Izvor: BalkanRock.com, 18.Jun.2017, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta muzičari slušaju: Nikola Pejaković Kolja (Kolja i Grobovlasnici)
Kod svestranih umetnika koji iza sebe imaju veliki broj uspešnih ostvarenja, često je teško razgraničiti i odrediti primarno interesovanje njihovog rada. Pa tako, nekada poznat najviše po svojim glumačkim ostvarenjima, Nikola Pejaković Kolja, svakako spada u takve umetnike, ako imamo u vidu činjenicu da već odavno nije poznat samo po svojim pojavljivanjima na velikom platnu. Konstantno tražeći balans između zanimanja glumca, muzičara, reditelja i scenariste, teško je ne zapitati >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << se šta je sve doprinelo toj ekstenzivnoj opredeljenosti zanimanja ovog umetnika, i ko i šta je najviše uticalo na njega. Muzičar koji bluzom i humorom prikazuje tragikomediju u svojoj muzici, dosta otkriva slušaocima o svom načinu na koji gleda na svet. Ovo se ponajviše može primetiti i u Koljinom albumu iz 2013.,”Grobovlasnici”, u kojem i samim crnohumornim nazivom albuma, ali i muzikom, može dosta poručiti svakome ko malo dublje promisli o samim idejama koje je Kolja hteo da prenese. Doduše, ono što smo mi sada hteli da saznamo, jeste koji su to muzičari i albumi u toku godina najviše uticali da Nikola Pejaković Kolja izgradi upravo sebe, svoju muziku i svoj tragikomični pogled na svet kakav vidimo u njegovoj muzici i danas.
The Beatles – Sgt. Pepper Lonely Hearts Club Band (1967)
Najranije sećanje me veže za ovaj album. Kupljen je bio 1968. u Italiji, tako je pisalo na omotu, a sećam se scene: ja ležim na podu, a moj ujak stavio kutije od gramofona pored mojih ušiju i pustio ploču. Tada je gramofon bio zajedno sa zvučnicima, spakovan, kao neka kutija. Tu sam prvi put čuo Bitlse. Kasnije, sve ostalo… Bitlsi su ostali, za mene, najveći bend, a Lenon je bio moj klinački uzor.
The Beatles – The White Album/The Beatles (1968)
Sećam se kad sam ga kupio, stavio na gramofon, tada sam već imao svoj mali stereo sistem, i nisam ga skidao danima. Najvažnija ploča u istoriji pop muzike, sigurno.
Deep Purple – Made in Japan (1972)
Imao sam nekoliko kopija tog albuma. Kasnije i CD. Tu je čuvena verzija pesme ”Lazy”, koju sam slušao do iznemoglosti.
Buldožer – Pljuni istini u oči (1975)
Buldožer, Brecelj, ova ploča… Eh, to je zaista bilo za mene, uz Rambov onaj album s početka devedesetih, onaj zeleni, otkrovenje, remek delo.
Pink Floyd – Wish you were here (1975)
Flojdi, to je bend uz koji sam shvatao šta je dobra, a šta nije dobra muzika. Gilmor, jedan od najvećih gitarista, uz Kleptona i Zapu.
Bijelo dugme – Kad bi bio bijelo dugme (1974)
Još kao klinac, zavolio sam Dugme. I volim ga i sad. Bregović je vrlo talentovan čovek.
Eric Clapton – E. C. Was Here (1975)
Strašan autor, gitarista, pevač. Uz njega sam shvatio kako treba da se svira gitara. On je jedan od poslednjih živih legendi, uz Stonse. ova ploča je važan dokument i primer kako se svira bluz i peva. Mislim, onoliko koliko beli ljudi mogu.
Tom Waits – Heart Of Saturday Night (1974)
Tom Vejts iz meni najdraže faze. Strašan album.
Frank Zappa – Hot Rats (1969)
Sve od Zape volim. Veliki umetnik, prerano je otišao, ali je puno dao; puno stvari mi je objasnio. I o muzici, ali i rokenrolu, uopšte. On je razlog zašto ne volim izraz – rokenrol i tu pozersku rokenrol priču. Muzika je najveća, samo ako je istinita. Jednom sam, slučajno, bio kod VD-a u stanu. I kod njega, nekoliko ploča, između ostalih i Hot Rats. Nismo bili prijatelji, slučajno sam ga upoznao. Bio sam srećan što slušamo istu muziku.
Deep Purple – Machine Head (1972)
Jedna od najboljih albuma rok muzike. Nema slabe tačke, legendarni album i vrhunska svirka Blekmora, još jednog od mojih gitarističkih idola iz mladosti. Odlično produciran i odsviran album.
.jpg)
