Izvor: Blic, 19.Okt.2014, 16:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poklon loza dinastije Karadjordjević
Zbog velikog interesovanja, od sutra nastavak velikog Blicovog poklon serijala o srpskim dinastijama. Svakoga dana od ponedeljka do četvrtka poklanjamo vam poster kao deo loze jedne od najznačajnijih srpskih dinastija. Kada sakupite sve elemente uz Blic za samo četiri dana, dobićete jedinstveni prikaz rodoslova dinastije Karađorđević. I to nije sve, svakoga dana u Blicu čitajte najinteresantnije priče i intrige o porodici >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Karađorđević!
Vođa Prvog srpskog ustanka je i u srpskoj istoriji i kao rodonačelnik kasnije kraljevske loze jedna od najmarkantnijih ličnosti, a to je postao zato što je u najpunijoj meri bio čovek svog vremena, svestan sopstvenih mana i vrlina.
O tome najbolje govori detalj kada su ga glavari izglasavali za vođu, a on se branio rečima:
- Nemojte mene, braćo, ja sam prek čovek, brzo planem... Hoću i da ubijem onoga ko me ne sluša!
Odgovoreno mu je da im upravo takav treba, a Karađorđe će, što u boju, što u svakodnevnom životu potvrditi tačnost tih reči. Međutim, uslovi koji su ga iznedrili i ulog koji je značio slobodu porobljenog naroda bili su dovoljno veliki da se u to ime plati i visoka cena njegovog nezgodnog karaktera koji je i mnoge Srbe koštao glave. O toj svesti u samom narodu govori i detalj koji beleži Milan Đ. Milićević u svojoj monografiji o Karađorđu „Karađorđe u govoru i stvoru“. Dok beru kukuruz seljaci razgovaraju o zulumu koji trpe od Obrnovića, a onda jedan pita: „A da li je pod Karađorđem bilo zuluma?“
Preci
Karađorđevića
Karađorđe se rodio u selu Viševac (srez kragujevački), o poreklu njegove porodice postoje razne pretpostavke, ali je najdominantnija ona po kojoj su preci srpskog Vožda u Srbiju stigli iz Crne Gore, na šta upućuju i predanja i naučna istraživanja. Jedino do kraja nije razjašnjeno da li su stigli iz Vasojevića, Klimenta (današnjeg Gusinja), sela Velje Duboko ili pak Zete.
Odgovor je najbolja islustracija i Karađorđa i vremena koje je aboliralo njegovu ruku, brzu na kuburi i sablji!
“...Bilo je, kako nije, zuluma da propišti materino mleko; ali se onda ratovalo s Turcima pa je to druga stvar. Ja sam slušao da je Karađorđe, svojom rukom, pobio sto ljudi krštenih Srba, pa je njemu Bog sve oprostio zato što je rišćanluk oslobodio od Turaka.“
Dakle, postojali su viši razlozi koji su iziskivali i strogost, pa često i surovost od koje su stradali i njegovi najbliži. Đorđe je, bez razmišljanja, naredio da se javno obesi njegov mlađi brat Marinko koji je silovao neku devojku, a najverovatnije je od njegove ruke stradao i otac koji se kolebao kad je familija posle propasti ustanka bežala u izgnanstvo.
„Karađorđe je bio najuspešniji tamo gde ga je nosila strast. U burnim vremenima se retko možete pouzdati u političku vrlinu vladara, osim ako je jaka država pa politička mudrost može da diktira stvari. U uslovima ondašnje Srbije Karađorđeva prekost je bila spasavajuća. On se nije bavio velikom i dugotrajnom strategijom, a i kad je pokušao nije bio naročito uspešan, ali je znao šta treba činiti u trenutku.
Upravo ta njegova vrlina ili slabost, kako hoćete, je prepoznata od drugih ljudi i preporučila ga za vožda. I on je, upravo zahvaljujući takvoj svojoj ličnosti uspevao da na okupu drži lokalne vođe među kojima je bilo mnogo zađevica i sujeta“, smatra Dragomir Acović, predsedavajući Krunskog saveta.
Međutim, bez obzira na njegovu afektivnu plahovitost u kojoj je znao da pretera, često se zaboravlja da je, za razliku od Miloša Obrenovića koji je podanike često znao nazivati „stokom bezrepom“, pokazivao istinsku brigu o narodu, a sam pokazivao skromnost i nije podlegao slavi, moći i bogatstvu i živeo je skromnije i običnije od mnogih njegovih glavešina.
Kada je vojvodi i vojnom ministru Mladenu Milovanoviću 1813. godine izlagao svoj plan odbrane po kome je trebalo štititi ne samo vojne položaje nego i narod koji će bez zaštite izginuti, ovaj je lakonski a odgovorio neka ginu jer „svadbe bez mesa ne može biti“. Na to je Karađorđe uzviknuo: „Ej, Mladene, Bog te ubio! Do sad je narod bio o mojemu vratu, a odsad nek je na tvojemu!“
A Vuk Karadžić beleži detalje o njegovoj skromnosti, navodeći da je on, pre svega, bio domaćin koji se nemarno oblačio u svoje stare plave čakšire, seljačku košulju iznošen curak i crnu jagnjeću šubaru, a spavao je sa trupcem pod glavom. Svečano odelo - dolamu, jelek, koporan, kalpak sa perjanicom i čizme - oblačio je samo u izuzetnim prilikama. Tako je francuski general Baron Merijaž u svom izveštaju fransuskoj vladi naveo kako se Karađorđe „rđavo odeva“, a sam Vožd je jednom ruskom oficiru izgovorio sledeće reči:
„Znajte, gospodine, da ja ne želim ništa drugo, nego da vidim svoju otadžbinu oslobođenu od Turaka tako da nikad više ne strahuje od njihovog jarma. I onda bih se vratio mojemu plugu.“
I zaista, kad nije ratovao ili se bavio državnim poslovima, vreme je provodio na svom imanju u Topoli u poljskim radovima, ali mu vrtlog istorije nije dozvolio da stare dane provede na njivi.
Bio je nepismen čovek, ali je izuzetno cenio pismenost i učenost i izlazio je u susret učenim ljudima, okupljajući ih oko sebe i uz njegovu veliku pomoć je Dositej Obradović 1908. godine osnovao „Veliku školu“, preteču današnjeg Beogradskog univerziteta.
.jpg)
