Izvor: BKTV News, 25.Apr.2012, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Domagoj Margetić: Dinkićeve veze sa kiparskim novcem i Hypo Alpe Adria Bank
Tokom prošlonedeljnog boravka u Beogradu, preko mog prijatelja, inače bivšeg srpskog diplomate u Zagrebu, javio mi se izvesni Tihomir Živanović sa mogućim informacijama o tragu tzv. kiparskog novca, odnosno novca kog je iz Srbije preko tajnih računa izneo Slobodan Milošević, kroz tajne operacije pranja novca koje je preko Kipra osmislila pokojna Borka Vučić.
Doduše, Živanović je naglasio kako raspolaže dokumentima o prodaji Telekoma Srbija, koji mogu ozbiljno inkriminirati bivšeg >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << potpredsednika i ministra ekonomije u Vladi Srbije Mlađana Dinkića. Pristao sam sastati se sa Živanovićem u prisutnosti dvoje mojih kolega. Oko jedanaest sati naveče stigli smo u Živanovićev stan u centru Beograda.
Nakon upoznavanja, naš je sagovornik na sto je izneo između dvadeset i trideset uvezanih knjiga dokumenata, koje nam je počeo redom objašnjavati na što se tačno koji dokumenti odnose i na koji način mogu inkriminirati Mlađana Dinkića, ali i druge visoke državne službenike u vlasti. Kada se u mojim rukama našla zbirka dokumenata sa Dinkićevom potpisima, postalo mi je jasno koliko dragocenom dokumentacijom ovaj čovek raspolaže.
Ukratko, ta je dokumentacija „karika koja nedostaje“ u dokazivanju traga kiparskog novca, ali i povezivanja drugih vrlo osjetljivih kockica ne samo slučaja privatizacije srbskog Telekoma, nego i u razotkrivanju vrlo osjetljivih detalja u slučaju ubijstva premijera Zorana Đinđića. Naime, iako je Dinkić godinama tvrdio kako nije imao nikakve veze s manipulacijama i krađom novca s tajnih računa na Kipru, dokumentacija kojom raspolažem već nekoliko godina dokazivala je suprotno.
Dokumentacija koju mi je od 2007. do 2009. godine ustupila pokojna Borka Vučić, poznata kao „Miloševićeva bankarka“, tako dokazuje Dinkićevu umešanost u manipulacije kiparskim, tzv. Miloševićevim novcem. Nakon pada Miloševića i dolaska na vlast Đinđićeve Vlade, Zoran Đinđić pokušao je ostvariti jedno od predizbornih obećanja, kako će novac kog je iz Srbije na tajne račune u inostranstvo iznosio Slobodan Milošević vratiti u srbski državni budžet.
Posebnu državnu komisiju koja je trebala utvrditi kako trag novca tako i obaviti tehničke pripreme za povraćaj tog novca Srbiji, predvodili su upravo Mlađan Dinkić, kao i ministar kapitalnih investicija u Đinđićevoj Vladi Velimir Ilić, dok je sa ovom komisijom povremeno sarađivala i sama Borka Vučić. Iako je tokom i nakon sprovedene istrage, Dinkić tvrdio kako na Kipru nisu pronađeni nikakvi značajniji finansijski iznosi na računima kojima je raspolagao Miloševićev režim, svi svedoci sa kojima sam tokom godina imao priliku upoznati se i razgovarati o tome, od Velimira Ilića do Borke Vučić tvrdili su i tvrde potpuno suprotno.
Borka mi je u našim brojnim razgovorima tvrdila kako je Dinkiću i sama otkrila gde se nalazio Miloševićev novac, te kako se radilo o stotinama miliona dolara, a ne tek beznačajnim iznosima kako je to javno tvrdio Dinkić. S druge strane, u vreme istrage o tzv. kiparskim parama, Zoran Đinđić nije mogao niti naslutiti dokle će ta istraga odvesti, odnosno koje će prljave tranzicijske tajne političkih i ekonomskih elita u Zagrebu i Beogradu razotkriti trag kiparskog novca.
Tačnije, da je Zoran Đinđić poživeo dovoljno dugo da do kraja insistira na ovoj istrazi, trag Miloševićevih finansijskih operacija pljačke srbskog novca odveo bi istragu ravno u – Zagreb. Borka Vučić svojevremeno mi je vrlo detaljno opisala tokove Miloševićevog novca i za to mi ustupila dokumentaciju koja u celosti dokazuje njezine tvrdnje.
