Izvor: Večernje novosti, 19.Apr.2014, 23:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Penezić: Moj Krcun je i dalje neispričana priča

FILM o jednom od najkontroverznijih ljudi Brozove epohe, koji je obavljao najviše državne funkcije, prvom načelniku Ozne, jednom od šefova Udbe, predsedniku Izvršnog veća Skupštine Srbije, narodnom heroju, general-pukovniku Slobodanu Peneziću Krcunu, uskoro počinje da radi njegov sin, reditelj Srđan Penezić. Reč je o kapitalnom TV serijalu na osnovu cenzurisanih i zabranjenih dokumentarnih materijala iz arhive „Filmskih novosti“, koji su prošle godine pronađeni u „Tajnoj Titovoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << sobi“. Penezić, koji više od 30 godina živi i radi u Americi, stigao je u Beograd, i predstoji mu da pregleda desetine hiljada metara filmske trake koja se odnosi na njegovog oca: - To je zanimljiv materijal, počinjem da radim od jula, pa nadalje, i jedva čekam da vidim sva ta dokumenta. Nekoliko fotografija sam video, baš u „Novostima“, prijatelj mi je poslao link putem interneta, i sviđa mi sam koncept projekta.* Da li ste ikada želeli da napravite film o svom ocu, jer i njegov život liči na zanimljiv scenario? - Ni na jedan način nikada me nije zanimao život mog oca. Da mi i sada nisu ponudili da uradim tu epizodu o njemu, sigurno se ne bih bavio njegovom životnom pričom. Uvek mislim da takva svedočenja, kao što je ovo o mom ocu, ne doprinose da se sazna šta se i kako zaista desilo. A ako već ne mogu da saznam pravu i potpunu istinu, onda je bolje da se ne trujem. Umesto da provodim život baveći se svojim ocem, izabrao sam da živim sopstvenu priču.* Istoričari uglavnom imaju podeljena mišljenja o Krcunu. Kakav je vaš odnos prema njegovoj političkoj „zaostavštini“? - Meni su neki ljudi sami govorili razne stvari o mom ocu. Od Njujorka, do Los Anđelesa, Londona, Pariza, svuda sam čuo neku priču od onih koje smo u to vreme zvali emigrantima, a da ih uopšte ništa nisam ni pitao. Neki od njih bili su partizani, prijatelji mog oca, neki njegovi politički neprijatelji i oponenti, ali ja te priče nisam doživljavao niti kao istinu, niti kao izmišljotinu. Jednostavno, mene je Krcun više zanimao kao čovek, nego kao političar, pogotovu kad se ispostavilo da niko nema načina da sazna da li su te priče istinite ili ne. Samim tim, dokumentarni materijal u „Filmskim novostima“ još mi je zanimljiviji.* Šta je ono što ćete fokusirati u filmu o Krcunu? - Želim da napravim epizodu u kojoj će biti pomešana lična sećanja moje porodice sa javnim elementima njegovog života. Više bih se bavio stvarima koje pamtim kao svedok, ili sam o njima saznao od ljudi kojima bih mogao da verujem. A ima mnogo nekakvih blesavih priča - sećam se vajara koji je radio skulpturu moga oca koja je trebalo da bude postavljena na glavni trg u Užicu, gde je rođen. Svraćali smo do njega nekoliko puta kad smo putovali na more, a onda jednog dana dođemo i pitamo gde je skulptura, a on se pretvara kao da ništa ne zna o tome, niti da je ta skulptura ikada postojala. Moj otac je poginuo 1964, a to se dešavalo, recimo, 1967. ili 1968, u vreme kad više nije bilo zgodno sećati se Krcuna. Ta skulptura kasnije se pojavila, ali prepravljena, u slavu nekog milicionera koji je ubijen na dužnosti. Tu je i vreme kada je moj otac konačno izgubio „svoju“ ulicu u Beogradu, što mi je takođe vrlo zanimljivo.RAZLIČITE REPUTACIJE - MOJ otac je imao nekoliko reputacija, jedna od njih je bila i ta da je Titu uvek govorio šta je hteo, i da je Tito to trpeo. Ja sam imao dvanaest godina kada je poginuo, ali mi je negde ličilo na njega - bio je vrlo inteligentan, što je uvek problem u životu, i još gore, bio je inteligentniji od ljudi koji su bili oko njega, i onda je normalno što je dolazio u situaciju da mu se čini da treba da kaže kako se nešto radi, jer on, zaista, to bolje zna. Ali, onda to vodi u nekakve izjave koje ne bi trebalo da daje. Moj otac nije bio „politički korektan“, uvek je govorio ono što zaista misli, njega su čudili ljudi koji su ćutali.* Da li ćete se baviti i vremenom Informbiroa, ulogom Krcuna u hapšenju ljudi koji su robijali na Golom otoku, i kako se vaša porodica odnosila prema tom vremenu? - Deo posla mog oca je bio da šalje ljude na Goli otok pa je to i radio. A normalno je da javna ličnost koja se bavi takvim poslom ima puno neprijatelja, i sigurno je da je mnogima naneo bol. Među golootočanima je svakako bilo ljudi koji su iskreno verovali u jednu ideju, i zbog nje stradali. Život, nažalost, tako ide, i naša porodica nikada nije bila u velikom raspoloženju da brani Krcuna za bilo šta, uključujući i događaje vezane za Goli otok. Meni nije problem da ljudi smatraju da moj otac nešto nije radio dobro, i sigurno nije, i da sam tada bio stariji i mogao na to da utičem, rekao bih mu da se ne bavi tim poslom. Javnost možda ne zna, ali mi kao porodica znamo da Krcun nije preterano uživao ni u vlasti, ni u svom poslu. Život ga je tu bacio, i s tim se nosio onako kako je mogao i umeo.