Izvor: Politika, 31.Avg.2015, 15:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Heroj na biciklu
Auto-mehaničar iz Kragujevca Bratislav Stamenković završio maraton Pariz–Brest–Pariz u zadatom vremenu – 1.230 kilometara prešao je za manje od 90 sati, a usred vožnje je napunio 68 godina
Kragujevac – Tri dana i četiri noći bez sna, po vrućini, kiši i kroz maglu koja je dopirala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Atlantskog okeana, vozio je Bratislav Stamenković neprestano, uz kratkotrajne odmore na kontrolnim tačkama, dok nije stigao do cilja. Na pariskom „Velodromu” dočekala ga je brojna francuska publika koja je oduševljeno pozdravljala svakog pristiglog takmičara.
Bilo je to 20. avgusta u zoru, kada se za iscrpljenog, ali radosnog Bracu, poznatog kragujevačkog auto-mehaničara, završio čuveni biciklistički maraton Pariz–Brest–Pariz, koji se održava još od 1891. godine. Na „Randone” (dugo putovanje), krenuo je 16. avgusta uveče, a stazu od 1. 230 kilometara prevalio je u zadatom vremenu, za manje od 90 sati. Na cilj je ovaj vremešni maratonac stigao za 83 sata i 40 minuta.
– Tek u Brestu sam shvatio da mi je rođendan, 18. avgust, da punim 68 godina. Neverovatan osećaj – priča Braca Stamenković, dok mi, u neverici, razmišljamo da mu zatražimo ličnu kartu, da proverimo.
Braca je biciklizmom aktivno počeo da se bavi tek 2006. Zbog diskus hernije (oboljenje kičmenih pršljenova koji pritiskaju nerve) počela je da mu se suši desna noga.
– Bilo je ili invalidska kolica, ili bicikl. Izabrao sam ovo drugo. Sad stojim na prstima desne noge, a ne pijem više ni lekove za pritisak. Bicikl je čudo, najbolji lek. Kad me je zadesila nevolja, imao sam 94 kilograma, sada sam na 77. Hleb jedem i ne jedem, belo meso i riba obavezno, a pred vožnju pojedem jednu dimljenu vešalicu. Crveno meso daje snagu – objašnjava ovaj auto-mehaničar.
Da bi učestvovao u „brevet” vožnji, za kratko vreme je morao da stekne zavidnu kondiciju i proveri sebe na domaćim maršrutama od 200, 300, 400, 600 i hiljadu kilometara. U godini „Randonea” treba odvoziti sve te deonice, sem najduže. Tako se dobija „brevet” sertifikat, za koji su odgovorni naše sudije sa licencom francuskog biciklističkog saveza koji je, uz „Tur de Frans”, organizator maratona Pariz–Brest–Pariz.
– Ovaj maraton se vozi svake četvrte godine. Broj učesnika je limitiran na 6.000. Oko 80 odsto su aktivni sportisti, a među učesnicima ima i invalida, takmičara bez nogu koji imaju specijalna vozila i pedale okreću rukama, slabovidih koji voze u tandemu. Stići na cilj u roku, ne odustati, to je pravi podvig. Francuzi takve svoje takmičare slave kao nacionalne heroje. Kod nas je drugačije. Neki biciklisti iz Kragujevca ni ruku nisu hteli da mi pruže – pomalo je utučen naš heroj.
„Randone” nije trka, pobednik je svako ko u zadatom vremenu stigne na cilj. Postoje tri grupe takmičara: 80, 84 i 90 sati. Svaki takmičar – objašnjava naš sagovornik, koji se zbog godina opredelio za treću grupu – bira vreme za koje misli da može da prevali nimalo laku stazu.
– Staza je valovita, kao negde u Šumadiji. Gotovo 12 kilometara su usponi, negde čak i 14 stepeni. A za četiri dan, koliko traje vožnja, vreme može potpuno da se promeni. Iz žege odjednom ulazite u kišu ili maglu koja se pojavi kad se približite Atlantskom okeanu. Temperatura vazduha je nekad bila 31 stepen, a nekad svega pet. Ipak, najteže je to što ne možete da spavate. San vas najviše muči, ne toliko fizička iscrpljenost. Nezgodno je i kad ostanete sami na stazi, pogotovo noću. Ne poznajete put, a kontrolne tačke ne smete da promašite. Na pretposlednjoj sam se zbunio, mislio sam da je kraj, kad su mi rekli da ima još – priča Braca, koji je na cilju, kaže, bio lakši za tri i po kilograma.
Svako od takmičara ima nanogvicu sa čipom sa kog se očitava prolazno vreme, prosečna brzina i drugi važni podaci. Na stazi ima 18 kontrolnih tačaka, a dve provere su nenajavljene. Pehovi su česti.
– Na 285. kilometru oborio me je jedan Japanac, a pukla mi je i guma. To se, srećom, desilo na svega stotinak metara od četvrte kontrolne tačke. Kad vam se desi peh, možete da pozovete organizatora. Zvaničan jezik je francuski, a onda vas mašina pita na kom jeziku želite da govorite. Tada vam se javlja operater koji može da vam pošalje, ili mehaničare, ili bolničare. Inače ste tokom cele vožnje sami – objašnjava naš sagovornik.
Iz Srbije je put Francuske ove godine krenulo 19 takmičara sa „brevet” sertifikatom. Na cilj je stiglo njih 15, četvorica su odustala. Stamenković je bio jedini iz Kragujevca. Oko priprema i odlaska pomogao mu je BK „Radnički”, čiji je član, a imao je i sponzora.
Na ovogodišnjem „Randoneu”, kaže Braca, bilo je takmičara iz celog sveta. Osim Francuza, učestvovali su Nemci, Alžirci, brojni Kinezi...
– Neke od njih ću, nadam se, uskoro ponovo sresti. London–Edinburg–London, maraton od 1.400 kilometara, vozi se 2017.
.jpg)