Novac je prema Miloševićevom nalogu fizički prebacivan iz Srbije na tajne račune na Kipru koje je Borka lično kontrolisala. Potom se novac delio u dve svrhe. Jedna je bilo pranje novca namenjenog paralelnom srbskom državnom aparata u uvetima međunarodnih sankcija i blokade. Taj je deo novca dakle služio za tekuće finansijske potrebe Srbije i njezinog državnog aparata. Drugi deo novca, međutim, završavao je na ličnim tajnim računima Slobodana Miloševića.
Novac namijenjen srpskom državnom aparatu, zapravo, s Kipra je korišten za razna plaćanja tekućih srbskih državnih obaveza, te nije odlazio na tajne račune u trećim zemljama. S druge strane, za novac namenjen Miloševićevim tajnim računima, Kipar je bio samo tranzitno odredište, čija je glavna funkcija bila prikrivanje traga finansijskih transakcija kojima je Milošević pljačkao vlastitu zemlju.
Taj je novac po Miloševićevom nalogu Borka Vučić tranzitno opet prebacivala na tajne, povereničke račune kod Zagrebačke banke, da bi potom novac s tajnih računa kod Zagrebačke banke po Borkinom nalogu prebacivan na tajne račune kod Banque Franco Yugoslav u Parizu, LHB banke i Anglo Yugoslav Bank Limited u Londonu, a povremeno i na tajne račune kod Erste banke u Beču.
Nakon što su međunarodne institucije, a prije svega Haški tribunal, pokrenule istrage, između ostalog i o tragu Miloševićevog novca, kako bi kao u klasičnoj kriminalističkoj istrazi utvrdili trag krvi i trag novca, Milošević je znao da novac sa tajnih računa kod tih banaka mora prebaciti „na sigurno“. Borka mi je ispričala da je i tada po Miloševićevom nalogu kontaktirala svoje partnere u Zagrebu s kojima je često komunicirala u dogovaranju ovih finansijskih operacija.
Od hrvatskih partnera Borka Vučić tada je u ime Miloševića tražila da im osiguraju sigurno odredište za Miloševićev novac, odnosno da im preporuče banku od poverenja kod koje bi Miloševićeva poverenica Borka otvorila objedinjeni tajni račun za novac sa tajnih računa kod najmanje tri inostrane banke. Iz Zagreba je vrlo brzo stigla preporuka. Miloševiću je za konačno odredište novca sa njegovih tajnih računa u inostranstvu preporučena, ni manje ni više, nego Hypo Grupa, odnosno Hypo Alpe Adria Bank International AG Klagenfurt.
Kako mi je sama svedočila tokom 2007., 2008. i 2009. godine, Borka Vučić je na predlog njezinih hrvatskih partnera vrlo brzo otputovala u sedište Hypo Grupe, gde je dogovorila otvaranje novih Miloševićevih tajnih, povereničkih računa, na koje je prebačen novac kojeg je bivši srpski predsednik iznosio iz srbskog državnog budžeta.
Taj novac kasnije je reinvestiran u Srbiju kroz finansijske operacije preko srpskog tajkuna Miroslava Miškovića koji je, podsetimo, ujak Mlađana Dinkića i neka vrsta srpskog Ivice Todorića. Borka mi je otkrila kako je detalje tih operacija Dinkić sasvim sigurno znao, te je istragu Miloševićevih kiparskih para iskoristio kako bi prikrio trag ovih finansijskih operacija, odnosno kako bi sakrio tragove Miloševićevog novca koji je vodio prema Zagrebu i Klagenfurtu. Kako bi prikrio te tragove Dinkić je Zoranu Đinđiću podnosio lažne izveštaje o toku istrage na Kipru.
Za sve ove informacije koje mi je Borka Vučić dala osigurala mi je i dovoljno materijalnih dokaza i dokumenata koji to dokazuju, međutim, svo ovo vrijeme bilo je gotovo nemoguće dokazati vezu samog Mlađana Dinkića kako s Miloševićevim tajnim računima i finansijskim operacijama, tako i sa Hypo Grupom. Dakle, do pre neko veče nisam imao niti jedan dokument koji bi dokazao vezu samog Dinkića sa Miloševićevim novcem položenim na tajne račune kod Hypo banke.
Međutim, kada sam neko veče na njegov poziv posetio izvesnog Tihomira Živanovića u njegovom beogradskom stanu, složili su se i zadnji delovi mozaika te prljave tranzicijske tajne ratnog Balkana, koji su nedostajali za celovitu sliku o umešanosti Mlađana Dinkića u pljačku srpskog državnog novca.
Živanovićevi dokumenti, koje mi je pokazao u prisustvu dva svedoka, čija imena za sada namerno neću javno iznositi, a koji su spremni o ovim dokumentima svedočiti i pred bilo kojim sudom u slučaju Živanovićeve tužbe, dokazuju kako je deo novca koji je nakon 2001. godine ostao na tajnim računima kod Hypo banke, a čiji je trag Mlađan Dinkić otkrio tokom kiparske istrage, upravo po Dinkićevom projektu završio u operaciji privatizacije Telekoma Srbije.
