Izvor: RTS, 08.Apr.2016, 02:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čudesni kismet Džordžija Besta (treći deo)
Nije bio njihov cvet. Svakako nije bio ni cvećka. Ali Mančester Junajted – sećate ga se, veliki Mančester Junajted – nikada nije imao lepšeg od njega. Velika Britanija – sećate se i nje, velika Velika Britanija – nikada nije imala lepšeg od njega. Ni boljeg, srećnijeg, nesrećnijeg, osramoćenijeg, ponosnijeg, patetičnijeg, žalosnijeg, uzvišenijeg, umešnijeg, grešnijeg, nepokolebljivijeg, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << voljenijeg...
PRVI DEO
DRUGI DEO
Do 1969. godine, Best je dostigao slavu koju nikada ranije nijedan sportista u Britaniji nije pipnuo. On, jedini predstavnik fudbala ili drugih znojavih artizanstava - iznad filmskih producenata, modela, pop pevača, vlasnika noćnih klubova, gangstera.
I beše to jedna vrlo intenzivna slava. Nekada, postojala je jasna demarkacija. Poznati bi emitovali i davali, sebe i sve ono što ih i čini posebnim, a masa bi to zebljivo primala. Međutim, onda su se nekako usput ti grudobrani porazbijali i stvoren je lažni osećaj intimnosti koji je gomila počela da oseća ka objektu (namerno kažemo objektu) svoje zanesenosti.
Gomile su dolazile, iz cele Engleske, do njegove kuće u Češiru. Čitave porodice bi dolazile i zurile. Svi bi samo zurili, gde god je bio. Verovali su, pogrešno, budalasto, da ga poznaju.
„Ako izađem, nikako posle ne mogu da se vratim. Moram da ih zamolim da pomere automobile sa mog prilaza", kazivao je Best. Bio je to prvi primer obožavanja kao nasilnog čina.
Sam je, na neki način, ubrzao dolazak vremena koje ga je dokrajčilo. Kao razvodnik koji pronalazi sto za skeletora sa kosom u ruci, crnom kapuljačom i njegovim imenom na cedulji u unutrašnjem džepu. To je vreme u kojem je slava svačija, bez obzira na inicijalno izvorište. Kada je već tako, ubrzo je postala i potpuno raščlanjena od umeća. Da bi neko bio poznat dovoljno je samo da se pretvara da je poznat. Slava koja se održava i širi žutim novinarstvom, tim užasnim okotom Jozefa Pulicera i Vilijama Rendolfa Hersta. To nipošto nije rezidencija ili makar konačište talenta i delom, makar delom, to vreme je skršilo Džordža Besta...
Izgledao je kao Pigmalionova rukotvorina u vreme kada su fudbaleri u Engleskoj uglavnom izgledali kao ljudi koji, mršteći se jedni na druge, oštre noževe na suprotnim krajevima zatvorskog dvorišta. Sa tim je išla i vrlo posebna vrsta graciozne pribranosti koju je nosio, a koja je demoralisala neke muškarce ali i fascinirala sve žene.
Ta posebna vrsta slave koja mu je poverena samo je dodatno ukrupnjena okruženjem. Mančester je bio grad čudo 19. veka, grad iz koga se industrijalizacija, kao odmotani pušeći ćilim, proširila svetom. Od svega toga ostali su samo naslagani magla i smog, zbog čega je samo naselje izgledalo kao žižak vatre koja se guši u sopstvenom pepelu. Naspram Londona, dobrim delom i Liverpula, Mančester, grad u kojem boje dana sežu sve od kvarc sive do kremen sive, bio je kišoviti kibuc. Nije bio naročito veliki i posebno nije bio naročito zanimljiv. Svi su se poznavali i mešali. Nije bilo mnogo čega i zbog toga je Mankunijancima (demonim za stanovnike Mančestera) i svima ostalima bilo lakše da se posvete idolizovanju Džordža Besta.
"Nisam se javljao na telefon. Kada bi se čulo zvono na vratima, pokušavao sam da budem tih i pravio se da nisam tu. Krio sam se iza zavesa", objašnjavao je Best svoju nepriliku.
