Izvor: Politika, 04.Jul.2015, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spasa nam nema, propasti nećemo
Cela pesnička knjiga „Svet i kuća“ „sabiranje je gubitaka i uzaludnih poslova“, opšteg besmisla i nezaustavljivih posrtanja
Srpska književna zadruga u „Maloj biblioteci“ objavila je novu pesničku knjigu Mića Cvijetića (1946), pesnika, književnog kritičara, esejiste, putopisca, prevodioca, pod naslovom „Svet i kuća“. Cvijetić je doktorirao na temu: Književne veze Lužičkih Srba i Jugoslovena (1840–1918). Do 1992. živeo je u Sarajevu. Objavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je zbirke pesama „Zaumice“ (1976), „Zapisi“ (1999), „Čvorovi i uzlovi“ (2006) i „Uzaludni poslovi“ (2012). Knjige poezije objavljene su mu na makedonskom, bugarskom, nemačkom, rumunskom i francuskom jeziku. Autor je knjiga putopisa „U lepoj domovini Lužičkih Srba“ (2009) i „Bliske daljine – Moskva i Kijev“ (2013), kao i više knjiga književnokritičkih i esejističkih tekstova. Glavni je i odgovorni urednik „Književnih novina“.
U knjizi „Svet i kuća“ govorite o našem nacionalnom, ali i ličnom udesu. Da li je tragedija mogla da se izbegne?
Smatram, da nije, ali, uz znatno više državničke i političke mudrosti, onih koji su nas vodili, mogla je, verovatno, da se sveukupna nesreća ublaži. Nisu na vreme prepoznali da je jednom utopijskom jugoslovenskom projektu došao kraj, da je oročenog trajanja. Takva lepa utopijska tvorevina, u koju je naš narod nesebično uložio previše, krvavo je razrušena iznutra, a dirigovana spolja. Po recepturi globalnog uma koji uređuje svet i raspoređuje nesreću. A u istoriji sveta, jedan takavum uvek je postojao.Velike ljudske nesreće u svetu, koje pratimo svakodnevno, retko su mimoilazile i naše glave i naše duše.
Doživeli ste sudbinu mnogih izbeglica: u Sarajevu vam je sve ostalo, ali najviše žalite za bibliotekom?
Pesma „Povest o biblioteci“, imetku koji je dugo sakupljan i brižno čuvan, metaforaje svih gubitaka, nezamenljivih dragocenosti koje se sabiraju u jednom ljudskom veku. I ne samo vlastitih, već dobrog dela srpskog naroda koji je morao ostaviti sve. Ne samo u Sarajevu, već i širom bivše domovineprognanici i seobnici su ostavili neprocenjiva blaga. U progonima i pogromima biblijskih razmera. Naravno, u ovoj pesmi i drugde, nisam gluv ni na tuđe nesreće.
Sudbinu prihvatate mirno. Kažete da su srušeni Vavilon, Troja, Aleksandrija, Kartagina, Rim i Carigrad... Otkud taj rušilački nagon kod čoveka?
Mirno, a i kako bih drugačije. Drame pesničkog subjekta nisu samo njegove, već i nacionalne i opšteljudske. Velike nacionalne tragedije i gubici nadmašuju lične. U pomenutoj pesmi, pored onoga što ste već izdvojili, apostrofirano je i besomučno rušenje beogradske biblioteke, a u drugoj i rušenje Belog grada, srpskih manastira na Kosmetu, pa i Njegoševe zavetne kapele na Lovćenu, kao i najčuvenijih znamenitosti u svetu. O čemu govore i ovi stihovi: „I pored tolikih rušenja i paljevina, / Svet nije na oba oka progledao.“ Odgovor na drugi deo vašeg pitanja, zahtevao bi znatno više intelektualnog napora i prostora; možda i kompetentnosti. Ukratko i površno: rušilački nagon i ludilo su, očito, imanentni ljudskoj prirodi, od pamtiveka.Nažalost, u opštem ludilu, ovde i svuda oko nas, živimo i mi i svet. A kad je u pitanju pesnik, poučan je nauk Hermana Broha: „Pesnik je čovek kome je dano da sopstveno ludilo zauzda i njime upravlja.“
Svoj novi dom našli ste u Beogradu, na Vidikovcu – „blagoslovenoj periferiji“. Život na periferiji ima i svojih dobrih strana?
