Izvor: Blic, 27.Avg.2015, 21:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Peca Popović - oproštaj od Arsena i izbor najdržaih pesama: Srca od zlatnih krhotina života
Taj Abdulah Sidran baš ume da pogodi: ''Kad je Bog dijelio talenat Arsen je više puta stao u red''. Pesnik, mudrac, pevač, flautista, kompozitor, producent, orkestrator, aranžer, pa čak i slikar – Arsen Dedić je bio sve što jedan umetnik može poželeti da bude.
Iz vremenu u kojem blede lica, imena, pesme, gradovi i ljubavi a zaboravljaju se datumi, retke pobede i bolne povrede, taj Arsen, najveće A moje azbuke, neko veče je iskoračio u neprolaznost.
Vratio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se u tišinu veliki čuvar vatre i pepela, miljenik muza i usamljenik. O samoći je svedočio jezikom samoće. O nežnosti nežno. O emocijama biranim rečima, zanosno i iskreno. Blizak je bio jer se nije odrekao posebnog rečnika
Tekst je objavljen u "Blicovom" dodatku petkom "TV & pop kultura" u okviru redovne kolumne Pece Popovića "Junaci elektronske crkve"
srcegovornika ponesenog iz nedara zavičaja. Istovremeno zaštitnik građanske kulture i onog zaboravljenog tipa muzičke i pesničke pismenosti kojoj estradna bižuterija na večnom promotivnom putovanju, ratnohuškački bubnjevi i liferanti narodnjačkog ukusa nisu došli glave.
Ono sve što znamo o njemu nedovoljno je za precizan portret umetnika koji je prošao ukletim putem između ljubavi i nerazumevanja, od euforije do bojkota, kroz pakao zdravstvenih iskušenja sve do budućnosti koju smo skupa sasvim drugačije sanjali.
Ugrubo Bardova inventura bi mogla da se oiviči sa 31 autorskom knjigom poezije, 40 lp i cd izdanja, muzikom za više od 75 filmova i televizijskih serija i 120 scenskih predstava, deset operacija na rođenom telu i izdvojena, zasluženo osvojena, poziciju u srcima južnoslovenskih generacija.
Njegovo delo nosi složenu, vrednu i potresnu, sliku vremena i duhovni materijal od pet i po decenija za emotivnu građu pretpostavke kako smo od epohe zanesenosti preko doba bezdušnosti stigli do ere ravnodušnosti. Generacija koja je odrasla uz gitare i sanjarenje, surovo trežnjena tutnjavom oružja i opštim sunovratom, danas je na periferiji života ali se nije odrekla sebei svojih zanosa. Upravo je Arsen zaslužan što mnoge boli ta zajednička gruda zalivana medom, vinom, maslinovim uljem i krvlju, prostor po kome je svojim pesama širio neodoljivu melanholičnost, što su spomenari ispunjeni poezijom a ne trivijalijama. Pevajući tako da svaka reč zvuči muški i sudbinski, Arsen je u našu privatnost sa beskrajnim uvažavanjem uveo devojke za jedan dan, one iz njegovog kraja, Veru Pavladoljsku, stare cure, Ines, provincijalke, one koje daju odmah i one kojima se divimo iz daljine... Rezultat je čudesan: i najžešće muškarčine nije sram da plaču uz njegove pesme.
On je gorostas koji je video isto što i mi, ništa drugo. No, on znao to reći. Zato i jeste pesnik. A kad je pevao, činio je to sugestivno i drugačije od drugih. Zato je suveren i pripadik tog važnog reda, ne čopora, ne ovosezonske mode, ne rulje iz žute štampe – Brel, Dilan, Skot Voker, Okudžava, Koen, Paoli, Springstin, Keš, Vejts, Arsen... ili obrnuto. Utemenitelj zagrebačke škole šansone ujedno je potpisnik poezije koja se odavno uredno antologizira, prevodi i krade.
Znajući koliko je duga linija ljubavi a varljiva linija života u ukletoj kući bez krova u kojoj poete znače manje od svakog parolaša, gde autori besmrtnih stihova vrede koliko su ''samo naši'', dozvoljavam sebi pravo da opus Arsena Dedića, procenim kao najsudbonosniji za drugu polovinu dvadesteog veka na prostorima zajedničkog jezika. Otac pismenosti unutar jugoslovenske popularne muzike, vlasnik je šinjela iz koga su uistinu izašli Bregović, Balašević, Đorđević, Štulić, Šifrer, Topić, Bajagić, Predin, Kanjevac, Rundek – njegovi naslednici i pesmostvoritelji kolektivnog pamćenja.
Ima deset godina da je zapisao ''Nijedno vrijeme nije moje''. Zapisao i pogrešio. Arsenu Dediću odavno svako vreme pripada. On je vlasnik večnosti.
.jpg)
