Izvor: BalkanRock.com, 19.Avg.2016, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
YU Grupa – Evo stojim tu (2016)
Dvanaesti studijski album najdugovečnijeg srpskog benda je njihov treći studijski album u poslednjih četvrt veka. Između objavljivanja albuma Evo stojim tu i njegovog prethodnika, Dugo znamo se, proteklo je jedanaest godina, dok je između albuma Dugo znamo se i njegovog prethodnika, Rim 1994, proteklo deset. Zli jezici bi mogli reći da članovi YU Grupe na ovom polju nisu bili naročito vredni. No, braća Jelići valjda znaju ono što, čini se, ne znaju mnogi >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << hard rok mastodoni svetskog glasa: ako nisi siguran da imaš šta da kažeš – pričekaj, dopusti mislima da dođu na svoje mesto, naročito ako ti okolnosti ne idu na ruku.
Rim 1994 je postavio visoke standarde: ovaj album do danas ostaje jedan od najboljih domaćih hard rok albuma tradicionalne (čitaj: neprogresivne) provenijencije; na dostojnom nasledniku svakako je teško bilo raditi tokom burnih devedesetih. Radu na albumu Dugo znamo se pristupilo se, svakako, tek kada se učinilo da nam se smeši možda ne sasvim pristojan, ali pristojniji život u možda ne sasvim normalnoj, ali normalnijoj zemlji. Naredne godine su, međutim, donele nove probleme. Žika Jelić je 2006. godine doživeo saobraćajnu nesreću nakon koje se dugo oporavljao. Grupa se našla u paradoksalnoj situaciji: bili su jedan od najpopularnijih srpskih bendova, ali su imali poteškoća sa nastupanjem – jer publiku koja je spremna da izdvoji novce za koncertnu ulaznicu nisu odviše zanimali, a publika koju su zanimali nije bila spremna da izdvoji novce za koncertnu ulaznicu. Poslednje godine, sa potpunim okretanjem publike muzici u digitalnoj formi i povratkom singlu kao dominantnom formatu, rok veterane morale su postaviti pred nove dileme. Nasposletku, tu je i strujni udar koji je Žika doživeo na koncertu u Foči pre tri godine (drugi u toku njegove muzičke karijere). Sve ovo je, uz pomenutu rešenost da se novi album ne objavljuje pošto-poto, moralo uticati na činjenicu da smo na novo studijsko ostvarenje čekali jedanaest godina. Ali se čekanje svakako isplatilo.
Odluka da se albumom Evo stojim tu nastavi saradnja sa Aleksandrom-Sašom Habićem bila je pun pogodak – mag produkcije u svakom trenutku svoje karijere umeo je da iz poverenog mu materijala izvuče maksimum. Zvuk albuma Evo stojim tu je svedeniji i reskiji – sasvim u skladu sa aktuelnim svetskim trendovima u „klasičnom“ i tvrdom roku – no što je zvuk njegovih prethodnika, ali sa detaljima bržljivo brušenim. Komadi su virtuozno odsvirani – nema na Evo stojim tu nijednog tona, nijedne deonice koja nije na pravom mestu. No tu nipošto nije reč – kao što nikada nije ni bilo kada je u pitanju YU Grupa – o virtuoznosti radi virtuoznosti. Dragi i Petar Jelić pripadaju školi domaćih gitariskih majstora čiji radovi nastaju iz sudara i prepleta bluza – izvrsni soloi pesama „Vodi me kući, anđele“, „Evo stojim tu“, „Panika“ i „Ko“ podsećaju da su Dragi i Petar Jelić istinski bluz majstori – i „Balkanskog bluza“ (Vlatko Stefanovski), čije deonice karakteriše vrhunsko umeće i toplina, koji soloe stavljaju u službu pesme kao celine, a ne grade pesmu oko gitarskog soloa.
