Partizan mi otvorio vrata Evrope  

Centarfor „crno-belih” govori o svom detinjstvu u Parani, životu u Brazilu i Srbiji, supruzi Kleidi i sinu Enrikeu, svojoj braći i sestri Danijeli, o tome zašto navija za Novaka Đokovića…

O Gabrijelu Kleu (25), Brazilcu sa srpskim pasošem, zna se gotovo sve kada je u pitanju njegovo fudbalsko umeće. Kada je pretprošlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << leta prešao iz Crvene zvezde u Partizan bio je „bomba” prelaznog roka, a svojim golovima je letos uveo „crno-bele” u Ligu šampiona u kojoj se, kao i ceo tim, nije proslavio.

Kažu da mu se bliži rastanak s Partizanom i Srbijom, pošto neki veliki klubovi kucaju na vrata kluba iz Humske s kojim ima ugovor do 2013. U našu zemlju je stigao u leto 2008, zajedno sa suprugom Kleidom i tada dvogodišnjim sinom Enrikeom.

Kako je proteklo Vaše detinjstvo u Gvarapuavi, gradu u Parani (jedna od 27 brazilskih država, na samom jugu zemlje)?

– Kad sam bio dete zanimalo me je samo da trčim, da se igram, da uživam u fudbalu. Škola me nije zanimala. Počeo sam da igram fudbal sa pet godina. Roditelji se nisu mešali. Kao i svaki roditelji, voleli su da im dete završi fakultet, da bude doktor ili nešto slično, ali nisu me grdili što sve vreme poklanjam fudbalu. Govorili su: radi šta hoćeš, samo budi srećan. Završio sam srednju školu kada sam imao 17 godina i tu sam stao što se tiče obrazovanja.

Rodili ste se u Gvarapuavi. Gde ste odrasli?

– Tamo sam i odrastao, tamo je i danas cela moja familija. To je univerzitetski grad sa oko 200.000 stanovnika, sa lepom klimom i mešavinom istorije i novog. Nije toplo kao u Rio de Žaneiru, ali je prijatno. Nema puno turista, mada je život lep i nije skup.

Država Parana nije dala mnogo velikih fudbalera, kao recimo Sao Paulo i Rio de Žaneiro.

– Možda nije bilo velikih zvezda koje su tu stasale, ali, recimo, Atletiko Paranaenze ima sjajnu školu fudbala. Tu se rađaju talenti, ali kad treba da zaigraju za prvi tim odlaze dalje, kao Žadson i Fernandinjo. Igrao sam za Atletiko iz Kuritibe. Igrao sam i jednu sezonu u Kupu Libertadores, kad smo izgubili u finalu od Sao Paula.

Kakav je grad Kuritiba?

– Kuritiba je za mene jedan od najlepših gradova za život, ona je glavni grad Parane, sa oko dva miliona stanovnika. Ima sve što bi jedan grad trebalo da ima, od bogate istorije do uslova za život, visokih škola…

I Beograd ima dva miliona…

– Ali nije sličan Kuritibi u kojoj nema ni približno gužve kao u njemu. Ona je smeštena na mnogo većoj površini.

Muče vas saobraćajne gužve?

– Da, to baš opterećuje u Beogradu. Ponekad je baš teško probiti se kroz gužvu i stići negde na vreme. Ono što je ovde bez sumnje bolje, to je bezbednost. U Brazilu je to jedan od glavnih problema. Tamo može lepo da se živi s malo para, ali bezbednost nije svuda na visokom nivou.

S koliko para može lepo da se živi u Kuritibi?

– Mnogo porodica živi s 250 evra mesečno. Sa, recimo, hiljadu evra jedna četvoročlana porodica može da živi mnogo lepo.

Zašto ste počeli da igrate baš fudbal?

– Idol mi je bio i ostao Ronaldo. Kad sam bio klinac cilj mi je bio da postanem nalik njemu. Niko me nije terao, zavoleo sam fudbal na prvi pogled. Sa 15 godina postao sam profesionalac. Igrao sam jednu sezonu u Gvarapuavi, a odatle otišao u Portugaliju, kada mi je bilo 17 godina. Braća su mi mnogo pomogla u karijeri.