U istoimenoj pesmi, kao i u mnogim drugim, dosta je bolne i gorke ironije. Iz centra Sarajeva, sa Marindvora, u blagost periferije!? Što se tiče Vidikovca, najkraći odgovor je u delovima stihova ove pesme: odavde su „svi drumovi širom otvoreni, / Ako do nove bežanije dođe“; „Na periferiji se i duša lakše prikuplja“; „Pukla širina, na sve četiri strane sveta, / Pa se glas i krik samotnika na daljinu čuje... ”
Izuzetno toplo, s puno ljubavi, govorite o zavičaju, rodnoj kući, roditeljima. Ovo je vaša najintimnija knjiga?
Naravno. U ovom ledenom svetu i veku, bar je donekle utešno kad se čovek može, bar povremeno, u stvarnosti ili pesničkoj imaginaciji, zaogrnuti krovom rodne kuće. Ali, i onamo zjape pustoš i praznina, osirotela su i ispražnjena cela područja, bez ljudi i života. Kao i ovde, u Srbiji. Ipak, pesnik se sa melanholijom seća drugačijih vremena i u poeziji ih sabira. Kao, recimo, u pesmi „Očev novčanik“, u kojoj je sažeta cela povest jedne patrijarhalne porodice, sve radosti i tuge. Cela ova pesnička knjiga je sabiranje gubitaka i „uzaludnih poslova“, opšteg besmisla i nezaustavljivih posrtanja. I traganje, u ovom i ovakvom svetu, za kućom, duhovnim blagostima i osloncima. Za bližnjima i svojima, pa i u onim bliskim daljinama.
Kritički govorite o „oktobarskoj revoluciji“2000. Mnoge nade su izneverene?
A kako bi drugačije!? Toliko nesreće u poslednjih sto godina, malo bi koji narod podneo i preživeo. Sa toliko ozleda i rana. Sve se i dalje urušava, a smenjuju se naši, vajni usrećitelji!
Kažete,sada se pojavljuju„novi spasitelji“. Ima li nam spasa?
Iako je biološki naša nacionalna supstanca dobro načeta, kroz nametnute ratove i nerazumne politike, bilo bi apsurdno živeti, kad ne bi postojala nada. Mislim da je Nikola Pašić, u trenucima najtragičnijih ratnih iskušenja, izgovorio ove reči: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“ Umesto šireg odgovora, navodim i znameniti stih Rajka Petrova Noga: „Nije sve propalo, kad propalo sve je.“
Godinama se bavite književnošću, kulturom i sudbinom Lužičkih Srba. Kakve su naše veze, šta nas spaja?
Upravo ovih dana, s velikom radošću, boraviću ponovo u lepoj, stvarnoj i mitskoj Lužici, na njihovom međunarodnom festivalu poezije. A sa Lužičkim Srbima spaja nas, pre svega, zajedničko lično ime i ime jezika. Ovaj mali slovenski narod posebno drži do svoga imena. Fasciniran tom činjenicom, kada je lično bio među njima, naš izuzetni Stanislav Vinaver, u sjajnom putopisu, naglašava: „Oni kad kažu: Serb, puna su im usta, puno im srce, pune im grudi. Nikad nisam čuo da se reč Srbin izgovara s toliko ljubavi, sreće, s takvim mističnim nadahnućem.“ Naše veze su danas sporadične i svode se na pojedince, sasvim retko na institucije. A nekada nije bilo tako. Povezivalo nas je ne samo ime, nego smo imu mnogo čemu bili uzor i oslonac; posebno nam zavideli što imamo svoju državu. Pohodili su ih najpoznatiji srpski pisci, naučnici i umetnici. Primali njihove predstavnike naši vladari i visoki zvaničnici, što danas nije tako. U vremenima kad ni sami sebi ne možemo da pomognemo, kome možemo da budemo uzor?
Zoran Radisavljević
.jpg)
