U klopci svakodnevice  

Nepretenciozni stil, humanistički i socijalni angažman krase filmove braće Darden kojima je u Solunu priređena retrospektiva

Solun – Ličnosti u fokusu 49. Solunskog festivala jesu belgijska rediteljsko-scenaristička braća Žan-Pjer i Lik Darden, kojima je priređena velika retrospektiva i uručena nagrada „Zlatni Aleksandar” za izuzetan doprinos svetskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << filmu. Sa 35 godina istrajnog pozorišnog, dokumentarnog i igranog filmskog stvaralaštva, sa dve osvojene „Zlatne palme” i serijalom drugih filmskih nagrada, Dardenovi su ovakvu počast svakako zaslužili. Uostalom, oni su već dugo u samom vrhu sveukupne kinematografije evropskog kontinenta.

Međutim, taj vrh nisu osvajali pretencioznim filmskim delima sa decidiranim političkim ili artističkim porukama, već svojim nepretencioznim stilom, humanističkim i društveno-socijalnim angažmanom i junacima uhvaćenim u klopke svakodnevnog života u kapitalističkom društvu.

– Mi nismo zainteresovani za ideologiju, ono do čega nam je zaista stalo jeste lična čovekova borba i način na koji se suočava sa sopstvenim dilemama – potvrdio je na izuzetno posećenoj master-klasi Lik Darden, objašnjavajući publici i zašto Dardenovi uvek barataju i sa elementima suspensa u svojim filmovima (po ugledu na Kasavetisa) i zašto se sve što se događa likovima u filmu događa i u stvarnom životu...

Na ovogodišnjem 61. Kanskom festivalu, braći Darden je pripala i nagrada za najbolji scenario, za film „Lornino ćutanje”, u kojem su osvetlili još jedan od problema savremenih zapadnih društava: lažne brakove zbog dobijanja državljanstva, iza čega stoje dobro organizovane mafijaške grupe među kojima i one– albanske. Reč je, opet, o delikatnoj socijalnoj drami sa prizvukom „film noara” i otkrićem albanske glumice Arte Dobroši (rođena u Prištini 1979. godine), koja je bila najslikanije lice Kanskog festivala i toplo dočekana ovde u Solunu.

I u ovom, baš kao i u prethodnim filmovima „Meso”, „Mislim na vas”, „Obećanje”, „Rozeta ” („Zlatna palma” 1999), „Sin” i „Dete” („Zlatna palma” 2005. kada je Emir Kusturica bio predsednik žirija), Dardenovi se fokusiraju na malog, običnog čoveka i njegove velike, nepremostive probleme. I u „Lorninom ćutanju” život je onakav kakav jeste: i ružan i lep, i prljav i beznadežan, iako je sreća nadohvat ruke. I on nagoni na razmišljanje, reakciju, na odgovor emocijom.

Priča devojke Lorne iz ovog filma, potvrdili su proletos za „Politiku” Dardenovi, zasnovana je na istinitom događaju i višemesečnom istraživanju sličnih problema.

– Naš kamerman nas je upoznao sa mladom ženom koja je dugo radila kao učiteljica u ustanovi za beskućnike. Tokom razgovora, ispričala nam je o problemima sa bratom narkomanom koga je jedva izvukla iz „kandži” albanske mafije. Njeni članovi ponudili su mu veliku sumu novca za venčavanje sa Albankom koja bi tako dobila papire. Ovakav „ugovor” podrazumevao je i nešto kasniji razvod za novac, preudaju Albanke i nestanak mladoženje. Mlada učiteljica je sprečila brata da se upusti u ovakav aranžman jer su joj bili poznati slični događaji kada su narkomani-mladoženjepronalaženi mrtvi. Njena priča nas je impresionirala, atek kasnije smo postali svesni koliko su novine pune sličnih priča, rekao je Lik Darden.

U razgovoru za naš list, belgijski reditelj je ispričao i koliko je pronalaženje prave glumice za ovaj film bio dug i iscrpljujući proces. „Naši asistenti su organizovali serijale audicija u Skoplju, Prištini i Tirani, a onda su Artu pronašli u Sarajevu gde je boravila igrajući u jednom pozorištu”, kaže Darden, napominjući da je tokom pregledavanja silnih sati snimljenog materijala postojalo nešto što ih je stalno vraćalo Arti Dobroši.

Zbog autentičnosti i prirodnosti glumice, ali i zbog načina na koji je kamera prati „odmotavajući” i priču i akciju manje užurbano i manje „naprasito” nego što je to uobičajeno za Dardenove, „Lornino ćutanje” je vizuelno jedan od njihovih najpristupačnijih filmova. Zato ga je i solunska publika, baš poput one širom Evrope, sa lakoćom prihvatila, učestvujući tako u učvršćivanju specifične uzročno-posledične veze sa filmovima braće Darden.

A Dardenovi, potvrdiše to u razgovoru za „Politiku”, o publici misle „još dok pišemo scenario, kada počnemo snimanje, dok postavljamo kameru u određeni položaj”. Sve je vezano za gledaoca, kažu oni, „jer on će biti tu kada se film bude prikazivao i nadamo se da će se u tami bioskopa nešto u njemu pomeriti, nešto dogoditi u njegovoj svesti, da se neće osećati isto,već da će u jednom trenutku videti svet drugačije”.

Dubravka Lakić

[objavljeno: 18/11/2008]

0 0

Dodajte komentar