Tražio je svoju donžon kulu, mesto daleko od tih zala. Te nastambe će biti njegovi pabovi. Jedan od mnogih beše Braon Bik. Bio je to propao ili makar propadajući pab ispod železničkog mosta u Solfordu kada je on prvi put u njega ušao. Ubrzo, odnosno čim je dobio Bestov štambilj odobravanja, postao je jedno od najpopularnijih pojila u okolini, a postao je i njegov dom. Vlasnik mu je dao ključeve da može da uđe kada poželi, odnosno da zaključa za sobom, s obzirom da je uvek bio poslednji na nogama. Voleo je taj osećaj tihog trijumfa čoveka koji poslednji odlazi u krevet.
Iz noći u noć, iz meseca u mesec, u Braon Biku je trajala fešta. Kao Veliki Getsbi koji ne čeka Dejzi. Ili najpre, kao Veliki Getsbi koji je dočekao Dejzi, ali mu je ova dojadila.
Piće je uvek voleo više od ljudi. Supruga ga je pronalazila u krevetu sa praznim flašama, koje su bile tamo gde bi ona trebalo da leži. Ako je već morao da bude sa njima - tim bipedalnim hominidima, alkohol je uvek bio tu da pouzdano olakša taj kontakt.
"Pio sam neke otrovne mešavine. Vodka, rum, viski, džin i brendi u istoj čaši. Onda bih otišao u toalet, gurnuo prst u usta, vratio se i uradio sve ponovo. Popio sam tako i pola litre vodke naiskap, čisto iz zabave", prisećao se kasnije.
Stalno su izmišljane igre sa ispijanjem. Jacks je bila jedna od njih. Delili su karte iz špila i prvi sa „žandarom" bi naručio piće, bilo koje i u bilo kojoj količini. Naredni „žandar" bi morao da ga proba, treći da ga popije bez zastajkivanja, a poslednji bi sve to platio. Onda, naravno, sve ispočetka.
Za sve to vreme te mutne prisnosti Best je uspevao da bude distanciran i izolovan. Prisutan i udaljen istovremeno. Oni koji su ga znali bolje od drugih uvek su pričali o njegovoj usamljenosti, koja je izvesno bila samonametnuta. Nije bio jedan od njihovih. Nije bio jedan od naših. Nije bio jedan od svojih. Bio je jedan od sebe.
Njegovo mnogoženstvo je poticalo sa istog mesta. Nije mogao da se preda nijednoj ljudskoj osobi, pa se predao svima njima.
"Od srede do subote je najgore. Znam da moram da se klonim grada i budem rano u krevetu. Ali to me izluđuje. Jedino što me drži duševno zdravim jeste spoznaja da će u nedelju biti žurka, i u ponedeljak i u utorak...". Džordž Best je imao 20 godina kada je ovo izrekao. Kada se još i ustezao i ustručavao. Dok je još i dolazio na treninge.
Toliko puta, dok je trebalo da bude na treningu, bivao je u Braon Biku. Tu je bio i tokom testimonijala Bobija Čarltona - utakmice koja svoju svrhu ima u odavanju počasti posebno zaslužnim fudbalerima - u septembru 1972. godine, u kojem je trebalo da igra. Umesto toga, on je ostao u Braon Biku, zanimajući se bacanjem jaja na portret Bobija Čarltona koji je tu bio okačen.
„Nisam mogao da podnesem taj njegov moralizatorski stav i taj prikaz dobrog i ispravnog sportiste. Mislio sam da je suviše dobar da bi bio stvaran. Umirao sam da makar jednom opsuje", govorio je Best o Čarltonu.
Nikada se nisu voleli, čedni i principijelni Čarlton, koji je bio glasan gotovo samo onda kada je pevao najdražeg mu Frenka Sinatru (a i sa tim je prestao posle Minhena), i raspušteni i alamunjasti Best. A i kako bi. Međutim, postojao je odnos među njima, tanak kao karpačo, ali ipak odnos. To je odnos koji uvek postoji između suprotnosti, kao što ne postoji senka bez svetla ili, još prikladnije, mamurluk bez pijanstva. Kada je Best, tridesetak godina kasnije, ležao u bolnici u Londonu, pored njegovog uzglavlja pojavio se i Čarlton. Stigao je kao izaslanik Mančester Junajteda, ali to nije moglo da bude sve, zar ne?