* Po čemu znate da Krcun nije voleo vlast? - Po tome što su svi njegovi hobiji bili daleko od toga - bavio se kino-amaterstvom, čak je pisao i neki scenario za film, o obezbeđenju zemlje posle rata, iz nekog svog ugla. Nikada, nažalost, nisam uspeo da ga nađem, a silno me je zanimao, jer čak i da ne valja, bio bi dobra građa da se na osnovu nje pravi neki projekat.* Sumnjate da su njegove beleške zaplenjene? - Sve je moguće. Možda je imao dokaze za nešto, jer jeste logično da čovek na njegovom mestu sigurno ima neke tajne kojima bi zaštitio sebe i svoju porodicu. Ali, i druga strana su profesionalci, i to oni koji su pobedili, i verovatno su bili malo bolji.* Kontroverza koja u javnosti do danas nije rasvetljena vezana je za pogibiju vašeg oca. Da li je tačna priča da ste posle njegove sahrane ili nekog putovanja zatekli potpuno pretumban stan, čak i podignut parket, jer je „neko“ sumnjao da je Krcun, ipak, ostavio za sobom neke svoje tajne zapise?MIHIZ, ĆOSIĆ, CRNČEVIĆ... MIHIZ je, iako antikomunista, bio prijatelj vašeg oca, a u romanu „Autobiografija o drugima“ opisao je jedan njihov susret: „Bre, Krcune, tebi su ruke krvave do lakata. Poubijao si mnoge nevine Srbe“. Na to je Krcun odgovorio: „Nisu do lakata, Mihize, već su mi ruke krvave do ramena!“ - Moj otac je bio vrlo sarkastičan, a na tim njihovim „skupovima“ voleo je da drži „banku“. Bio je kozer, dešavalo se da sedi sto-dvesta ljudi i sluša njegove priče i smeje se. Pored Mihiza, mnogo je ljudi dolazilo u našu kuću, najviše oni okupljeni oko „Ježa“. Milovan Vitezović, Brana Crnčević, koga se sećam kao simpatičnog čoveka, mada je posle „izašao“ na glas kao neki nezgodan tip. Dobrica Ćosić je bio naš stalni gost, iako je u to vreme smatran za disidenta. Mnogi od tih ljudi su, doduše, bili oni državni disidenti kojima nije falila ni dlaka s glave. - Mišljenja ima mnogo, može da se nagađa koliko hoćete, o smrti mog oca zasigurno imam priču, ali ne mogu sve da otkrivam sada, moram nešto da sačuvam i za film. Nemam, međutim, neko konkretno znanje, više je to priča nekih ljudi. Moja majka je do te mere sumnjala u zvaničnu verziju da je moj otac možda nije poginuo u saobraćajnoj nesreći, da je moguće da se nešto desilo, da je čak išla i do Tita, i raspitivala se o tome. Ali, kao i za sva ubistva na mnogo višem nivou, recimo, ubistvo Kenedija, bilo ko da izjavi bilo kakvu glupost, ona ulazi u javnu diskusiju i nikada više iz nje ne nestaje. Slično je i sa pričama o smrti moga oca, a šta se zaista dogodilo, mislim da najobjektivnije nikada nećemo saznati. Jer, ako nam danas neko kaže istinu, nećemo moći da je prepoznamo.* Kako je vaša porodica živela u to vreme? - Da li nam je neko prisluškivao telefon? Sigurno jeste. To se valjda podrazumeva. Pre svega, zgrada u kojoj smo živeli praktično je cela bila supovska, tu je bilo mnogo ljudi koji su „zglajznuli“ po nekom od tih političkih „zaokreta“, jer niko nije mogao baš sve da izvede kako treba. Neki od tih ljudi značajno su me gledali kad se sretnemo, kao, nećemo mi da zaboravimo šta su uradili tvom ocu. Ali, to je sve bilo neozbiljno, i vrlo rano sam odlučio da se ne zanimam za ono šta se desilo. Naša porodica nije imala nikakvih bitnijih problema u to vreme, za nas decu, bar za mene, najmlađe i najrazmaženije dete, bilo je veliko olakšanje kad je moj otac poginuo i moja porodica konačno više nije bila važna u javnosti. Od tada sam mogao da budem ono što sam hteo, više nisam morao da slušam upozorenja da pazim da ne obrukam porodicu.* Da li će Krcun u vašem filmu možda dobiti „amnestiju“ za neka svoja politička „dela“, ili ćete ipak imati distancu? - Mnogo toga će zavisiti od materijala koji nađem u „Filmskim novostima“. Osim toga, dobar reditelj neće unapred da smisli tezu, nego će mu teza biti formirana kad vidi šta ima. Nadam se, ipak, da neću da napravim preveliku distancu, i da ću biti na njegovoj strani, jer čovek koji se bavi filmom mora da bude na strani svog junaka. Ali, ako nađem nešto što nije pozitivno, sigurno ću objaviti.Zabranjeno preuzimanje teksta, ili njegovih delova, bez odobrenja redakcije

Nastavak na Večernje novosti...