Obnoviti i proširiti postupak za ubistvo radnika  

Dragoljub Milanović osuđen je kao kao pojedinac, a na kao deo društvene, političke i vojne hijerarhije (u ratu je imao čin generala) čiji je deo bio, i čija je naređenja izvršavao/Žanka Stojanović: Vrhovna komanda znala je nameru NATO/Onemogućiti Dušana Vojvodića da se poziva na vojnu, državnu i službenu tajnu /Šutanovac falsifikuje

Bojan Tončić
>> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine <<
Porodice šesnaestoro radnika Radio-televizije Srbije poginulih u NATO bombardovanju državne TV kuće aprila 1999. predale su u četvrtak Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal dokumente kojima se, kako za e-novine kaže njihova predstavnica Žanka Stojanović, dodatno rasvetljava učešće državnog i vojnog vrha u ovom zločinu i traži obnova i dopuna postupka koji je vođen protiv bivšeg direktora Dragoljuba Milanovića. Naša sagovornica, čiji je sin Nebojša Stojanović, tehničar u razmeni, poginuo u noći između 22. i 23. aprila, kaže da se brojni dokazi prikrivaju, a među njima su zapisnici i beleške o komunikaciji Ministarstva odbrane, Sektora za civilnu odbranu i Televizije.

Ministar odbrane Dragan Šutanovac je, pak, u intervjuu jednom beogradskom dnevniku objavljenom u četvrtak, ustvrdio da ne postoje nikakvi novi dokazi, odnosno da ne postoje transkripti presretnutih razgovora pilota NATO-a koji su bombardovali RTS sa bazom u Avijanu i njihove međusobne komunikacije. Šutanovac je negirao sve navode penzionisanisanog pukovnika Lakića Đorovića, koji tvrdi da transkripti postoje, rekavši da čak ni izvesni zastavnik Krstevski koji ih je presreo „ne postoji”.



O odgovornosti Vojvodića

Porodice zahtevaju da Tužilaštvo utvrdi potencijalnu krivicu bivšeg zamenika Informativnog programa RTS-a i generala u rezervi Dušana Vojvodića, koji je, prema tvrđenju nekoliko međusobno nezavisnih svedoka, neposredno pred bombardovanje došao iz Podgorice i izveo iz zgrade RTS-a svoju kći Nataliju Sinanović.

„Ona je svojim kolegama pre izlaska iz zgrade signalizirala da bombardovanje neposredno sledi, ali ih je Vojvodić uveravao kako to nije istina. Vojvodić se na suđenju Milanoviću 2001–2002. neprestano pozivao na 'vojnu, državnu i službenu tajnu', ne rekavši ništa, a sud mu je to dopustio, propustivši istovremeno da makar sasluša njegovu kći Nataliju Sinanović, kao i svedoke Petra Jakonića i Mila Lekića, koji su u istražnom postupku dali izjavu koja ozbiljno tereti Vojvodića. S tim u vezi, molimo Tužilaštvo da od Ministarstva odbrane zatraži da onemogući Dušana Vojvodića da se poziva na vojnu, državnu i službenu tajnu, kao i da sud snabde podacima o ulozi Vojvodića na Televiziji, kako u mirnodopskim, tako i u ratnim uslovima”, ističe se u zahtevu.

U zahtevu porodica naglašava se da prilikom suđenja Dragoljubu Milanoviću, direktoru RTS koji je 2002. osuđen na deset godina zatvora, nisu uzeti u obzir dokazi analizirani u knjizi Zorana Janića Tišina u Aberdarevoj, predati Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal 2006.

„Porodice žrtava obraćaju se Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal sa zahtevom za obnovu i proširenje postupka u slučaju mogućeg žrtvovanja šesnaestoro radnika RTS-a, koje su, po uverenju samih porodica i šire javnosti, izvršili državni i vojni vrh Republike Srbije tokom intervencije NATO 23. aprila 1999. u dva časa i šest minuta”, ističe se u zahtevu.

Porodice naglašavaju da se na suđenju pred Okružnim sudom u Beogradu 2001–2002, Dragoljub Milanović „pojavio kao pojedinac, a na kao deo društvene, političke i vojne hijerarhije (u ratu je imao čin generala) čiji je deo bio i čija je naređenja izvršavao”.

„U svedočenju gospodina Lakića Đorđevića, koji je obrađivao transkripte NATO pilota koji su u dva maha kretali da bombarduju RTS, vidi se da je vrhovna komanda znala za njihovu nameru”, kaže Žanka Stojanović. Ona komentariše i deo izjave ministra odbrane o nepostojanju dokaza.

