Izvor: BalkanRock.com, 24.Nov.2016, 15:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Album po album: Iron Maiden – Od pank roka i progresivnog zvuka ka operskom heavy metal teatru (1980-1990)
Četrdeset godina rada, trideset i pet godina zvanične diskografije, milionski tiraži, gigantske turneje, sve je to Iron Maiden, bogovi metala iz Engleske. Sa sve legendarnim glasom benda Bruceom Dickinsonom koji je i pisac, mačevalac, pilot, biznismen, voditelj radio šoua i šta sve ne, Iron Maiden je gigantska jedinica koja sa čvrstim vođom Steveom Harrisom napreduje kroz decenije snažnije od većine drugih bendova.
Oformljeni u Leytonu, istočnom delu Londona >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << davne 1975. godine, Iron Maiden je među pionirima britanskog heavy metal talasa koji je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka ostavio snažan utisak na ceo svet rok i metal muzike. Maidene takođe definiše i čuvena maskota “Edi“, koji je zaživeo na maltene svakom izdanju benda, uživo tokom nastupa, unutar video igre, od skoro i na flaši Maiden piva.
Bend je nastao kada je Harris odlučio da napusti svoj prethodni bend, Smiler, dok je ime benda preuzeo iz filmske adaptacije “The Man in the Iron Mask”, filma iz 1939. godine nastalog prema romanu francuskog pisca Alexandrea Dumasa jer ga je naziv dela podsetio na čuvenu napravu za mučenje, “gvozdena deva” (iron maiden). Kroz bend je u početnim godinama prošlo dosta ljudi gde su jedini stalni članovi (pa i do dana današnjeg) ostali Steve Harris i gitarista Dave Murray.
Prva postava sa kojom je snimljen prvi zvaničan LP “Iron Maiden” se sastojala od pevača Paula Di’Annoa (za kojeg je Harris smatrao da postoji izvestan kvalitet u njegovom glasu, pomalo prljava boja glasa koja muzici daje na snazi i agresiji), Steve Harrisa na bas gitari, Dennisa Strattona na gitari i pratećim vokalima, Davea Murraya na gitari, kao i Clivea Burra na bubnjevima. Premda će sastav kao takav trajati neko vreme, postava koja će se verovatno kasnije učvrstiti kao stalna i verovatno najuspešnija jeste sa dodatkom Adriana Smitha na gitari, Brucea Dickinsona na vokalima, kao i Nicka McBraina na bubnjevima.
Iron Maiden (1980)
Naravno, počeci benda su uvek najteži, i u tom smislu debi izdanje Iron Maidena verovatno nije u sećanjima članova kao produkcijski najblistavije, ali je bez obzira na to album prilično uspešno prošao. Bend se borio sa producentom Willom Maloneom za kojeg je bend smatrao da nije bio naročito zainteresovan tokom procesa tako da je bend preuzeo bar jedan deo producentskog posla da dovrši izdanje. Takođe, gitarista Stratton je vrlo brzo naišao na koliziju sa ostalim članovima u pogledu muzičkog senzibiliteta jer se ugodnije osećao u sporijim, melodičnijim segmentima dok je bend želeo značajno agresivniji i značajno dinamičniji zvuk. Vrlo brzo je i otpušten nakon evropske turneje sa Kissom. Što se tiče pesama koje su se posebno izdvojile, među njima verovatno možemo pomenuti “Running Free“, za koju je Di’Anno napisao tekst i ukazao da je smatra autobiografskom, premda nije nikada proveo noć u zatvoru, već se više odnosi na njegove “divlje” tinejdžerske godine. “Phantom of the Opera” je jedan od ličnih favorita Harrisa, koji je ovde dobio priliku da komponuje nešto više progresivnu pesmu. “Transylvania” je prvi instrumental sa mnogo pamtljivog materijala na kom je bend po prvi put iskazao čisto sviračko umeće, dok je “Iron Maiden” jedna od pesama koja se do dana današnjeg nalazi na live setu benda.
Killers (1981)
Već naredni album je upoznao bend sa producentom Martinom Birchom koji će postati njihov glavni producent sve do albuma “Fear of the Dark” (1992). Takođe, album koji po prvi put u svojim redovima ima gitaristu Adriana Smitha, koji će postati jedan od ključnih delova benda. Nažalost, sa druge strane, ovo će ujedno biti i poslednji album na kom će pevati Paul Di’Anno, koji je počeo da ima probleme sa alkoholom i drogama. Zanimljivo je da je ovo album na kom se nalaze dva instrumentala, “The Ides of March” i “Genghis Khan“, koje je Harris gotovo sam komponovao. Većina pesama sa albuma je komponovana godinama ranije, čak i pre prvog albuma, ali su sve snimljene tek za drugi album (osim “Wrathchild“, koja je snimljena još 1979. godine). “Wrathchild” i “Killers” su verovatno među snažnijim numerama na albumu, “Wrathchild” je jedna od pesama koja se održala uživo čak i decenijama kasnije.
