Pismo iz Pacovskog kanala  

Goran Davidović pravosnažno osuđen jer je sa dvadesetak pripadnika Nacionalnog stroja 9. novembra 2005. godine, na Svetski dan borbe protiv fašizma i antisemitizma, upao na jednu antifašističku tribinu u Novom Sadu, gde je šamarao i vređao prisutne na nacionalnoj osnovi živi u Italiji, tačnije u Trstu

Priredio: Peđa Popović

To je informacija, koju su >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << u Ministarstvu pravde mogli lako da saznaju samo da su pratili online komunikaciju na sajtu „srpskog Firera“.

Ovaj porodični čovek i nacista u slobodno vreme u kolevci fašizma boravi još od avgusta prošle godine, a nedavno, tačnije na 10. godišnjicu od početka NATO bombardovanja izjadao se o teškom životu koji vodi u Trstu, umesto da uživa u skromnoj ćeliji zatvora u Somboru.

Obraćanje prijateljima i saborcima Firer počinje sa konstatacijom da u Italiji nije zato „što voli, nego zato što mora“! Ovaj, kako sebe naziva „politički emigrant“, poručuje kako će duže vreme ostatiti u emigraciji, a da mu definitivno nije dobro pokazao je izjavom da su mu uskraćena osnovna ljudska prava!



Viza izdata 5. avgusta

Italijanska ambasada u Beogradu saopštila je da je vođi Nacionalnog stroja Goranu Davidoviću, 5. avgusta 2008. godine izdata viza u trajanju od godinu dana. U saopštenju se navodi da je Davidoviću viza izdata u skladu sa važećim propisima, u nedostatku bilo kakve informacije od srpskih organa. Navedeno je da se Davidović obratio Odeljenju za vize u avgustu 2008, tražeći vizu za porodično spajanje, s obzirom da je njegova supruga, Aleksandra Bikić, trajno nastanjena u Italiji i poseduje urednu boravišnu dozvolu. „Gospodin Davidović je tom prilikom podneo važeći pasoš izdat 17. septembra 2002. i sa rokom trajanja do 17. septembra 2012. godine“, navodi se u saopštenju.

Zatim, ovaj provereni, poznati i priznati poštovalac ali i borac za ljudskih prava obaveštava prijatelje da ga zdravlje služi, da čita, piše i trenira boks (amaterski).

Davidović priznaje da je u Italiji stekao dosta novih drugara na koje je veoma ponosan (neko je rekao Pride?) i koji mu „dokazuju svaki dan da ljudska dobrota još uvek postoji“.

Zatim se ovaj begunac od zakona pojadao kao je doživeo veliki šok jer mu je, gle čuda, policija svega dan nakon raspisivanja poternice bila u roditeljskom stanu, što je prema Davidovićem rečima „presija, kojom pokušavaju da me zastraše, slome...“. U nastavku pisma ušokirani ali neslomljeni Davidović zamera Ivici Dačiću što je policija došla bez naloga i poručuje da će o tome pričati „tamo gde treba, u Strazburu naravno“ , iako se radi se o instituciji Evropske unije koju Davidović smatra zlom. Ali izgleda samo od slučaja do slučaja.

Dalja vera u ustrojstvo i vrednosti Evropske unije kod Davidovića se ogleda i u uverenju da će mu Italija pružiti utočište od progona iz matične mu „banana države“. „Oni misle da su i u Italiji na vlasti razbojničke družine kao u našoj okupiranoj zemlji koju su opoganili svojim svinjarijama“, eksplicitan je Davidović.

Davidović nakon toga priznaje da je u Srbiji boravio tokom januara (šta su tada radili pravosuđe i policija?) kada ga je „srce zabolelo zbog jada i bede u našoj napaćenoj, okupiranoj Otadžbini.“

Iako bolnog srca, poručuje kako neće klonuti, da je borba za slobodu, pravdu i istinu „jedini smisao života svakog časnog čoveka“, kao i da saborci u otadžbini istraju, a da će on, kako kaže na kraju pisma „širom sveta da pronosi glas o tiraniji režima Borisa Tadića.“

U nečemu se moramo složiti sa Davidovićem, a to da se ova zemlja može nazvati jadnom. Jadno je da jedan osuđenik/nasilnik ostane sa pasošem u džepu i aplicira za vizu, a potom sa izrečenom presudom dolazi i odlazi iz zemlje kada mu se prohte. Ali valjda je tako u Srbiji gde izgleda važi ona Orvelova da su “neke svinje jednakije od drugih svinja“.

0 0

Dodajte komentar