Mančester Junajted je igrao izrazito loše, a onda još gore od toga. Vilf Mekginis, koga je povreda sprečila da bude deo ekipe koja je nastradala u Minhenu, a koga je težak prelom noge manje od godinu dana kasnije sprečio da nastavi dalje da igra fudbal, postao je menadžer kada je Bazbi napustio tu vrstu službovanja 1969. godine. Niti on, kao ni Frenk O'Farel koji je došao posle, nije mogao ništa da učini da to spreči.
„Od detinjstva sam naučen da pobeđujem, da izađem i da dominiram nad protivnikom. Tokom dobrih godina, čim bih završio trening iščekivao bih naredni dolazak ili igranje narednog meča. Posle je bilo potpuno drugačije. Moji golovi su postali suviše važni, jer ih drugi nisu često postizali. Umesto da se vrti oko mene, tim je sada zavisio od mene i falilo mi je zrelosti da se nosim sa tim. Uvek sam igrao iz zabave. Sada, kada je postojala odgovornost, bio je to samo posao", pričao je Best o ovom periodu.
„Kada su počela loša vremena, nisam mogao da podnesem misao o izlasku na teren. Pio sam da ne bih morao da mislim o tome".
Te besmislene noći ašikovanja i žicanja, ogoljenog mesa i koagulisanih misli, jedino su čemu se posvetio. Produžavao bi ih, skačući sa jedne na drugu kao na prečagama monstruoznog trapeza. Besmislene noći postale su smisao njegovog života.
Jednog dana, kada se konačno pojavio na treningu, ponudio je izgovor. Često to nije radio, retko kada je to neko tražio od njega. Rekao je da je morao da ide kod roditelja, kojima je pretila paravojska u Severnoj Irskoj, da bi ih utešio. To nije bilo tačno. Nije bio tamo i njegovim roditeljima nije prećeno. Ali zato jeste bilo tačno da je njegova majka, En Best, počela da pije. Počela je zbog pažnje, pogleda i pritiska koje je Džordžijeva slava, a onda i njegova ozloglašenost, donela.
Pošto nije mogao istovremeno da živi svoj život i bude njegov kurator, sve svoje pehare, medalje, sve predmete koje je doneo njegov talenat, slao je u Belfast. To je postala skoro isključiva veza koju je imao sa porodicom. Nije se vraćao kući ni kada je doznao da mu majka propada od alkohola. Nije imao vremena, sam je propadao zbog fermentisane regimente grožđa, ječma, meda... En je preminula 1978. godine, kada je imala 54. godine.
Džordž Best, Peti Bitl i poltergajst barova i konoba, poslednji meč za Junajted odigrao je prvog dana 1974. godine protiv Kvins Park Rendžersa. Kada se pojavio na narednom meču, Tomi Dokerti mu je rekao da nije poželjan. Presedeo je meč u loži za igrače, gledajući trke na televiziji. Posle je ostao da sedi sam, u tami ispražnjenog stadiona, pokušavajući da ugura nekako u svoj um tu novu stvarnost, da se silom privikne na to novo stanje sebe samog. Džordž Best, da, ali Džordž Best koji više nije deo Mančester Junajteda.
Best je onu ozbiljnu porciju svoje karijere završio sa 27 godina. Fudbaler, ako vas neko pita, svoj psihofizički vrhunac dostiže otprilike između 28 i 32 godine. Ove dve rečenice, skupa, čine jednu jako tužnu celinu.
Mančester Junajted je ispao u drugu diviziju četiri meseca nakon što je on odigrao poslednji meč za njih.