The Number of the Beast (1982)
Obično nekako ispadne da je treći album presudan za karijeru benda, što je u ovom slučaju nastalo odlaskom Di’Annoa i dolaskom mladog Brucea Dickinsona koji je instant zamenio pankerski senzibilitet Di’Annoa i imidž benda postavio na grandiozni teatralni heavy metal pijadestal sa svojim snažnim i opsežnim operskim rasponom glasa kao i svojom pojavom prepunom energije. Album je postao veliki komercijalni uspeh, kao što je takođe dobro prošao kod kritičara. Naravno, usled kontroverznog naslova je naišao na negodovanje javnosti, pogotovo u Americi. Producent Martin Birch je smatrao da je sa dolaskom Dickinsona otvoreno daleko više prostora sa Harrisove ideje koje nije nužno mogao da iznese sa prethodnim pevačem. Dickinson je bio uključen u radu na nekoliko pesama, ali zbog njegovih legalnih problema sa prethodnim bendom Samson, nije mogao u potpunosti da bude uključen u proces, već je mogao samo da daje određene sugestije. Postoje priče da su se tokom snimanja dešavale neobjašnjive stvari, poput nasumičnog gašenja ili uključenja osvetljenja, kao i nejasno kvarenje opreme. Čitav proces je kulminirao sa incidentom u kom je naleteo autumobilom na mini-bus koji je prevozio časne sestre, da bi potom dobio račun za odštetu od 666 funti. Naravno, album je doneo fantastične singlove “The Number of the Beast“, “Run to the Hills” i “Hallowed Be Thy Name“, a pored toga su se među značajnim pesmama istakle i “Invaders“, odnosno “Children of the Damned“. Album je postao klasik koji je verovatno i definisao Iron Maiden u svojoj najčistijoj formi tokom osamdesetih.
Piece of Mind (1983)
Prvi album sa Nickom McBrainom, koji je do tada svirao u pariskom bendu Trust. Burr je napustio bend nakon različitih ličnih i profesionalnih problema. Ovaj album je prvi koji nema naziv koji je identičan nazivu jedne od pesama. Na ovom albumu se u pogledu tekstova bend usmerio na neke od svojih uticaja iz književnosti kao i grčke mitologije. Pesma “To Tame a Land” je pisana pod uticajem novele Franka Herberta, “Dune”, i upravo ovaj naziv je prvobitno trebalo da bude naslov pesme, ali nakon što je bend tražio dozvolu od autora, saznao je da Herbert uopšte ne voli rok bendove, pogotovo metal sastave poput Iron Maiden tako da je ta ideja ubrzo napuštena. Takođe, pošto se bend već na prethodnom albumu suočio sa kontroverzom i optužbama da je bend povezan sa satanizmom, na pesmi “Still Life” je bend snimio kao šalu skrivenu poruku koja se može čuti samo kada se pesma sluša unatrag. Album je svakako čuven po legendarnom hitu “The Trooper” koji će postati jedna od glavnih himni Maidena i metal muzike osamdesetih. Pored toga, na albumu se izdvojila i pesma i veliki hit “Flight of Icarus“.
Powerslave (1984)
Sa petim albumom bend se pripremio za turneju koja će verovatno i ostati u istoriji benda kao najduža (jedan deo nje je i zabeležen na čuvenom live albumu “Live After Death“). Bend se ovde već i učvrstio što se tiče postave i dalje usavršio svoj zvuk, sa kojim će bend nastaviti da ređa neke od klasika benda, poput “Aces High” sa kojim je album otvoren, a potom i “Two Minutes to Midnight“. Naravno, album ne bi bio ništa bez naslovne “Powerslave” koja predstavlja jedno zanimljivo muzičko putovanje i uvek je praćena, bar u ranim danima, sa karakterističnom maskom koju je Dickinson nosio tokom izvođenja. Završna pesma, “Rime of the Ancient Mariner” je sve do poslednjeg albuma dugo godina bila najduža pesma u istoriji benda, sa skoro četrnaest minuta trajanja. Zanimljivo je da je tu pesmu Harris zapravo komponovao vrlo brzo, usled vrlo kratkog roka. “Flash of the Blade” se pojavila kao deo soundtracka u horor filmu “Phenomena” reditelja Daria Argenta. Sa ovim albumom se čini da je bend već učvrstio jedan kontinuitet koji će se nastaviti i na nekim od narednih albuma.
