Izvor: BalkanRock.com, 17.Jan.2016, 12:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lira Vega u KC Gradu: Nama svaki dan ova čuda trebaju
Lira Vega
Vega, pored toga što je najsjajnija zvezda sazvežđa Lira, prva je zvezda kod koje je primećen prsten svemirske prašine. Beogradski bend koji sa punim pravom pozajmljuje ime ove zvezde i njenog sazvežđa, pokazao je u kulturnom centru „GRAD“ da i te kako ima sopstveni prsten zvezdanog praha koji se, na ovaj ili onaj način uvukao u pore domaće pop scene. U nedelji kada je čovečanstvo izgubilo čoveka sa Zvezda, beogradska alternativna scena predvođena >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << bendom Lira Vega, istresla je tonu zvezdane prašine na sve prisutne.
Godina koja je za nama iznedrila je jedan od najbitnijih i, po skromnom mišljenu autora teksta, najlepših albuma sa ovih prostora još od onda kad smo bili okruženi kojekakvim „brigama“. “Duhovi” su posle velike studijske pauze Lira Vege došli i ostavili publiku bez teksta. Taj senzualno uklopljen spoj nežnosti i strasti, šapata i vriska, ritma i melodije biće pominjan u godinama koje slede, a za promociju svog remek-dela, Zoja Borovčanin i Vladimir Đorđević izabrali su koncept za koji su, barem u široj nam okolini, malo koji izvođači spremni. Za promociju novog albuma benda Lira Vega najmanje zadužen bio je autorski bend. Sinoćni koncert u KC „Grad“ odsvirala je maltene čitava beogradska alternativna scena. Svi van svojih „komfort zona“, u šarenim odelima kao da su ponovo proživljavali iskustvo svoje prve svirke, sa maltene dečijim entuzijazmom. Reći da Zoja i Vlaca nisu učestvovali u ovom koncertu bila bi notorna glupost, s obzirom na to da je ovaj megakreativni duo otvorio ovu, slobodno možemo reći, manifestaciju, izvevši sada već kultne pesme poput “Sreća i ljubav”, “Ko me voli” i “Kristal”, koja je završila njihov set.
Boško Mijušković
Pomalo stidljivo i šarmantno kako samo ona to ume, Zoja je najavila “Duhove”, kako je simbolično nazvan „bend“ koji će izvesti njihove “Duhove”. Krajnje logično, album je sviran redom, od prve do maratonske poslednje pesme. Tako je za potrebe “Ničijeg meseca” Vlacu na gitari zamenio Pavle Popov, dok je Zoja ostala na mikrofonu. Već u Pavlovoj izvedbi pesme moglo se naslutiti da ono što nas čeka nije baš konvencionalno „skidanje“ tuđe muzike. Za njima su usledili Janja Lončar i omiljeni beogradski garažni bad boy Boško Mijušković (Straight Mickey and the Boyz), koji je svoje četiri žice zamenio sa šest, tanjih, ali ništa manje ubitačnih. Potentni vokal Janje Lončar umesto da se nadmeće sa furioznim sviranjem mlađanog Mijuškovića, spojio se sa tom energijom i odveo Bluz još dalje nego što pesma na albumu ide, iako se to činilo nemogućim.
Romana i Bojan Slačala
Na red je došao i potencijalno najveći hit albuma, “Novo Meksiko“, koji se neko vreme i pre albuma vrteo po internetu, doduše, u nešto drugačijoj verziji. Kome poveriti hitčinu ako ne najvećim hitmejkerima koje imamo? Romana i Bojan Slačala, naravno, sa neponovljivim Draganom Kneževićem, ovu romansu odveli su na neki autoput koji vodi ka “Novom Meksiku”. Bojan Slačala, inače akademski slikar, odao je počast svom kolegi Dejvidu Bouviju, takođe slikaru po vokaciji, tako što su članovi Artan Lilija sinoć na bini podsećali na nastup Bouvija i Tine Tarner iz osamdesetih (vidi: Tonight live). Romansa na bini nikada nije bila iskrenija, a Romanin glas je u aranžmanu Lira Vege dobio potpuno novu dimenziju. Redosled pesama na albumu kaže da sada sledi “Himalaja“, a Zoja je najavila šarmantnu i kreativnu Vladislavu Đorđević i Vladu Pejkovića (Crvi), koji su uspeli da obuzdaju ovaj atmosferični „mini-ep“ ne dozvolivši pesmi da izgubi ni trunku nežnosti u tuđim rukama. Prostor kulturnog centra „Grad“ jeste mali, ali je Vladislavin glas uspeo da nas prevari, bar za tih nekoliko minuta, da posmatramo oblake na vrhu Himalaja.