Koliko imate braće i sestara?

– Imam dva brata i sestru. Svi žive u Gvarapuavi, tamo su mi i roditelji. Od baba i deda živ je samo deda po majci. Emerson (37 godina) ima dva posla, radi u prodavnici kreveta i u policiji i dobro je plaćen, Anderson (31) je šef prodavaca u robnoj kući „Kasa Baija”, a Danijela (33) je advokat. Emerson i Danijela su završili fakultete. Roditelji su u penziji. Otac je radio u drvoprerađivačkoj fabrici, a majka je domaćica, uvek je bila u kući, uz decu.

Kako ste živeli kad ste bili dete?

– Nikad nismo imali mnogo para, ali smo lepo živeli. Nismo oskudevali ni u čemu. Otac je uvek mogao bez problema da mi kupi fudbal.

Mnogi slavni fudbaleri iz Brazila su teško živeli u detinjstvu…

– Ronaldo, recimo, nije imao para da ide na treninge Flamenga. Ali, to je bio motiv da se uradi nešto u životu…

Navijate za Korintijans (Sao Paulo) za koji danas igra Ronaldo.

– Svi u familiji su navijali za Korintijans, pa tako i ja. Sao Paulo nije daleko od Parane u kojoj mnogi navijaju za Korintijans. Igrom sudbine, moj prvi profesionalni meč bio je protiv Korintijansa, a s druge strane bili su tako dobri igrači kao Tevez, Maskerano, Karlos Alberto, Rikardinjo… Korintijans trenutno, dva kola pre kraja ima bod manje od vodećeg Fluminenzea, i nadam se da će biti prvak.

Da li ste posetili čuvene vodopade Iguasu koji nisu daleko od Gvarapuave?

– Bio sam tamo nekoliko puta. Imam lepe fotografija koje su u porodičnom albumu u Gvarapuavi. To je izuzetno mesto, najlepše što može priroda da ponudi, nešto najlepše iz Parane. To se ne može opisati, to treba videti svojim očima.

Ljubitelji fudbala u Brazilu se dele uglavnom na „pauliste” (Sao Paulo) i „karioke” (Rio). Kako gledate na to?

– Moj izbor su „paulisti”. Što se tiče života, u Sao Paulu je mnogo fabrika, mnogo više se radi, ima manje krize, a Rio posećuje više turista, tu ima više zabave, manje bezbednosti… U fudbalu više volim „pauliste”, jer njihov poslednji tim na tabeli može da pobedi najbolje u prvenstvu „karioka” gde ima samo četiri dobra tima: Flamengo, Botafogo, Fluminenze i Vasko da Gama.

Srpski fudbaler Dejan Petković je za poslednjih desetak godina ostavio dubok trag u Brazilu.

– On je velika zvezda u Brazilu, tamo ga svi znaju. Znam da mu je čak nuđeno da igra za Brazil, što ne čudi, jer je u jednom periodu bio jedan od najboljih fudbalera u prvenstvu Brazila.

Kad postignete gol podižete ruke ka nebu, a isto radi i Vaš zemljak Kaka. Šta to znači?

– Tako zahvaljujem Bogu kome uvek treba da budemo zahvalni na svemu. I kada jedem i kada idem na spavanje uvek zahvaljujem Bogu, to je deo tradicije.

Danas, kada ste idol mnogima, da li imate svog idola?

– I dalje je to Ronaldo. Mada je Mesi takođe izvanredan.

A Kaka?

Veliki je igrač, ali nije u formi.

Koji Vam je najveći san u karijeri?

– Želim stabilnu karijeru, da budem igrač koji će gde god da igra davati golove i biti barem mali deo istorije svakog kluba čiji dres nosi. To je dovoljno.

Zemlja u kojoj biste voleli da nastavite karijeru?

– Ima ih više. Španija je lepa za život, a i lako bi bilo zbog jezika. U Engleskoj je sjajna liga, a i usavršio bih engleski. Italija je takođe odlična za karijeru.

Partizan vas je afirmisao?