Somewhere in Time (1986)
Tema na sintisajzerima i gitarama sa kojima započinje “Caught Somewhere in Time” sadrži u sebi jednu vrstu atmosferičnosti i dubine koja nije nužno bila prisutna na nekim od ranijih izdanja i kao da otvara jednu novu dimenziju u evoluciji benda na njihovom šestom albumu. Album je pratio veliki umor članova benda od protekle turneje, i čitavom materijalu je bilo potrebno vremena da se napiše. Dickinson je komponovao nekoliko akustičnih pesama koje su u potpunosti odbačene od strane benda jer su smatrali da je verovatno on bio isuviše iscrpljen od dosadašnjeg rada i da je pomalo izgubio fokus šta je bend zapravo želeo da uradi (bar je Harris imao takvo mišljenje). Ovaj album je i prvi koji ima pesme koje su u celosti komponovane od strane gitariste Adriana Smitha, koji je zaslužan za singlove “Wasted Years” i “Stranger in a Strange Land“. Premda bend nije namerno želeo da pravi konceptualni album, tematika pesama se prevashodno bavi idejom prostora i vremena. Mnoge od pesama nisu zaživele uživo nakon početne promocije albuma, osim “Wasted Years” i “Heaven Can Wait“.
Seventh Son of a Seventh Son (1988)
Na ovom albumu je bend po prvi put u značajnijoj meri uključio klavijature (zvuci sinta su potekli sa klavijature za razliku od prošlog albuma na kom je zvuk dolazio od gitarskog, odnosno bas sinta), kao i mnogobrojne elemente progressive rocka koji će biti prisutni i na nekim narednim albumima poput pesama dugog trajanja, različite upotrebe muzičkog metra kao i činjenice da je u pitanju konceptualan album, bar jednim delom. Koncept je nastao kada je Harris pročitao delo Orsona Scotta Carda, “Seventh Son”, i potom ideju prezentovao Dickinsonu. Bruce se nakon poslednjeg albuma osećao kao da je njegova uloga u bendu postala manja i da je postao “samo pevač” i želja Harrisa da predstavi ideju njemu ga je obradovala i podstakla da počne da radi na materijalu. Na kraju, koncept nije uspeo da se održi na čitavom albumu, ali nije ni bilo naročito važno. Ovaj album će se pokazati i kao poslednje izdanje na kom se našao gitarista Adrian Smith, koji će se vratiti u bend tek 1999. godine. Jedan od razloga napuštanja je bilo nezadovoljstvo kojim putem je bend odlučio da krene muzički na narednom izdanju, “No Prayer for the Dying“, zvuk koji je bio više “ulični” za njega nego na prethodna dva albuma, za koja je smatrao da su pravi put benda. Razne pesme su postale deo benda, poput “The Evil That Men Do“, “Can I Play With Madness” i “The Clairvoyant“.
No Prayer for the Dying (1990)
Ovaj album je doneo neke od većih promena, svakako sa odlaskom gitariste Adriana Smitha, kojeg je zamenio Janick Gers, gitarista koji je prethodno radio na solo albumu Brucea Dickinsona, “Tattooed Millionaire“, i sa Ianom Gillanom. Pored toga, bend je promenio svoj zvuk, koji je od atmosferičnog, progresivnog zvuka ovoga puta odlučio da prati nešto više suvlji, siroviji zvuk koji kao da pomalo podseća na početne dane benda sa Di’Annom. Dickinson je takođe promenio svoj pristup pevanja koji na ovom albumu zvuči dosta prljavije i agresivnije u odnosu na prethodne, melodičnije deonice. Takođe, bend je napustio neke od ranijih književnih i istorijskih tema i bazirao svoje tekstove na političku tematiku. Singl “Bring Your Daughter… to the Slaughter” je bio zabranjen od strane BBC-ja, ali je i dalje postao singl na vrhu lista u Velikoj Britaniji. Pesma je prvobitno napisana od strane Dickinsona sa njegovim solo bendom za film “Nightmare on Elm Street 5: The Dream Child”, ali je nakon toga Harris zaključio da bi pesma bila odlična za Iron Maiden, stoga je bend nakon toga ponovo snimio. Nakon što je Dickinson napustio bend 1993., većina pesama sa albuma su u potpunosti izbačene sa nastupa uživo, jedino je singl “Bring Your Daughter…” opstao kao deo seta na nastupima nakon 1993. godine. Neke od pesama koje su se takođe izdvojile sa albuma su i “Holy Smoke” i “No Prayer for the Dying“.
.jpg)