Dejan Stanisavljević
Nakon ovog dinamičnog dua, na binu su istupili Dejan Stanisavljević, osnivač i frontmen kultnog Beograda, i njegova prijateljica i koleginica iz bendova Beograd i Xanax, Sana Garić. Ne može se prevideti činjenica da je grupa Beograd pre više od trideset godina bila pionir elektronske muzike u Onoj državi. Mantra koja se provlači kroz „njihovu“ pesmu “(Duhovi) – Vraćaju se duhovi/Duhovi iz prošlosti” – može, ali i ne mora da se odnosi na (potencijalni) uticaj koji je grupa Beograd imala Zojin i Vlacin bend. No, nemojmo se zamarati analizom nečega u šta ne možemo biti sigurni, magiju pesme nećemo da rušimo. Sana i Dejan, recimo, tu magiju ne da nisu porušili, već se pesma mogla opipati. Magični sintisajzeri i još magičniji ženski vokal, dame i gospodo. Iako je ceo događaj bio izvrstan, trenutak kada Sanin glas krene da ori prostorom i kada vidite Zoju kako posmatra magiju na bini i pokušava da ne zaplače od sreće, ostaće kao možda najjači utisak sa ovog čudesnog događaja. Mekan kao pamuk, glas Une Gašić (Bitipatibi) možda nema volumen i „težinu“ glasa Zoje Borovčanin u pesmi “Pamuk”, ali to nije preterano remetilo nju i njenog kolegu iz benda Ivana Skopuloviča da izvuče najbolje iz pesme. Skopulovič je svoj „fazon“ sviranja gitare u granicama normale prilagodio pesmi, ne gubeći ni trunku svoje prepoznatljive spontanosti na gitari, uprkos malom nedostatku energije na vokalima.
Dejan Vučetić
Još jedan hit, “Ja te znam”, pripao je bendu koji popularnost može da izvozi. Dejan Vučetić i Miki Ristić iz Darkwood Duba potpuno su okrenuli list i ovu hiperaktivnu pesmu izveli, verovali ili ne, još furioznije. Ristić je, kao i nešto ranije Mijušković, svoj instrument zamenio gitarom, a po svemu sudeći, nećemo imati problem ako to nastavi da radi. Nakon drugog „hita u izvođenju hitmejkera“, pesmu “Nema nade” odsvirao je bend Ah Ahilej, dodajući ovoj pesmi maltene post-punk prizvuk, što je ispalo i više nego interesantno. Vudu je imao tu čast da „ugosti“ gitaristu Vege, Vladimira, i njegovu sestru Marinku (DISCIPLIN A KITSHCME). Da li je potrebno reći da je jedna od naših od najboljih ženskih rok vokalistkinja pesmu ponela u neki svoj etar, odakle nam ju je gromoglasno vratila, nadglasavajući i sopstvenog brata.
Nakon ove posete sa balkanskog Olimpa rokenrola, usledila je krajnje šarmantna i simpatična “Uvek ću te voleti” u izvedbi Ilije Ludviga. Sa očiglednim uplivom bluza, Ilija je od senzualne elektro balade stvorio, maltene, serenadu, ali to joj ni u jednoj sekundi nije umanjilo lepotu. Naprotiv! Za kraj, na binu je izašao Boris Mladenović (Jarboli, Veliki Prezir, Škrtice), inače producent albuma “Duhovi” i, citiraću Zoju, „maltene član benda“. Čovek koji ima tri benda i producira albume izvodi, naravno, “Ja sam svuda”, u verziji na kojoj bi mu zavideli i The Brian Jonestown Massacre (ako im oduzmemo opsednutost hindi psihodelijom). Ovaj ep od devet minuta se sinoć završio tako što je čitava postava izašla na binu i pridružila se Mladenoviću.
Na kraju čitavog ovog, kao što u krajnje pozitivnom smislu reče Petar Rudić, „ozbiljnog pičvajza“, nema osobe koja nije imala kez od uva do uva u kulturnom centru „Grad“. Ne trebaju nama tamo neka čuda, svakog dana, ali bi nam ovakva dobro došla.
GALERIJA FOTOGRAFIJA
.jpg)