„Tačno je da smo razgovarali kod gospodina Šutanovca i ostalo je sve na dogovoru da se naš advokat javi njemu. Tri meseca su našeg advokata Srđu Popovića maltretirali i na kraju su mu rekli da ne postoje nikakvi dokumenti. A dokazi postoje, suština je da dokumenti ostaju vojna tajna i za sud. Prema tome, gospodin Šutanovac falsifikuje”, kaže Žanka Stojanović.

U zahtevu porodica se kaže da se sud „uopšte nije upustio u ispitavanje Milanovićeve motivacije da svesno prekrši jednu ratnu naređenu meru vrhovnih vlasti (za šta se ratnim uslovima ide pred preki sud), niti u funkcionisanje kratkog komandnog lanca koji je stajao iznad Milanovića, svejedno mu je dodelio jedinstvenu kaznu zatvora od 10 godina, pre svega zbog kršenja vladine naređene mere o obaveznom izmeštanju Televizije na rezervno mesto rada, u skladu sa Planom odbrane zemlje ('naredba broj 37')”.

„Zahtevamo da se postupak obnovi i proširi na druga lica koja su nastupila kao saučesnici ili naredbodavci Milanovića u kršenju naređenih mera i naredbi iz Plana odbrane, institucije i organizacije koje su mu išle na ruku da ostvari zločinački plan o žrtvovanju radnika Televizije, odnosno na nadležna i rukovodeća lica u tim telima, lica koja su, znajući da će Televizija biti bombardovana, svesno dovela u zabludu radnike RTS-a, govoreći im da opasnosti nema, ili lica koja su od radnika RTS-a prećutala smrtnu opasnost za koju su pouzdano znala i na sva druga lica čiju moguću krivicu Tužilaštvo utvrdi po osnovu lične ili komandne odgovornosti”, naglašava se u zahtevu.

Žanka Stojanović ističe da porodice žele da „skrenu pažnju Tužilaštva da je bivši tehnički direktor RTS-a Milan Topalović i sam prekršio jednu naređenu meru iz Plana odbrane („naredba broj 48”) o izmeštanju tzv. Stacionara, dakle upravo onog dela Televizije u kojem je našlo smrt šesnaestoro ljudi, na rezervno mesto rada.

„Radio-televizija Srbije proglašena je za veliki tehnički sistem od interesa za odbranu zemlje i kao takva, u ratnim uslovima, bila je pod ingerencijom Ministarstva odbrane, tačnije Sektora za civilnu odbranu. Za nadzor sprovođenja naređene mere Savezne vlade o izvršenju Plana odbrane zemlje i obaveznog izmeštanja Televizije na rezervno mesto rada bio je nadležan službenik Ministarstva pukovnik Petar Pajčin. On je očigledno prekršio svoju dužnost, zbog čega je nastupila smrt više lica. Posebno molimo Tužilaštvo da utvrdi motivaciju Pajčina da počini inkriminisano delo”, zahtevaju porodice.

Najbliži srodnici žrtava zatražili su i „izveštaje oficira bezbednosti sa citatima presretnutih razgovora pilota NATO, o kojima govori svedok Lakić Đorović, ali i Sekretarijat Ministarstva odbrane u svom dopisu broj 1114-2 iz 2001, dva izveštaja samog Lakića Đorovića višoj instanci, u kojoj se takođe citiraju pomenuti tranksripti”. U zahtevu se konstatuje da „Ministarstvo sada tvrdi da ti izveštaji ne postoje, iako je Pravna uprava naložila da oni budu sačuvani trajno”. Dokumenta koja se tiču dužnosti Sektora Civilne odbrane Ministarstva odbrane u pogledu RTS-a, a posebno uloge pukovnika Petra Pajčina.

Naglašavajući propuste u istrazi i zapravo nameru države i političkog vrha da žrtvuje radnike RTS, porodice poginulih traže i „druga dokumenta koja se tiču odbrane RTS-a i njegovog delovanja u ratnim uslovima, kao i uslovima neposredne ugroženosti, uključujući Plan odbrane, procene stupnja ugroženosti Televizije nakon što ju je NATO proglasio za legitimni cilj, izveštaje i upozorenja Vrhovnoj komandi od strane vojnih službi bezbednosti da će RTS biti gađana, o kojima govori bivši šef Vojno-bezbednosne agencije, pukovnik Momir Stojanović”.

U zahtevu se podseća na njegovu izjavu: „Državni i vojni vrh tačno su znali šta će i kada biti gađano, jer smo ih o tome pravovremeno obaveštavali” (u intervjuu Nedeljnom telegrafu 31. decembra 2003).

Takođe, traže se i izveštaji o praćenju i prisluškivanju stranih novinara koji su tri dana pred napad bili o njemu obavešteni, i to saznanje, po vlastitoj tvrdnji, nisu krili od svojih kolega.

0 0

Dodajte komentar