Tajni dokumenti koje nam je te večeri pokazao Živanović dokazuju kako je celu operaciju privatizacije Telekoma Srbije Mlađan Dinkić vodio i kontrolisao upravo preko Hypo banke, preko koje je prebacivan novac kojim je privatizovan Telekom. Odnosno, odobravanjem kreditiranja ove privatizacijske operacije preko Hypo grupe očito se sprovodila operacija pranja novca sa nekadašnjih Miloševićevih tajnih računa kod same Hypo Grupe.
Kada smo videli kojim dokumentima raspolaže, lično sam izdvojio dokumente za koje smo se dogovorili sa Živanovićem, da će mi ih tokom sledećeg prepodneva fotokopirati i dostaviti mi kopije. Obećao je da će to učiniti. Sedećeg dana, javio se mom prijatelju koji je sa mnom bio prisutan veče pre na sastanku sa Živanovićem, te mu rekao „da dođe sam do njegovog stana“.
Kad je moj prijatelj došao po dogovorenu dokumentaciju, Tihomir Živanović dao mu je gomilu nebitnih papira, a da istovremeno nije kopirao niti jedan jedini dokument iz zbirke dokumenata o Dinkićevoj operaciji Telekom. Zanimljivo, zar ne? Tokom noći, Živanović je odustao od ranijeg dogovora i nije mi dostavio niti jedan jedini dokument koji povezuje Dinkića, Hypo Grupu, Miloševićeve tajne operacije i privatizaciju Telekoma Srbije.
Ponovno sam mobilnim kontaktirao Živanovića i pitao ga kako je moguće da je odustao od ranijeg dogovora o predaji dokumenata koji inkriminiraju Mlađana Dinkića. Odgovorio mi je da prvo objavim dokumente koje mi je kopirao pa će mi tobože nakon toga dati ostatak dokumenata. Nakon što sam mu rekao da su papiri koje mi je kopirao jednostavno neupotrebljivi i beskorisni potvrdio mi je kako mi neće ustupiti dokumente o vezi Hypo banke i Dinkića. U Srbiji je to tako. Pretpostavljam da je moglo biti dovoljno da je neko od Dinkićevih ljudi saznao za moj sastanak sa Živanovićem da krenu ili u njegovo zastrašivanje ili u trgovinu dokazima i dokumentima.
S druge strane i sam Živanović je postupio izuzetno nekorektno. Raspolaže s ključnim dokazima o korupciji u vlasti koji ozbiljno optužuju Mlađana Dinkića, ali je na kraju odlučio sakrivati te dokaze i dokumente od javnosti. Zašto? Iskreno, na neki način mi to sliči i na smišljenu Živanovićevu prevaru. Nije uopšte isključeno da me Živanović namjerno pozvao na satsanak o ovim dokumentima, kako bi nakon toga, možda, ucenjivao Dinkića ili nekog drugog kako će te dokumente ustupiti meni da objavim u medijima, ukoliko Dinkić ne ispuni neke njegove moguće zahteve. To je, dakako, scenarij u koji ne bih želeo verovati, ali me ne bi niti začudilo da je Živanović u ovom slučaju imao i takve motive.
Ostaje, međutim, činjenica da smo moji dvoje kolega i ja videli tu dokumentaciju i možemo svedočiti o tome što ti dokumenti dokazuju. Oni su bitan dio tranzicijske slagalice u najmanje nekoliko slučajeva: slučaju Miloševićevih kiparskih para; Aferi Hypo; Aferi Telekom Srbije; Slučaju Đinđić, te u slučaju povezanosti bivšeg potpredsednika Vlade Srbije sa svim ovim slučajevima i aferama. Nije li to dovoljan razlog da uoči srpskih parlamentarnih izbora Mlađan Dinkić poduzme sve potrebne mere kako bi onemogućio da ovi dokazi i dokumenti izađu na videlo?! I je li slučaj Tihomira Živanovića, zapravo, primer kako Dinkić i njemu slični kupuju ćutanje nezgodnih svedoka o nekim od najvećih tranzicijskih tajni Balkana.
Izvor: SEEbiz
Originalni tekst možete pročitati, putem ovog linka:
http://rs.seebiz.eu/dinkiceve-veze-s-hypom-tajni-dokumenti-dokazuju-ratne-veze-zagreba-i-beograda/ar-24536/
Tweet
Pogledaj vesti o: Telekom Srbija
.jpg)
