Izvor: BalkanRock.com, 29.Apr.2017, 16:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pažljivo slušaj (april 2017)
Znamo znamo, nismo se pretrgli sa izborom. Godina nije reprezentativno počela što se tiče kvalitetnih studijskih izdanja. Nismo mi krivi. Tako je kako je. Ovo je naš izbor za april mesec. Nadam se da ćemo vas naterati da pažljivo slušate ove albume.
Crystal Fairy – Crystal Fairy (Ipecac Recordings, 24.2.2017)
Suradnje već poznatih glazbenika pod nazivom „supergrupa“ nisu ništa novo. Neke supergrupe toliko su dobre i poznate da ljudi ni ne znaju da >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << su njihovi članovi prethodno svirali u nekim drugim bendovima. Međutim, ovaj je trend zadnjih par godina uzeo maha na rock sceni, a ono što je nastalo često je bilo nezanimljivo, pretenciozno ili jednostavno loše. No nakon par razočaranja dobili smo Crystal Fairy koji su nas pak zagolicali i prije samog izlaska albuma, bombama “Drugs on the Bus”, “Chiseler” i “Crystal Fairy”. Tada je već bilo jasno da ovaj bend zahvaljujući Buzzu Osborneu i Daleu Croveru ima onu žestinu Melvinsa koju volimo, perfekcionizam koji krasi hiperproduktivnog Omara Rodrigueza-Lopeza, a sve ovo savršeno nadopunjuje divlje mjaukanje Terri Gender Bender. I ostatak albuma je izvan lige većine materijala drugih supergrupa od početka desetljeća: većina albuma ima pankerski ritam, sludge ugođaj i onaj dobri stari fuck you stav. Tu i tamo ova fantastična četvorka pokaže da može izazvati istu, ako ne i intenzivniju emocionalnu reakciju i nešto sporijim pjesmama pa tako “Under Trouble” možda najviše svjedoči ekscentričnosti kombinacije ove supergrupe, “Moth Tongue” nostalgično baca na grunge ranih 90ih, a “Drugs on the Bus” je ljigavo žestoko savršenstvo i odličan predstavnik čitavog albuma – prilagodljiv vokal Terri čije kerefeke u Le Butcherettes mogu odvući pažnju od njenog talenta, Buzzova jednostavna, ali upečatljiva melodija na gitari, Omarova bas dionica koja pjesmu vodi iz sporog u brzo i Daleovo suptilno bubnjanje koje sve komponente veže u jednu fenomenalnu, heavy cjelinu.
Ocjena: 4.7/5
Ana Šperkov
Spoon – Hot Thoughts (Matador, 17.03.2017.)
Možda zvuči čudno ali Spoon su uspeli da na svom devetom albumu u isto vreme i liče i ne liče na sebe. Ono što je prepoznatljivo su Brett Danielov vokal i lirika kao i (u trenutnom nedostatku adekvatnije reči) jangling klavirske i gitarske deonice, s tim što ovih potonjih ima primetno manje nego na dosadašnjim albumima. Novina koju “Hot thoughts” donosi je više produkcijske prirode ali se to itekako primećuje u celokupnom utisku. Naime na ovom albumu bend je sarađivao sa producentom Dave Fridmannom koji u svom CV-ju ima upisane The Flaming Lips i Tame Impala. Tako da ne čudi što je i novi album benda iz Austina otišao u tom psihodeličnom, sintisajzerskom i futurističkom pravcu taman dovoljno da ponudi nešto novo ali i ne ugrozi stil po kome je Spoon prepoznatljiv. Generalno smo dobili funky, plesnu ploču koja krije brdo interesantnih aranžmana u svojoj pozadini uz par izuzetaka poput fantastične balade “I ain’t the one”. Naslovna numera je zasigurno novi instant hit benda u onoj meri u kojoj možemo pričati o hitovima kada je Spoon u pitanju. Jer kod njih je upravo interesantna ta pozicija u indie rock vodama. Ključna reč bi verovatno bila “nepretencioznost”. Ako zamislimo sobu u kojoj sede bitni bendovi muzičke scene predstavljeni kao osobe i diskutuju o Trumpu, budućnosti, originalnosti i ostalim velikim stvarima, Spoon bi bio onaj lik koji sedi na fotelji u ćošku sa cigaretom i žestinom i tek mestimično nešto stidljivo prozbori ako mu se baš obrate. Zaključak je sledeći: i dalje nemaju loš album i dalje su jebeno cool.
Ocena: 4.0
Aleksandar Nikolić
The Orwells – Terrible Human Beings (Canvasback/Atlantic, 17.02.2017.)
Treći album čikaškog garage rock benda nije imao ni malo lak zadatak da nadmaši prethodni “Disgraceland” na kome su gotovo sve numere bile mini hitovi. Međutim ako imamo u vidu da su The Orwells svoj prvenac (“Remember when”) objavili dok su bili još uvek srednjoškolci da bi par godina nakon toga eksplodirali sa pomenutim “Disgraceland”, čak i nešto slabiji novi album je dokaz da momci svakako znaju šta rade i da ovo do sada nije bila klinačka sreća. Bend je pažnju na sebe skrenuo glasnim gitarama, melodičnim refrenima i “we don’t give a fuck” lajv stavom. Sve to je prisutno na “Terrible human beings” samo što je na prethodnom albumu sve nekako bolje kliknulo. A možda smo samo bili zatečeni pa je to bustovalo oduševljenje. Ipak, evidentno je da i sam bend ume da prepozna pravi singl pa su tako do sada objavljeni singlovi “Who put a body in the Bayou” i “Black Francis” najjači aduti novog albuma. Da, ova druga je definitivno omaž uzorima sa sjajnim refrenom koji dodatno pojačava pojava pevača Maria Cuoma. Ceo album na flešku, flešku u kola i samo glasno: “BLACK FRANKIE’S GOT MY WORLD IN HIS HANDS”
Ocena: 3.8
Aleksandar Nikolić
Mobina Galore – Feeling Disconnected (New Damage Records/Gunner Records, 24.02.2017.)
Mobina Galore su (po svojim rečima) power chord punk bend koji čine dve besne dame: Jenna Priestner (vokali/gitara) i Marcia Hanson (bubanj). “Feeling disconnected” je njihov drugi album i za sada najprijatnije (lično) otkriće godine. Ceo album pršti od odličnih rifova i ženskog dranja sa jedne i sjajnih refrena stadionskog potencijala sa druge strane. “Suffer”, “Spend my day”, “Start all over” i “Vancouver” su na prvu loptu stvarčine. Verovatno ste pretpostavili da su Kanađanke kada ste videli ovaj Vancouver i pogodili ste. S tim što nisu iz Vancouvera već iz obližnjeg Winnipega koji izgleda ne mirišu previše jer čeznu za obližnjim velikim gradom. Nekima koji vole malo tvrđi zvuk biće interesantno da su iz tog gradića i udarači KEN Mode. Producent albuma je John Paul Peters koji je bio zadužen i za poslednje albume kanadskih legendi Propagandhi. Tako da eto, previše dobrih stvari je povezano za Mobinu Galore da biste ih olako propustili…
Ocena: 4.1
Aleksandar Nikolić
.jpg)
