Izvor: BalkanRock.com, 23.Okt.2016, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta muzičari slušaju: Đurđa Perović (Mr. Rabbit)
Nedavno smo imali priliku da čujemo novi album grupe Mr. Rabbit “Postmoderna komedija”. Sam bend počeo se okupljati par godina pre prvog albuma koji su izdali 2014. godine, a ubrzo nakon njega stiglo im je pojačanje u vidu moćnog vokala praćenog prepoznatljivom, a ipak tako mirnom pojavom: Đurđa Perović. Njen glas pomogao je da se celokupan zvuk benda ostvari kao jedan “alternative hip-hop/fusion zvuk” kako ga frontmen Aleksandar Danilović voli nazivati.
>> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << />
Đurđina prva reakcija na moj poziv bila je: “Kako ću izdvojiti tek nekoliko albuma od svih stvari koje volim da slušam, a koje često i ne čine album kao celinu!?” Ipak, svojim naporom, a i mojim podsticajima, ubrzo je pronašla način: “Počneš od pesme koju si juče zavoleo, završiš na pesmi koju si mumlao u majčinom stomaku, maltene. Svaka te vodi na svoju stranu, svaka strana se razgrana na još koju stranu itd. Na kraju dobiješ bezbroj jutjub tabova i jednu šarenu životnu listu, jer svaki muzički je jedan tvoj životni trenutak. Kakva prilika da proživiš ceo svoj život u jednom danu! Naravno, na površini ostaju univerzalno drage stvari, stvari kojima ćeš se uvek rado vraćati i koje na neki način definišu tvoje od trenutne situacije nezavisno i suštinsko Ja. Ko sam ja? Sigurno ne samo ovo. Ne smeju biti zaboravljeni ni Portishead, A Perfect Circle, Block Out, a bogami ni Christina Aguilera, KKN ili ZAA, npr. Ipak nešto moram izdvojiti, pa hajde, mogu ja to!”
Radiohead – The Best of (2008)
Ovo je bilo na kvarnjaka! Ali kako drugačije nego svega po malo? Hvala sestri što me od malih nogu učila valjanim stvarima i što mi je razvila refleks vrištanja i negodovanja kada na radiju zatresu narodnjaci. Najpre prihvaćeno kao okolnost, kasnije shvatiš da je to zaista to, pa nije ni čudo što se danas vraćam svom najranijem muzičkom iskustvu, koje, svakako, jeste usmerilo dalji razvoj mog muzičkog ukusa. I evo ga u centru svega, toliko godina kasnije. Radiohead i čuveni Thom Yorke kao emotivni svedržitelj. Samo alternativa i neobične atmosfere, apstrakcije koje te prošetaju kroz razne svetove kad si umoran ili razdragan. Nemam šta da komentarišem, čuj da bi progledao.
System of a Down – Mezmerize (2005)
Kao i Radiohead, evo već i System of a Down i Bjork dužni su upravo mojoj sestri za širenje njihovog auditorijuma. Ludačka energija, pozadinska ispevavanja i dvoglasi koje obožavam u stanju su da te dignu iz mrtvih. Kakva šteta što ne možeš da pevaš dva glasa odjednom, ne znaš za koji bi se pre uhvatio! Najlogičnije je da ćeš od obe linije pokupiti najlepše delove, pa ih tako sklopiti u neku svoju treću. A pošto su najzabavnija njihova preplitanja i kratka, a brza naizmenična odgovaranja, najzabavniji si i ti kad pokušavaš da se preplićeš sam sa sobom.
Bjork – Homogenic (1997)
Što luđe, to bolje! Zaista jedna jedinstvena pojava. I pored pregršt instrumenata i elektronike, predobrog sklopa svega koji ne samo da uspeva da iznese na svojim koncertima, nego sve to začini jednim uvek neverovatnim, neponovljivim izgledom. Toliko interesantno, raj i za oči i za uši. Ko je to doživeo, taj se u životu usrećio.
Elsiane – Hybrid (2007)
Opusti se i uživaj. Divota jedna! Ne zna se da li je lepši taj specifični tanki glasić, koji te na trenutke iznenadi kontrastnim dubinama, ili je lepša ta muzika kao iz bajke, koja samo plovi i plovi… I najveći grubijan, sigurna sam, preobrazio bi se u jedno nežno i emotivno biće.
Leprous – The Coal (2013)
Jedna od onih svirki na kojima ti se plače od sreće, pa taj osećaj ostaje i svaki sledeći put kada ih čuješ. Ne znam da li je i sa drugima ista priča, ali meni se to najčešće dešavalo na koncertima klasične muzike. Valjda je to kompliment za ove momke, koji su mi postali prelepi u onom momentu kada su preda mnom konačno okinuli svoje nemirne žice i pustili svoje anđeoske glasove i tako dokazali da je lepota mnogo više od fizičkog izgleda.
Kimbra – Vows (2011)
Kreativnost na nivou. Blesavo dominira na svakom lajvu igrajući se sa glasom i muzikom, uvek stvarajući nešto novo, uvek improvizovizuje na nešto staro, verzija je beskonačno. Najuspeliji nastup Live Studio KCRW očarao me je i, iskreno, toliko bolje zvuči nego studijski album da ovaj nisam uspela ni da preslušam kako valja. Ali i pored toga zaslužuje ovo počasno mesto.
The Acid – Liminal (2014)
Ovu muzičku drogu ostavljam za kraj: za ona ne neprirodna, nego natprirodna stanja, za snove, za nesvesno; predivno za spavanje i budno opuštanje ili za mrak i nemire, za dublje doživljavanje tuge ili pak blaženosti. Ne opterećuje i pušta da odlutaš daleko u mislima, s jedne, a s druge strane šapuće ti i vuče te da se usredsrediš na sva ta neobična, a prilično jednostavna zbivanja koja ti kroz slušalice kruže oko glave.
.jpg)
