Izvor: Nezavisne Novine, 28.Nov.2014, 21:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sportski lider Novak Đoković i uspon Srbije (III): Rođen sam za ovo (I)

Na konferenciji za štampu posle pobede na Vimbldonu u julu 2011, Đokovića su pitali šta misli o izjavi svoje majke da ga je osvajanje Dejvis kupa za Srbiju sedam meseci ranije naučilo da igra bez straha.

Đoković je odgovorio: "Pa, ako moja majka tako kaže - onda je tako. Ne mogu reći ništa drugo. Moja majka me poznaje bolje nego što sam sebe poznajem."

Lako je tvrditi da je osvajanje Dejvis kupa opustilo Đokovića i oblikovalo delić slagalice koji je nedostajao >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << kako bi potpuno zavladao svetskim tenisom 2011. I on kaže nešto slično. "Titula Dejvis kupa je došla u pravom trenutku", kaže on. "Verujem da je ta titula, taj osećaj deljenja jedne od najvećih titula u našem sportu sa svojim timom za svoju zemlju, u našoj zemlji, najbolji osećaj koji sam doživeo kao teniser na terenu. To mi je mnogo ojačalo samopouzdanje i pomoglo da verujem u sebe, da više verujem svojim sposobnostima na terenu."

Ali to bi bilo previše jednostavno objašnjenje za njegovu annus mirabilis 2011. Bilo je nekoliko "poslednjih delića slagalice", među kojima su svakako režim ishrane bez glutena koji je otkrio sredinom 2010. (medicinski stručnjaci su podeljeni u vezi s tim postoji li zaista intolerancija ili je samo u Novakovoj glavi, ali vera u ishranu bez glutena svakako je znatno doprinela njegovom dobrom zdravlju) i ovladavanje ritmom servisa. Tome se može dodati ceo raspon sitnica, od uložaka u patikama do mirnog ali autoritativnog tima koji je predvodio Marjan Vajda. A kao dvadesettrogodišnjak je imao više iskustva, uključujući zreliji odnos s ocem, što mu je ulilo osećaj da vlada svojim životom umesto da ga život vodi.

Ali ne smemo zaboraviti da je bilo ljudi koji su početkom 2011. verovali da je Đoković napredovao. Osvojio je Otvoreno prvenstvo Australije s dvadeset godina, ali otad je tri godine kaskao za Federerom i Nadalom. Dolazeći iz zemlje u kojoj se timski sport ceni više od individualnog, njegov najveći prioritet - tako je glasila teorija - možda je bio Dejvis kup. A pošto se Endi Mari ustoličio kao član elite, nije bilo jemstva da Đoković ima prirodno pravo da se popne na prvo mesto kad sreća velikog dvojca počne da bledi. Iako može izgledati, kad se osvrnemo, kao prirodan napredak, Đokovićeva čudesna 2011. svakako nije tako izgledala na početku.

Imao je, možda, malo sreće što nije morao da igra s Nadalom u Melburn parku. Nadal je otputovao u Australiju sa željom da odbrani sve četiri grend slem titule, ali u tome ga je sprečila leva tetiva kolena u četvrtfinalu. U meču sa sunarodnikom Davidom Fererom, kome je uvek nedostajalo samopouzdanja protiv Nadala u grend slem mečevima, Nadal je pozvao trenera posle trećeg gema i napustio teren kako bi mu pružili pomoć. Iako je završio meč, bilo je jasno da ne može da se kreće kako valja, i Fererova pobeda bez izgubljenog seta odigrala se u pomalo zbunjenoj atmosferi, kao da niko u Melburn parku nije mogao da shvati ono što se pred njima odvijalo. Na konferenciji za štampu posle meča, Nadal je odbio da govori o povredi, jedino je natuknuo da mu je kretanje otežano. Taj pristup je podelio tenisku zajednicu na one koji su mislili da se pretvarao i one koji su poštovali dostojanstvo s kojim je odbio da okrivi povredu kako ne bi potcenio najbolji rezultat u karijeri drugog profesionalca.

Možda je Đokovićeva najveća pobeda na tom turniru ona nad Federerom u polufinalu. Iako se pre meča verovalo da su šanse potpuno izjednačene, Đoković je nadigrao Federera izuzetnim radom nogu. Federer je počeo da primenjuje savete trenera Pola Anakona, a pogotovo njegov predlog da igra bliže osnovnoj liniji kako bi protivniku oduzeo ključne deliće sekundi. Ali kad god bi Federer poslao široku loptu, Srbin bi je s osnovne linije dočekao munjevitim udarcem koji bi bio anatomski nemoguć za igrače sa slabijim zglobovima. Đoković je pobedio u tri tesna ali jaka seta. Zanimljivo je da Đoković daje prednost levoj nozi kad igra fudbal, te mu možda neobično snažno levo stopalo daje čvršći oslonac nego drugim igračima za izvođenje snažnih bekhenda s raširenim nogama.

