Dobri ljudi iz investicionog fonda  

Teško vreme za medije. Kosovo je zanavek izgubljeno, o čemu će 1,3 miliona nepismenih u Srbiji biti upoznato usmeno preko Javnog servisa, pošto je unovčilo akciju NIS-a za četiri evra i nakon što se uverilo da će Milosavljevići ministrovati još osam mandata u udruženim regionima Vladinog opozicionara Dinkića. Drugim rečima – sve je po starom i nema novih vesti. U takvoj situaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu e-Novine << državni mediji prodaju podgrejanu prokiselu čorbu kao glavni meni dana

Vest da Miroslav Mišković kontroliše NP Vreme, činjenicu staru dve i po godine, toaletoid Kurir je u sredu podmetnuo svojim nesrećnim čitaocima kao vest dana, patriotski rečeno, kao breaking news for broken brains. Senzacionalno otkriće kaže da je Mišković pozajmio nedeljniku Vreme nekih 370.000 evra, uz pomoć kojih je fantomska firma "V film” otkupila udeo bivšeg većinskog vlasnika Vremena, čime je poznati beogradski nedeljnik postao "vlasništvo zaposlenih” gde je Dragoljub Žarković zaposleniji od drugih, imajući u vidu 35,72% vlasništva nad firmom V film.

Na nova kurirska pitanja o davno završenom poslu, Dragoljub Žarković je uputio kolege na Agenciju za privredne registre, poslovično neažurnu državnu ekspozituru:

"Pitajte APR zašto ne ažuriraju podatke na sajtu. Verujte, mi smo, što se nas tiče, sve prijavili agenciji! Da ste obavešteni, znali biste da oni više nemaju veze. Pitajte APR zašto piše „Delta Maksi", rekao je šta je imao mamurno-mrzovoljni Žarković, upućujući na komandnu odgovornost:

"I šta je problem?! Šta me to pitate, ja sam glavni urednik. Pitajte našeg direktora".

Dobri ljudi iz investicionog fonda: Miloš Vasić, srećnik Photo: Stock

Miloš Vasić, bard srpskog novinarstva sa jakim vezama u Službi, ali i suvlasnik kompanije V film (17,63%), nije se dao isprovocirati:

"Kao jedan od suvlasnika, ja sam svoj potpis stavio. Šta je dalje bilo, ne znam. Sećam se da je došlo do neke druge transakcije. Zovite Žarkovića, on je kao tadašnji direktor vodio te poslove”, oprao je ruke Vasić.

Ne gubeći ni časa na tajkunsko-medijsko-politički ping-pong u kome sadašnji novinar upućuje na ondašnjeg direktora koji prebacuje lopticu na aktuelnog rukovodioca, e-novine su promtno konsultovale prokleti Google koji ima odvratnu osobinu da arhivira reči olako napisane u prošlosti.

Pa tako u nekom opskurnom vojvođanskom listu, na pravom mestu, u rubrici "ekonomija”, 9. juna 2008. ordinira stručnjak Vasić:

"Ne treba pretrivati sa značajem tog otkupljivanja većinskog vlasništva nad "Vremenom”. Naime, reč je samo o obostrano korisnoj transakciji kojom se prethodni vlasnik oslobađa nečega što mu ne treba, a redakcija dobija punu kontrolu nad celom operacijom. Sve je prošlo glatko i bez nekih trvenja.

Malo istorije: advokat Srđa Popović, originalni osnivač i finansijer (proleće 1990.), izgubio je svako zanimanje za list još negde 1992, kad je otišao u SAD gde će ostati do 2000. U međuvremenu je svoj ulog preneo na sina Borisa Popovića, ozbiljnog i uglednog advokata međunarodnog značaja. Boris se, pak, bavio svojim poslima i "Vreme” ga nije zanimalo ništa više nego Srđu. Tako smo mi radili i preživljavali kako smo znali; stekli smo ime i ugled, glavni kapital u ovom poslu, bez ičije velike pomoći.

Posle 2000. bilo je sporadičnih i veoma slabo motivisanih pokušaja da se tu nešto uradi. Vesna Pešić je nekoliko puta razgovarala s nama o mogućnostima dokapitalizacije, ali je na razgovorima sve i ostalo. Bilo je pregovora sa raznim velikim igračima evropskog kalibra, ali ni oni nisu skupili dovoljno motivacije, tj. interesa, za nas. Iz nekog razloga, valjda zbog opštepoznate tvrdoglavosti nas iz "Vremena” i oštrih uslova koje smo postavljali, onako "siroma' sam, al' sam besan”, niko nije smatrao za shodno da ponudi neku normalnu lovu i istovremeno pristane na naše uslove.

Svega 5000 primeraka: Mišković, neprijatno iznenađen Photo: Stock

Poslednji i – meni se tako učinilo – najozbiljniji pokušaj da se s "Vremenom” nešto pokrene bio je pre oko godinu dana (2007.), kada se oko Borisa Popovića grupisala jedna formacija ozbiljnih ljudi, tada voljna da list "na gurku” izvede na neki ozbiljan komercijalni standard, sve čuvajući ime i ugled. Tu je bila – kao i obično – reč o kratkoročnoj investiciji (u medijima je to oko dve do četiri godine) koja će doneti kasniji stalni profit. Ispostavilo se, međutim, da su i oni izgubili interes. Meni, iskreno, razlozi nisu jasni; mora biti da je to bilo nešto među njima, nisam pitao. Bilo kako bilo, Boris Popović investirao je u onaj internetski portal e-novine, koje su dobro krenule, ali je i tu došlo do problema, pa je sada Pera Luković glavni urednik.

Mi smo ostali sami na svetu i aktivirali jednu rezervnu varijantu: razgovarali smo s dobrim ljudima iz izvesnog investicionog fonda, dobili garancije za naše interese (autonomna uređivačka politika, saglasnost redakcije za glavnog urednika itd.) i digli kredit kojim smo od Borisa Popovića otkupili njegov udeo.”

Mi iz e-novina, iako se trudimo iz petnih žila, do dana današnjeg nismo naišli ni na jednog dobrog čoveka koji je, osim toga što je dobar, i vlasnik nekakvog investicionog fonda (ovim putem ih svečano pozivamo na bilateralne pregovore). Posle dve godine rada, finansijski se raspadamo posmatrajući burazersko otvoreno tržište, u kojem ni činjenica da nas dnevno pročita od 12 do 15 hiljada jedinstvenih čitalaca (uniques) nije dovoljno atraktivna marketinškim agencijama koje u jarmu drže beslovesne klijente. Ok, možda se mi i ne razumemo previše u te marketinške zakone i advertajzing uredbe i moguće je da 150.000 jedinstvenih poseta mesečno nije nikakva komercijalna senzacija. Ali nas živo zanima koji je interes oglašivača (DeltaCity, Delta Generali, Eunet, Službeni (Gavrilovićev) glasnik, ABS Minel i Century21) da se reklamiraju u Vremenu, nedeljniku čije čitaoce glavni urednik zna imenom i prezimenom, sudeći po tiražu od 5.000 primeraka?

0 0

Dodajte komentar