– Partizan mi je otvorio vrata Evrope, ovde su me zapazili i uvek ću mu biti zahvalan na tome. Srećan sam što sam dobio šansu da nosim njegov dres.

Ostale su Vam još tri godine ugovora?

– Ne znam tačno gde ću. Razmišljam trenutno da završimo jesenji deo na prvom mestu. Ako klub i ja procenimo da treba da idem, u redu.

Klub sigurno neće odbiti dobru ponudu, jer ovde se živi od prodaje igrača.

– Svestan sam toga. Donećemo odluku koja će biti dobra za sve nas.

Recite nam nešto o supruzi i sinu?

– Sin mi se rodio u Kuritibi. Nazvali smo ga Enrike iz dva razloga. Ženin otac se zove Žoze Enrike, a moj deda po ocu se zove Enrike Gabrijel.

Šta kaže supruga za Beograd i Srbiju?

– Osećamo se lepo u Srbiji. Nemamo nikakvih problema, ljudi su ljubazni, živimo na Novom Beogradu, u velikom, lepom stanu. U Srbiji se lepo živi, lepo jede… U Brazilu se mnogo više jede meso, razne vrste mesa. Ja obožavam teletinu.

Omiljeni film?

– „Gladijator”. Zato što je to priča o čvrstini čoveka koji se ne predaje, iako je ostao bez porodice. Uprkos svemu on je nepokolebljiv. Taj film nas tera na razmišljanje, na skrivenu snagu koja uvek postoji u nama.

Omiljeno piće?

– Koka-kola i limunada.

Ali u Južnoj Americi je pepsi popularniji od koka-kole?

– Da, ali ja ipak pijem koka-kolu.

Da li vam se dopada srpska kuhinja?

– Da, veoma. Najviše volim ćevape i palačinke.

Omiljeni grad?

– Pariz. Jedinstven grad pune istorije, kulture…

Ali Pari sen Žermen nije možda klub iz snova?

– Zašto da ne. Nije sve u novcu?

Omiljeni automobil?

– U Brazilu imam BMV H5. Ovde vozim „reno fluensa”.

Omiljeni glumac i glumica?

– Kevin Kostner i Anđelina Džoli. Zato što uvek igraju u vrhunskim filmovima.

Da li ste gledali neki srpski film?

– Ne.

Razumete srpski?

– Da u fudbalu, ali kada se priča nešto što nema veze s fudbalom, tu manje razumem.

Žene u Srbiji i Brazilu?

– I moja supruga je primetila da ovde ima mnogo lepih žena. Ali ih je teško porediti s Brazilkama, jer tamo ima i crnkinja i meleskinja koje su takođe vrlo lepe.

Da li ste se bavili ostalim sportovima?

– Volim tenis. Igram ga uvek kad mi se ukaže šansa. Đoković mi se veoma dopada. On je uz Federera moj omiljeni igrač. Federer je po meni bez premca u celoj istoriji, a Đoković ima potencijal da igra kao on. Sviđa mi se Đoković jer igra srcem.

Šta Partizanu nedostaje za pobedu u Ligi šampiona?

– Sve pomalo. Većina učesnika Lige šampiona je u svakom pogledu na višem nivou – po parama, kvalitetnim igračima, ostalim uslovima…

Kada ćemo Vas videti u dresu Srbije?

– Rekao sam, ako me pozovu s velikom radošću ću se odazvati i igrati najbolje što mogu.

Želite da kažete nešto i bez našeg pitanja?

– Hvala svima u Srbiji što su me lepo prihvatili i što se ovde osećam kao kod kuće, hvala navijačima.

Poruka građanima Srbije i Brazila za Novu godinu i Božić?

– Mnogo sreće i zdravlja i uspeha. Navijačima Partizana novo, mnogo bolje učešće u Ligi šampiona.

Na kraju, kad smo poklanjali Kleu kapu sa znakom „Politike”, osmehnuo se i rekao:

– Dobro će mi doći kada budem išao na pecanje. Obožavam da pecam. Na žalost, u Srbiji nemam vremena za to, a u Brazilu, kada sam na odmoru, redovno pecam.

Aleksandar Miletić

objavljeno: 26.11.2010.

0 0

Dodajte komentar