U leto 1974. godine Best je igrao u Južnoj Africi, zemlji tada ostrakovanoj zbog aparthejda. Dobio je sunčanicu i propustio je prvi trening u ekipi Džuiš Gild. Na treninge Los Anđeles Asteksa, u koji je otišao koju godinu kasnije, išao je uglavnom samo onda kada se pojavljivao i njegov prijatelj Rod Stjuart, koji je povremeno trenirao sa njima. Igrao je (jel' to uopšte pravi izraz?) još za Kork Siti, Stokport Kaunti, Fulam, Hibernijan, Bornmut.
On nije napustio fudbal. Okrenuo kvaku, izašao i zatvorio vrata za sobom, možda uz blagi naklon, i nastavio da se baškari kao emeritus. Nestao je. Iznenenada, kao decembarski dan.
Olupani vagabund, svoja vrludanja je primirio kada se smestio u Londonu. Suštastvenost njegovog života, međutim, ostala je ista. Voleo je pabove koji su funkcionisali kao pristaništa ili skrovišta. Svaki je bio njegova Kazablanka i prilagođavao ih je sebi kao što ljudi inače preuređuju sadržaje svojih kofera. Tako je bilo i sa Fenom, koji je bio središte njegove egzistencije oko dve decenije. Sedeo bi tamo, potrošen kao iskokani kukuruz, danima i sedmicama.
Ko je želeo da ga pronađe, tamo je išao. Sva je prilika, naravno, da on nije želeo da ga pronađu. Uvek je bio isti, i među plavokrvnima i među demimondom. Sam. Pričao je da pije da bi se još više uvukao u sebe. Oni oko njega nisu mogli ništa osim da posmatraju kako se uništava.
Njegova prva supruga jednog je jutra morala naglo da skrene kako bi zaobišla dronjavu skitnicu koji se klatio sredinom auto-puta, da bi joj onda pogled u retrovizor predočio da je ta skitnica koja se klati na kiši njen odabrani.
Druga supruga je gledala kako ispred nje na ulici kolabira stari čovek, obmotan smrdljivom aurom alkohola oko sebe. Da, Džordž. Isti onaj koji je ukrao deset dolara iz tašne devojke iz bara, obezbeđujući sebi aktivu za nova napijanja.
Vatrogasci u stanici u Čelsiju, koja je bila između Fena i još jednog paba u koji je odlazio, spremali su krevet za njega kada bi ga našli nesvesnog na klupi ili ga videli kako se batrga kući ili, češće, ko zna gde.
Crven i žut naizmenično, kao nedovršeni semafor, otišao je na transplantaciju jetre 2002. godine. Čak ni posle toga nije prestao.
„Svaki trener ide kroz život tražeći jednog velikog igrača, moleći se da ga pronađe. Samo jednog. Ja sam bio srećniji. Našao sam dva - Dankana i Džordža. Pretpostavljam, na svoje načine, obojica su umrli, zar ne?", rekao je Bazbi.
Met Bazbi je preminuo 1994. godine. Džordž Best je sahranjen 2005. godine.
• • • • •
Spustio je ispražnjenu čašu. Bio je nepomičan. Izgledao je kao sastavni deo stolice na kojoj sedi i šanka na koji se nalaktio, tek pareidolijom oživljen.
Potražio je šankerku Emili. Njegovu Emili. Sve su bile njegove. Ona ga je pogledala i razumela, kao što majka razume gugutanje svog deteta. Dosula mu je piće. Otprilike tada se dogodilo. Iznenada, taman kada je i prestao da pokušava, setio se sna. Celog, ali posebno kraja. Lopta je išla dobro neko vreme, baš dobro, ali je onda skrenula i završila poprilično daleko od suđenog mesta. Promašio je. Promašio je, možete li da verujete?
Bilo mu je muka od pića, ali ne od onog koje se već metabolizovalo u njemu, već od onog koje je bilo ispred njega. Odgurnuo ga je od sebe. I ne samo ovo, već i sva naredna. Ne treba mu i ne želi ga. Ustao je i skoro istrčao napolje. Vratiti se sigurno neće.
Osećao se odmah bolje. Osećao se... slobodnim. Udahnuo je, a onda nastavio niz ulicu.
Bilo je to lepo jutro. Bilo je to čudno jutro. Jutro koje se nikada nije dogodilo.
.jpg)
