspešan „model modernizacije bez kapitulacije“. Pored toga Putin je svojim odnosom prema Srbiji – pre svega podrškom oko pregovora oko Kosova i ponudom ulaska u razvojni projekat veka „Južni tok“ pridobio i one koji na te odnose gledaju kroz interese. Sa jedne strane – sa Zapada smo bili bombardovani, gušeni sankcijama i ucenjivani beskrajnim nizom uslovljavanja (Hag, Kosovo, Republika Srpska) dok sa druge strane sa Istoka smo imali stratešku podršku, povoljne trgovinske i energetske sporazume i šansu za dugoročni razvoj. Na taj način je i pored dominacije proameričkih i prozapadnih medija, intelektualaca i političara u javnom životu zemlje od kojih mnogi aktivno lobiraju protiv Putina i Rusije, oni ipak ostaju na vrhu popularnosti u Srbiji.
Od kako je Srbima kroz bombardovanje 1999. oteto Kosovo od strane NATO-a ono predstavlja rak ranu srpske države ali i istorijskog identiteta. Kako je Rusija predvođena Putinom načelno stala na stranu Srbije oko spora oko nelegalne secesije od strane Albanaca koju protežira Zapad, to je i ruski lider kroz svoje aktivno i dosledno angažovanje postajao deo srpske kosovske „priče“. Kosovo je zaista „Srce Srbije“ u identitetskom i duhovnom smislu, i ono je otprilike kao što je Jerusalim za Jevreje. Oduzimanjem Kosova se ne oduzima samo deo teritorije koji se meri kvadratnim kilometrima već se ugrožava temelj istorijskog i svakog drugog postojanja. Srbija poražena u ratu 1999., a pre toga iscrpljena kroz raspad zemlje, sankcije i ratove - vidi prijatelja gotovo samo u Putinu i Rusiji. Stoga ne čudi da je Putin najpolularniji strani lider, a Rusija najpopularnija strana država u Srbiji. Doduše veliku ulogu u tome ima agresivna politika Zapada prema Srbiji i srpskom narodu.
Srbi sa jakim osećajem za slobodu i pravdu i reaguju intenzivno na imperijalizam i istorijske nepravde. Često su skloni da idealizuju borce za slobodu i pravdu, da prave heroje od onih koji se suprotstavljaju najjačoj sili u tom momentu. Taj element „inata velikoj sili i nepravdi“ i kult junaka je čest motiv srpske istorije, a i dodatni motiv za simpatije prema Vladimiru Putinu koji je viđen kao lider koji pokušava da parira američkom globalističkom imperijalzmu. Ili im se barem Putin učinio kao neko ko bi mogao da postane lider „slobodnog sveta“ van zone zapadne dominacije. Ma koliko ovde bilo reči o realnom stanju a koliko o utisku u javnosti, bitno je da takva slika ruskog lidera dominira u javnom mnjenju ne samo Srbije.
No osim nekih specifičnosti srpskog odnosa prema Rusiji na odnos prema Putinu je uticala i slika koju ruski lider ima u medijima, kako svetskim tako i srpskim. Kako ruski lider ima precizno izgrađen „holivudski imidž“ (u odnosu na američke i evropske političare) imidž lidera koji je izuzetno opasan, bivšeg obaveštajca koji efikasno rešava probleme, koji kao „ruski Džems Bond“ uništava teroriste, pilotira avionom, vozi motor, upražnjava borilačke veštine, snalazi se u divljini i pri tome je uvek vrlo elegantno obučen – to je imalo pozitivan odjek u srpskoj političkoj „mačo“ kulturi.
Da bi ilustrovali prirodu i da kažemo arhetipsku dubinu srpsko – ruskih odnosa koja je u „pozadini“ odnosa srpske javnosti prema ruskom premijeru ispričaćemo jednu anegdotu. Kada su se u razgovoru dva intelektualca jednog Jeremenina i jednog Srbina dotakli i odnosa prema Rusiji – Srbin je pitao Jermena da li i kod njih vole Rusiju, ovaj drugi se iskreno iznenadio. Ne kod nas niko ne voli Rusiju, ali je izuzetno respektujemo kao veliku i nama naklonjenu državu. Kako je moguće voleti drugu zemlju osim svoje – rekao je Jermenin. Kod Srba je to moguće – odgovorio mu je srpski sagovornik.
Branko Radun,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
Srbijaputin
.jpg)