Izgubio je samo devet gemova protiv Marija u finalu. Moguće je da prava priča o tom finalu nije potpuno ispričana. Pre nego što je izašao na teren, jedan zvaničnik turnira poželeo je Mariju sreću, na šta je ovaj mrzovoljno odgovorio: "Nadam se da ću izdržati." Škot je te dve nedelje imao problema s leđima i, iako je teško protumačiti njegov namučeni govor tela kad gubi (donedavno je Mari retko gubio mečeve a da pritom nije izgledao kao da trpi velike bolove), svakako nije izgledao kao da je u punoj snazi. I gotovo da je osećao olakšanje što nije ponižavajuće izgubio. Iako su ga u nekoliko prilika pitali je li ga nešto mučilo tog dana, Mari je to uvek osporavao, ali možda je Nadal postavio pravilo među vrhunskim igračima: da ne svaljuju krivicu na povredu kad izgube od protivnika koga poštuju.

A možda je Marija potuklo, bar delom, saznanje da je Đoković preporođen igrač. Đoković je šest meseci kasnije izjavio: "Posle osvajanja Dejvis kupa bio sam pun života, pun energije, nestrpljiv da se vratim na teren, nestrpljiv da igram još malo, da pobedim na još nekim turnirima. Ukratko, oslobodio sam se straha. Verovao sam u svoje sposobnosti više nego ikad. Australija je jedan od najboljih turnira koje sam odigrao u životu."

Ali najveća prepreka kad je reč o dominaciji u tenisu bila je činjenica da mu je manjkalo samopouzdanja protiv Federera i Nadala. "Previše sam ih poštovao", priznao je kasnije. Nije mu bilo teško da veruje kako može pobediti sve ostale, ali postojala je psihološka blokada protiv dvojice najboljih - pogotovo protiv Nadala.

S obzirom na to priznanje, možda je glavnina posla te annus mirabilis obavljena u finalima četiri ATP mastersa 1.000 koji su prethodili Rolan Garosu. Više od jedne decenije, ATP je davao sve od sebe da predstavi svojih prvih devet turnira kao specijalnu seriju, pomalo nalik evropskoj Ligi šampiona u fudbalu, i oni se zaista izdvajaju od ostalih šezdeset povremenih turnira koji čine profesionalni kalendar muškog tenisa. Ali uvek se mučio da ih približi grend slemovima, a jaz se ne smanjuje, već se povećava kad je reč o novčanom prometu. Međutim, za Đokovića 2011. oni su bili više od turnira zagrevanja. U finalima u Indijan Velsu, Majamiju, Madridu i Rimu pripremio je teren za svoj konačni uspon na vrh.

U prvoj polovini godine postojao je čudan trougao na vrhu muškog tenisa. Nadal je očigledno imao premoć nad Federerom; zapravo, Federer, koliko god nadmoćan bio, nije pobedio Nadala na grend slem turniru od finala u Vimbldonu 2007. Federer je i dalje mislio da može pobediti Đokovića, iako je njihovo rivalstvo postalo prilično izjednačeno posle Srbinove pobede na Otvorenom prvenstvu Australije. Dakle, sposobnost da pobedi Nadala postala je ključ za Đokovićev napad na vrh.

Pobeda u finalu u Indijan Velsu podigla mu je samopouzdanje, ali teško je reći mnogo toga na osnovu tog rezultata. Iako je teniski objekat koji je podigao bivši teniser Čarli Pasarel prilično zadivljujući, okruženje je donekle uzdržano jer je deo penzionerske zajednice, te je prosečna starost posetilaca veća nego na bilo kom drugom turniru. Pored toga, loptica ponekad odleti u kalifornijsku pustinju, te se čudni rezultati ne mogu otpisati. Kad se osvrnemo, nije bilo ničeg čudnog u Đokovićevoj pobedi nad Federerom u polufinalu (treća pobeda u tri turnira nad Švajcarcem, pošto ga je pobedio u finalu u Dubaiju dve nedelje posle Melburna), ali tad je Novak samo izgledao kao igrač u formi.

Kad je pobedio Nadala u Majamiju u tajbrejku poslednjeg seta, teniski svet se ponovo uskomešao. Svakako je poduhvat pobediti nedvosmislenog svetskog prvaka u dva uzastopna finala, ali sledila je Nadalova omiljena podloga.

"Sportski lider Novak Đoković i uspon Srbije"

(autor Kris Bauers, "Laguna")
Pogledaj vesti o: Novak Đoković

Nastavak na Nezavisne Novine...