A rok veterani poput YU Grupe znaju da virtuozna izvedba i vrhunska produkcija malo vrede ako počivaju na slabašnoj osnovi, ako, rečnikom sarajevske rok škole, ne znaš napisat’ hit, jarane. Veliki broj komada sa Evo stojim tu nosi hitičan potencijal: nova verzija pesme „Vodi me kući, anđele“ (izvorno objavljene 1988. na albumu Ima nade), znatno zanimljivija od originala, sa prisenkom istočnjačkog zvuka, „Panika“, sa blagim primesama pauer popa – ovakav izlet hard-bluz-progresiv rok veterana sam po sebi bio bi zanimljiv, a u ovom slučaju je i naročito uspeo – hard rok himna „Sve ili ništa“, te naslovna numera pomalo simboličnog imena. No kao vanserijske u čitavom opusu grupe naročito se izdvajaju balada „Ko“, na tragu tvrđih balada poput „Bože, spasi me“ i „Tanga“, te folk motivima obojena „Na krilima vetra“, na tragu folk rok uradaka iz druge faze karijere grupe poput „Od zlata jabuke“, „Ima nade“ i „Posle snegova nema tragova“, ali znatno čvršćeg sentimenta. Vredne pažnje su i veoma lepa balada „Uzalud“, bluzirana „Jedan od onih dana“ te kantri „Žao mi je što nisam tvoj“. Ove pesme, uz bluz „Živeo sam jednom“, doprinose nešto mirnijoj atmosferi albuma, atmosferi koja stoji u finom skladu sa jubilejem proslavljenim prošle godine (45 godina postojanja) i nazivom albuma. Razume se, to ne znači da albumu manjka energičnosti; naprotiv. Tvrđi komadi „Panika“, „Ko“, „Sve ili ništa“ i „Na krilima vetra“ poseduju neku naročitu energičnost i čvrstinu kakva je mogla nastati samo iz ukrštanja energije dve generacije hard rok muzičara unutar jednog benda (braća Jelić sa jedne i Petar Jelić i povratnik u bend Igor Malešević sa druge strane).
Razume se, ima na Evo stojim tu i slabih momenata. Pesma „A banki je 7“, koju je otpevao Žika Jelić, iako ima svog šarma kao pesma o raznim nezgodama koje je Žika doživeo tokom karijere (saobraćajne nesreće, strujni udari), sa simpatičnom autoironijskom crtom („Znam da sam mator k’o Biblija / Sigurno slučaj za Riplija“), ne može se pohvaliti tekstom, koji je napisao Bora Đorđević (ovo je prvi put da se Đorđević pojavljuje kao tekstopisac na albumu YU Grupe). Drugi Đorđevićev tekst na ovom albumu, za pesmu „Žao mi je što nisam tvoj“, koju takođe peva Žika, nije mnogo uspeliji; uopšte, ovi tekstovi su, kao i veliki broj Đorđevićevih tekstova iz poslednjih par decenija, na brzu ruku srimovani i neglačani. Kada je reč o tekstovima na Evo stojim tu, znatno su uspeliji oni koje potpisuje stari saradnik YU Grupe Nikola Čuturilo Čutura („Jedan od onih dana“, „Evo stojim tu“, „Ko“, „Uzalud“, „Živeo sam jednom“; Čuturilo je napisao i tekst ponovo snimljene „Vodi me kući, anđele“). Nisu ovi tekstovi naročito poetični (nije takvih tekstova kod YU Grupe nikad ni bilo), nema u njima zanimljivih rima kakve se još mogu naći kod Đorđevića, ali su sasvim pristojni. I dok je u kantri baladi „Žao mi je što nisam tvoj“ stil gitara (svirao Žika Jelić) funkcionalno upotrebljena, deonice na njoj nisu se uklopile u „A banki je 7“. A potom, brži komadi Žiki vokalno ne leže; Žika se, uostalom – zašto ne reći otvoreno? – ne može kao pevač porediti sa Dragim, čiji je prepoznatljivi vokal, sa karakteristčnim zrnom u glasu, tokom godina dobio na izražajnosti.
No, sveukupan utisak je više nego povoljan. Moj prijatelj Zli Hadžo jednom je nazvao YU Grupu „rock ‘n’ roll aristokracijom“ i ja, iako oklevam da pridev „aristokratski“ upotrebim u pozitivnom kontekstu, moram da se složim da YU Grupa zaslužuje da bude postavljena na naročit pijedestal. Jedan od retkih stalno aktivnih bendova iz generacije domaćih progresiv-hard rok sastava i najstariji srpski rok bend, jedna od najznačajnijih grupa u ovom delu sveta i pioniri balkan-roka objavili su veoma dobar album, a u toj činjenici ima nečeg što ispunjava naročitim zadovoljstvom i spokojem.
Spisak pesama:
Save
.jpg)
