Izvor: NiskeVesti.rs, 24.Maj.2016, 20:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POZORIŠTE – 6 epizoda ( prepisano od pametnijeg)
Provincijski glumci.
To su dramski umetnici koje je sudbina dovela, umesto na veliku scenu, u neko malo, palanačko pozorište.
Neki od njih su se posle studija vratili kući, nošeni iluzijom da će umetnost promeniti, uzdići njihov rodni grad. Većinu njih čine oni koje su čudni, često sasvim nepravedni tokovi glumačke sudbine sprečili da dobiju angažman u velikom gradu. Ređe, to su amateri koji su zahvaljujući nedostatku školovanih kolega dobili uhlebije u gradiću >> Pročitaj celu vest na sajtu NiskeVesti.rs << kome je stalo da ima pozorište i da na taj način dobije status civilizovane sredine. U takvom mestu, oko teatra okuplja se manjina onih koji uživaju u umetnosti i kulturi, najčešće šačica obrazovanih, duhom oplemenjenih i civilizovanim ponašanjem izdvojenih žitelja malog grada. Oni, s vremena na vreme, odlaze u lokalno pozorište, zajedno uživaju u plemenitim idejama, uzvišenim sadržajima i nadahnutim kreacijama, baš njih – provincijskih glumaca.
Ovi umetnici su, međutim, često veoma nesrećni, ranjivi. Neki od njih se smatraju kažnjenim zbog toga što su daleko od kulturnih centara u kojima bi ih neko mogao videti i angažovati za značajne projekte. Skoro nikada ne dobijaju priliku da snimaju filmove ili učestvuju na televiziji. Značajne novine retko objavljuju kritičke napise o predstavama u kojima igraju, a njihove ličnosti gotovo da nemaju bilo kakav publicitet. Retko gostuju po metropolama i tamo bivaju primljeni ljubazno ali suzdržano. Kada u njihova mesta dođu velegradska pozorišta, poznate i priznate kolege prema njima se neretko ponašaju nadmeno.
Pošto su mahom sakupljeni iz različitih krajeva, skoro da niko od njih prema gradu u kome živi i radi ne oseća naročitu privrženost. Plaćeni su bedno, pogotovu kada se uzme u obzir da stanuju po iznajmljenim stanovima i tuđim sobama. Pozorišta u kojima rade su, u najmanju ruku, skromnih tehničkih mogućnosti. Repertoar umnogome zavisi od reditelja koji kao gosti svraćaju u njihov grad, odrade posao i vraćaju se odakle su došli. Publike nema mnogo, organizovane posete đaka ponekad liče na sve osim na kulturni događaj. Tome treba dodati palanku i njenu filozofiju. I, naravno, lokalne moćnike koji najviše vole da se iživljavaju na slabim.
Ipak, provincijski glumci ni u čemu se ne razlikuju od svojih popularnih kolega. Najčešće ni u pogledu darovitosti. Muče ih isti strahovi, iste umetničke dileme, isti tehnički problemi. U trenutku kada stanu na scenu i reflektori se upale, bilo da se to odigrava u Narodnom pozorištu bilo negde na jugu Srbije, svako od njih ima isti osećaj da je prepušten sam sebi i da mu niko živi ne može pomoći. A kada zavesa padne, svi oni znaju da će jačina aplauza biti jedino merilo smisla njihovih života.
Na kraju, postavlja se pitanje: ima li bilo kakve, makar kosmičke pravde za ove ljude? Naravno da ima. Ko nije stao na binu ne zna kakav je to veličanstveni osećaj. Tih nekoliko koraka koji glumca dele od gledališta, uzvišenje od metar i po koje ga diže mnogo više, nekoliko jakih sijalica uperenih u njegovo lice koje ga izdvajaju od ostalih, sve to nema upoređenja sa ovozemaljskim zadovoljstvima. Glumac se na bini oseća kao da lebdi, kao da ne pripada sumornom i surovom svetu iz koga je malopre došao.
Rreditelj : Goran Marković (2015)
.jpg)
